(VIDEO) POŠTOVANJE: Orden za čika Đorđa, čuvara srpskog vojničkog groblja u Solunu

Hvala srpskom narodu zato što ne zaboravlja, rekao vidno potresen Đorđe Mihailović primajući orden

"Hvala srpskom narodu zato što ne zaboravlja", imao je samo toliko snage da kaže, vidno potresen, primajući odlikovanje na svečanosti u Solunu, pišu Večernje novosti.

Stigao je na uručenje u plavoj uniformi, daru srpskog vazduhoplovnog oficira. Povijen pod godinama, ali stamen i kolosalan, kao što je i njegova časna dužnost da više od pola veka bdije nad usnulim junačkim pukovima srpske vojske. Nad osam hiljada humki imenovanih i bezimenih srpskih ratnika.

"Ima li časnije dužnosti od ove koja je meni poverena. Da čuvam grobove junaka koji su, sve nas, nadvisili ljubavlju prema otadžbini i slobodi", više puta je kazao.

Orden čuvaru Zejtinlika, čika Đorđu Mihailoviću, dodeljen je povodom Dana državnosti Srbije i stogodišnjice Velikog rata. Ali, zbog godina, koje su mu vidno narušile zdravlje, on na svečanost minulog februara nije mogao da doputuje. Zato mu je odlikovanje u Solunu, u ime Tomislava Nikolića, predsednika Srbije, uručio profesor dr Oliver Antić, predsednik Komisije za odlikovanja.

"Đorđe Mihailović je i sam živi spomenik među zejtinličkim spomenicima. Simbol srpskog, vojničkog večnog počivališta", kazao je Antić, uručujući priznanje. "On je i sam istorija i arhiva ovog našeg svetilišta. Želim mu da ga zdravlje služi i da nam poživi."

Časna starina, čika Đorđe, primio je orden. Primio i poljubio. Isto kao što je svih proteklih decenija ljubio Srbiju. Sa istim poštovanjem s kojim drži zastavu pijeteta i uspomena na hiljade junaka nad kojima su bdeli i njegovi preci: deda Sava i otac Đuro.

"Oni su me i zavetovali da, dok živim, ove grobove čuvam i negujem. Sad žalim što nemam muškog naslednika da preuzme zastavu. I, žalim što je srpskom narodu zaboravljeno junaštvo. Žrtva i slobodarski duh. To je žalosno. A, opet nekako, osnaži me kad dođu potomci. Kad donesu grumen Srbije za koju su umirali njihovi pradedovi i dedovi. Za kojom su čeznuli. Zaplaču ta deca, ovde. A ja im kažem: deco, vaš dug nije da plačete, već da ne zaboravite takve junake.NE ZABORAVI, SINE!
Deda Savo je preneo mom ocu ove reči, a on ih ispričao meni:
'Nikada ne zaboravi, sine, bol sa kojim su naši, srpski vojnici, hranili čežnju za povratkom kući. Robovali krvavo parče svoje zemlje da bi se u nju, slobodnu, vratili. Da zagrle porodice koje ih nisu dočekale. Da zagrle decu koja ih nisu upamtila. I, ne zaboravljam. Nemojte ni vi, sinovi'."

Đorđe Mihailović živi sa ženom u nevelikoj kući na ulazu u groblje. Svakog dana, pre sunca, porani, počisti groblje, otvori gvozdenu kapiju. Uredi parcele i staze između belih mramornih krstova. Oplevi travu. Ukloni pale grane čempresa. Upali sveće. Dolije zejtin u kandilima. Obriše ikone i fotografije ratnika. Dočekuje i ispraća potomke. I kustos je i tumač istorije. A, uveče:
"Tad plačem, da me niko ne vidi. I, pitam se, koja li je, po redu, ovo noć mrtvim ratnicima u podnožju Maglenskih planina."