7 znametinih Srba koji počivaju u tuđini

Mihajlo Pupin lično je ubedio Vudra Vilsona da se Kraljevini SHS ne oduzimaju Dalmacija, Banat i deo Makedonije

Bolesna majka i sestra mu, udovica s malim sinom Jankom, od tada žive u siromaštvu, a Dimitrije se ne stidi da od njih, kad potroši sav novac od imanja, traži pozajmice.

Isteran iz vojske

Zbog pijanstva 1865. izgubio je mesto profesora na Artiljerijskoj školi, a dve godine kasnije za nekoliko dana je na kartama potrošio miraz svoje verenice Ljubice, ćerke uglednog pančevačkog trgovca. Knez Mihailo ga je zbog te bruke isterao iz vojske. Dimitrije onda odlazi u Rusiju, gde je, zahvaljujući ljudima koji su cenili njegovog oca, postao carski oficir.

Ubrzo za njim u Rusiju je došao i Minin sin Janko Vukomanović da se školuje na vojnoj akademiji u Petrogradu. A kad je izbio Prvi srpsko-turski rat 1876. godine, ujak i sestrić vratili su se u Srbiju kao dobrovoljci.

Rat je završen 1877. Janko Vukomanović, sa ordenom za hrabrost, vraća se u Rusiju da nastavi vojno školovanje. Tamo će umreti od galopirajuće tuberkuloze, mada neki podaci govore da je stradao u dvoboju, igrajući ruski rulet.

Dimitrije Karadžić od povratka iz rata nije odlazio iz Rusije. Nastavio je da pije i da se kocka, i umro u novembru 1883. od tuberkuloze, a možda i od raka. Sahranjen je u Petrogradu.

Čedomilj Mijatović
2. Ekonomista, književnik, istoričar i diplomata zapamćen je kao osoba koja je potpisala najkraći mirovni sporazum ikad postignut


Čedomilj Mijatović rođen je 1842. u Beogradu. Otac Milan bio je profesor zemljopisa i istorije u Kragujevcu i Beogradu, a majka mu je bila iz Velikog Bečkereka, današnjeg Zrenjanina, poreklom Špankinja.

Verovao Tarabićima

Školovao se u Beogradu, a onda u Minhenu, Lajpcigu, Cirihu i Beču. Na studijama se oženio Elodijom Loton.

Karijeru je počeo kao profesor političke ekonomije i finansija na beogradskoj Velikoj školi, da bi zatim šest puta bio ministar finansija, dva puta ministar inostranih dela i diplomata više od trideset godina.

Kad je u Bukureštu 1886. pregovarano o miru s Bugarima koji su nas u nesrećnom ratu vojnički porazili, bio je predstavnik Srbije. Uspeo je da ne izgubimo ni delić teritorije i da ne platimo ni dinar ratne štete. Tekst sporazuma glasio je: „Mir se ponovo uspostavlja između Srbije i Bugarske.“

U nekrolozima objavljenim u Njujork tajmsu i Tajmsu posle smrti istaknuto je da je ovaj mirovni ugovor „jedinstven u istoriji diplomatije“, i da je „najkraći mir ikad napisan“. Osnovao je Narodnu banku Srbije i valuti dao ime - dinar.

Njegove istorijske romane voleli su i čitaoci i kritičari, pisao je prozu s verskim temama, prevodio s engleskog, bio je naš prvi novinski dopisnik iz Londona, prvi Srbin izabran za počasnog člana Kraljevskog istorijskog društva u Londonu, verovao je duboko u kremansko proročanstvo i mnogo uradio na njegovoj popularizaciji.

Velika iskušenja

Iz Beograda se preselio u London i tu živeo kao privatno lice, u leto 1889, posle svađe s kraljem Milanom zbog njegovog razvoda. Za ambasador u Engleskoj biće postavljen tek šest godina kasnije, i to će ostati do 1903, kada odlazi u penziju.

Polovinom 1914. Čedomilj Mijatović je na poziv kralja Petar hitno doputovao iz Londona, gde je tada živeo, u Beograd. Tu mu je saopšteno da mu kralj i njegov sin, regent Aleksandar, zatim predsednik vlade Pašić i svi ostali ministri nude da bude poglavar Srpske crkve, prvi patrijarh obnovljene Srpske patrijaršije!

Mijatović, koji je bio veoma religiozan, u svojim memoarima piše da je bio u velikom iskušenju da ovu odgovornu dužnost prihvati, ali je odustao u poslednjem trenutku: „Kako bih mogao da prihvatim položaj vidljive glave Srpske pravoslavne crkve kad ne verujem u sve njene dogme?“

Beleži da su mu ministri, kad im je to rekao, odgovorili: „Ali ko vas pita u šta verujete? Zar mislite da svaki episkop veruje u sve dogme Crkve?“

Tokom Prvog svetskog rata već poluslepi Mijatović prikupljao je pomoć za srpsku vojsku. Umro je 1932, u 90. godini, u Londonu, i tu je sahranjen.

Svetozar Marković
3. Čovek koji je u Srbiju uneo socijalističke ideje i borio se za radnička prava umro je 1875. godine u Trstu, gde mu je i grob
Svetozar Marković, uticajni srpski socijalistički mislilac, političar i publicista, jedna od najznačajnijih političkih ličnosti Srbije u drugoj polovini 19. veka, rođen je 1846. u Zaječaru.

Studije tehnike

Posle završene gimnazije započeo je studije tehnike u Beogradu, da bi ih, kao stipendista srpske vlade, kasnije nastavio u Petrogradu i Cirihu. U Rusiji je bio uključen u rad ruskih revolucionarnih kružoka, a u Švajcarskoj je počeo da proučava naučni socijalizam.

Još kao veoma mlad počeo je da se bavi publicistikom. Zbog članka „Srpske obmane“ u novosadskoj Zastavi izgubio je stipendiju pošto je u njemu napao ceo državni sistem u Srbiji, a posebno birokratiju. Ostavši bez novca, vratio se u Srbiju, gde je počeo da izdaje list Radenik, prvi socijalistički list na Balkanu, a docnije Javnost.

Svetozar Marković bio je prvi pobornik realističkog pravca u književnosti i socijalistički teoretičar. Svu svoju delatnost usmerio je u pravcu rešavanja političkih problema i pripreme masa za ostvarivanje građanskih prava revolucionarnim putem. U svom glavnom delu „Srbija na istoku“ raspravlja o društvenim, ekonomskim i političkim problemima Srbije sa socijalističkih pozicija.

U Srbiju je uneo socijalističke ideje, ali kako ona nije bila industrijska zemlja već zemlja seljaka sitnosopstvenika, svoje ideje prilagodio je tadašnjim prilikama. Bavio se teorijskim izučavanjem nacionalnog pitanja južnoslovenskih naroda i zalagao se za rešenje na bazi federacije. Započeo je organizovanje još nedovoljno razvijene radničke klase. Oko njega se okupljala đačka i zanatlijska omladina, oduševljena socijalističkim idejama i realističkim pogledima.

U zatvoru

Najbliži saradnik Svetozara Markovića bio je Nikola Pašić, koji je posle Markovićeve smrti iskoristio ideju uključivanja seljačkih masa u politički život i na njoj je napravio Narodnu radikalnu stranku. Ta će se stranka potom potpuno odreći ideje o pravdi i zaštiti seljaka i postati najsnažnija partija, a Pašić se obogatiti i biti najmoćniji čovek u Srbiji.

Zbog jednog teksta Marković je osuđen na devet meseci zatvora. Kaznu je odslužio u požarevačkom zatvoru, odakle je izašao teško bolestan. Lečio se od tuberkuloze u Italiji, u Trstu, gde je 1875. i umro i gde mu je grob.

Jugoslovenski komunisti u 20. veku smatrali su Svetozara Markovića jednim od svojih prethodnika, a odmah po dolasku na vlast, već 1946. godine, grad Jagodinu preimenovali su u Svetozarevo. Stari, odnosno današnji naziv Jagodinci su svom gradu vratili na referendumu 1990. godine.

Mihajlo Pupin
4. Američki naučnik iz Banata lično je ubedio Vudra Vilsona da se Kraljevini SHS ne oduzimaju Dalmacija, Banat i deo Makedonije


Naš veliki naučnik Mihajlo Pupin rođen je 1854. u Idvoru, u Banatu. Kao darovit đak, dobio je stipendiju za školovanje u Pragu, gde je učio gimnaziju, ali je posle očeve iznenadne smrti prekinuo školovanje i otišao u Ameriku.

Fizički radnik

Izdržavao se fizičkim radom i pet godina po dolasku upisao se na studije koje je završio sa odličnim uspehom. Školovanje je nastavio u Engleskoj i Nemačkoj, gde je kao dvadesetpetogodišnjak doktorirao. Vratio se u SAD i bio profesor na Univerzitetu Kolumbija punih 40 godina. Tokom naučnog rada dao je značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rendgenologije.

Pred Prvi svetski rat organizovao je Kolo srpskih sestara, koje je sakupljalo pomoć za srpski Crveni krst, a organizovao je i okupljanje dobrovoljaca. Ličnom imovinom garantovao je isporuke hrane Srbiji.

Po završetku Prvog svetskog rata, na poziv vlade Kraljevine SHS, kao poznati naučnik ali i politički značajna figura u Americi, dva meseca je boravio u Parizu, na Mirovnoj konferenciji 1919. godine.

Na toj konferenciji Kraljevina SHS našla se u vrlo nepovoljnoj situaciji. Francuska i Engleska tražile su od nje da načini teritorijalne ustupke: da Italiji da Dalmaciju, Rumuniji - Banat, a Bugarskoj deo Makedonije do Skoplja jer je to bilo predviđeno Londonskim ugovorom iz 1915. godine.

Pismo predsedniku

Pupin je tada pisao predsedniku SAD Vudru Vilsonu i izložio mu razloge zbog kojih ovi krajevi treba da ostanu naši. Samo tri dana kasnije Vilson je saopštio da SAD ne priznaju Londonski ugovor.

U svojoj autobiografiji „Od pašnjaka do naučenjaka“, za koju je dobio Pulicerovu nagradu, o tome je pisao:

„Moje rodno mesto je Idvor... To je malo selo koje se nalazi u blizini glavnog puta u Banatu, koji je tada pripadao Austrougarskoj, a sada je važan deo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovu pokrajinu su na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919. godine tražili Rumuni, ali njihov zahtev bio je uzaludan. Oni nisu mogli pobiti činjenicu da je stanovništvo Banata srpsko, naročito u onom kraju u kome se nalazi Idvor. Predsednik Vilson i g. Lansing poznavali su me lično i, kada su od jugoslovenskih delegata doznali da sam rodom iz Banata, rumunski razlozi izgubili su mnogo od svoje ubedljivosti.“

Osnivač je više fondacija čijim su se sredstvima školovali siromašni đaci i studenti i unapređivale nauka i kultura u Srbiji.

Bio je član Američke akademije nauka, Srpske kraljevske akademije i počasni doktor 18 univerziteta. Sahranjen je na groblju Vudlon u Bronksu, u SAD.

Spiridon S. Gopčević
5. Sin trgovca iz Trsta bio je agent, izveštač, astronom i kompozitor, a po njegovom pseudonimu Leo Brener nazvan je i jedan krater na Mesecu


Spiridon S. Gopčević rođenjem je bio predodređen za buran život.
Njegov otac, takođe Spiridon, u prvoj polovini 19. veka bio je „najveći trgovac u Trstu i najjači brodovlasnik u austrijskoj imperiji“. Besplatno je delio žito stanovništvu u Boki kotorskoj i Crnoj Gori (i municiju, kad zatreba), a svake godine davao je i veliku sumu za srpsku školu u Hercegovini. Finansirao je štampanje „Gorskog vijenca“.

Mnogo zadataka

Propao je špekulišući sa žitom u vreme Krimskog rata i zbog bankrota je poludeo. Ubio se u Beču u 1861. U vreme njegove propasti, 1855, rađa mu se sin Spiridon.

Majka ga kao katolika upisuje u jezuitsku školu, ali on brzo napušta redovno obrazovanje. Godinu dana na Bečkom konzervatorijumu studira pevanje i klavir, a kad 1875. izbije pobuna u Hercegovini, odlazi na Cetinje. Odatle se dopisuje sa ujediniteljem Italije Garibaldijem i traži pomoć za ustanike, a onda ga knjaz Nikola šalje u London da isposluje ratni zajam. Spiridon i Crnogorci nisu se mnogo voleli: na Cetinju su mu se rugali zbog lošeg znanja jezika, a on će njih u knjizi „Crna Gora i Crnogorci“ prikazati kao priglupe operetske junake.

Vijene algemajne cajtung šalje ga kao svog specijalnog izveštača 1880. u Albaniju, i tu ga Turci hapse. Kad posle dva meseca izađe iz zatvora, preći će u pravoslavlje.

Astronomija

Ženi se ćerkom jednog apotekara, a venčani list falsifikuje da bi pokrio datum rođenja predbračnog sina koji se zove - Spiridon. Objavljuje nekoliko vrlo zapaženih radova o ulozi torpeda u ratu, a od 1887. do 1890. vojni je izaslanik Srbije i kneza Milana u Beču. U to vreme piše knjige „Srbija i Srbi“, „Makedonija i Stara Srbija“ i „Istina o Makedoniji“, a srpska vlada šalje ga za izaslanika u Berlin, gde će mu se roditi i ćerka Dragica, kasnije slikarka.

Ne zna se tačno kada postaje austrijski agent. Pokušava da deluje na srpskoj političkoj sceni, a kad tu propadne, odlazi u Sloveniju. Tamo piše pozorišne komade, zatim se seli na ostrvo Mali Lošinj u Jadranu, gde gradi privatnu astronomsku opservatoriju. Na osnovu astronomskih posmatranja izradio je kartu Marsa, a jedan krater na Mesecu danas se zove Leo Brener, po njegovim pseudonimu pod kojim je bio poznat u krugovima astronoma.

Putuje u SAD, gde je komponovao dve opere, a posle Prvog svetskog rata napisao je nemački priručnik za učenje srpskohrvatskog.

Umro je u Beču 1936. ili u Berlinu 1937, a grob mu se ne zna.

Dragutin Dimitrijević Apis
6. Organizator Majskog prevrata i vođa Crne ruke osuđen je za veleizdaju 1916. i streljan, a na Zejtinliku je sahranjen bez imena
Dragutin Dimitrijević rođen je 1876. godine u siromašnoj porodici, a rano je ostao bez oca. Brigu o njemu preuzeli su najstarija sestra i njen muž Živan Živanović, političar i kratko vreme predsednik Narodne skupštine.

Ranjen u prevratu

Završava vojne škole sa odličnim uspehom i postaje poručnik u 23. godini. Dve godine kasnije, 1901, s grupom mladih oficira organizuje zaveru protiv kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, ali je realizuju tek u noći između 28. i 29. maja 1903. godine. Zaverenici su tada ubili kraljevski par, a sam Dragutin Dimitrijević ranjen je sa tri metka u grudi.

Na vlast je došla dinastija Karađorđević, a Apisu i zaverenicima uticaj na ostale oficire porastao je toliko da su praktično sami uređivali odnose i poslove u vojsci.

Apis je 1905. otputovao na vojne studije u Berlinu, a po povratku je radio u Generalštabu.

S grupom učesnika u Majskom prevratu osnovao je 1911. godine udruženje Ujedinjenje ili smrt, poznato i pod imenom Crna ruka, koje je proglasilo borbu za ujedinjenje srpskog naroda „na svaki način, ako treba i ubistvima“. Članovi Crne ruke naoružali su i prebacili u Bosnu Gavrila Principa.

Podstakao je svog sestrića Aleksandra Sanju Živanovića, studenta tehnike, da se prijavi u komite kod crnorukca Ljubomira Vuilovića. Sanja je prva žrtva Prvog balkanskog rata - poginuo je na granici s Kosovom 18. oktobra 1912, nekoliko dana pre nego što je rat objavljen.

Vođa obaveštajaca

Uoči Prvog svetskog rata Apis je rukovodio vojnom obaveštajnom službom. Bio je pomoćnik načelnika štaba Treće armije kada je u decembru 1916. uhapšen na Solunskom frontu pod optužbom da je organizovao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića.

Presudom od 23. avgusta 1916. godine Apis, major Ljubomir Vulović i Rade Malobabić osuđeni su na smrt. Streljani su 14. juna 1917. u Solunskom polju, kao žrtve dinastije koju su doveli na vlast, i sahranjeni bez imena na Zejtinliku.

„Apis je bio nevin, ali srpski političari su ga se bojali. Bio je neko ko je mogao da kontroliše afere u Srbiji posle rata. Zato su lideri srpske vlade u izgnanstvu rešili da iskoriste trenutak i eliminišu ga“, rekao je istoričar Dejvid Makenzi, profesor Univerziteta Severna Karolina i autor biografija znamenitih prvaka srpske istorije.

Na obnovljenom sudskom procesu 1953. godine u Beogradu, koji su organizovale nove komunističke vlasti, sve presude Višeg vojnog suda u Solunu poništene su, a svi osuđenici, među kojima i Dragutin Dimitrijević Apis, rehabilitovani.

Stanislav Krakov
7. Kao dečak je otišao u rat i na frontovima je proveo mladost, a kasnije je postao filmadžija i pisac. U Drugom svetskom ratu podržavao je ujaka Milana Nedića
Stanislav Krakov rođen je 1895. godine u Kragujevcu, od oca Sigismunda, lekara iz Poljske, i Perside, iz porodice koja je dala vojskovođe još u Prvom srpskom ustanku.

Heroj

U vreme Prvog balkanskog rata 1912. imao je tek 17 godina, pa nije primljen u vojsku. Zato se javio u jedinicu komite vojvode Vuka i s njim ratovao protiv Turaka. Naredne godine, kad je počeo Drugi balkanski rat, već je punoletan, u regularnim jedinicama bori se protiv Bugara i zadobija ranu na ratištu kod Krive Palanke. A kad počne Prvi svetski rat, Stanislav Krakov će napustiti učionice Vojne akademije i poći na front. Učestvovao je u mnogim bitkama, prešao Albaniju, jedan je od prvih naših vojnika koji su zauzeli Kajmakčalan... Bio je ranjavan 17, a odlikovan 18 puta, od toga devet puta u ratu.

U miru, završava studije prava i postaje novinar. Urednik je vazduhoplovnog časopisa Naša krila, a od 1932. glavni je urednik dnevnog lista Vreme, pa direktor, a zatim urednik Politike. Kao novinar, prati kralja Aleksandra I Karađorđevića tokom posete Francuskoj u oktobru 1934. Kralj je tada ubijen u Marseju, a Krakov javlja da su ga atentat organizovali ustaški teroristi podržani od Italije, što je izazvalo diplomatski incident s tom zemljom.

Pred Drugi svetski rat je pristupio pokretu Zbor Dimitrija Ljotića, kao šef odseka za propagandu, a zatim je bio direktor Radio Beograda od 19. jula 1940. do 1941. godine.

U Drugom svetskom ratu Stanislav Krakov podržava Nemce i Milana Nedića, koji mu je bio ujak. Uređuje okupatorske novine sve do 1944, kada pred partizanima beži u Austriju. U Jugoslaviji je zbog kolaboracije u odsustvu osuđen na smrt, a on živi u Evropi, najduže u Parizu.

Počasni građanin

Do 1944. godine živeo je na beogradskom Neimaru, a u stanu je imao najveći privatni muzej u staroj Jugoslaviji: imao je zbirke knjiga, starog novca i poštanskih maraka neprocenjive vrednosti. Ništa od toga u brzini, pri begu, nije poneo. Pričalo se da je te zbirke kao ratni plen prisvojio čuveni partizanski komandant crnogorskog porekla.

Smatran je dobrim piscem, a najpoznatija dela su mu roman „Krila“, putopis „Kroz južnu Srbiju“ i autobiografsko delo „Život čoveka na Balkanu“. Tu je, između ostalog, zabeležio da su ga žitelji dva mesta u Jugoslaviji proglasili za počasnog građanina, „a u jednom čak dali moje ime jednoj svojoj glavnoj ulici“. Takođe, svoj je život nazvao „putujućom tragedijom“.

Stanislav Krakov bavio se i kinematografijom. Reditelj je filma „Golgota Srbije“ iz 1938. godine. Umro je 1968. u Sen Žilijenu, u Švajcarskoj.

Diplomatski incident

Kao novinar, pratio je kralja Aleksandra I Karađorđevića tokom posete Francuskoj u oktobru 1934. godine. Kralj je tada ubijen u Marseju, a Krakov javlja da su atentat organizovali ustaški teroristi koje je podržavala Italija, što je izazvalo diplomatski incident s tom zemljom


Sledeće subote: Sedam magijskih mesta u Srbiji