7 najvećih masovnih uličnih nemira u Srbiji

Masovne demonstracije 9. marta 1991. godine uzdrmale su režim Slobodana Miloševića i označile početak političkog procesa koji će dovesti do smene na vlasti 5. oktobra 2000. godine

Naprednjački režim surovo se osvetio radikalima što su ih 1883. smenili s vlasti

Četiri godine su na vlasti bili naprednjaci Milutina Garašanina, a onda su 1883. na njihovo mesto zaseli liberali i radikali. Naprednjački režim vladao je terorom, pa je i osveta bila žestoka - ubijeno je čak 140 članova stranke kad je ova sišla sa vlasti, a bilo je pedesetak slučajeva rušenja kuća naprednjacima i 70 paljenja imanja. Osveta je trajala godinama...

Zatiranje semena

Da bi pokazali svetu da im radikali nisu „seme zatrli“, naprednjaci su 14. maja 1889. godine u Beogradu održali glavni zbor stranke. Skup je počeo u devet ujutru u bašti Velike pivare, zdanju na uglu današnje Balkanske i Gepratove ulice, a prisustvovalo je oko 2.000 ljudi. Po završetku skupa, učesnici su se razišli, a u Velikoj pivari ostao je Garašanin sa stotinak ljudi na ručku.

Tek što su seli za stolove u bašti, zasuli su ih kamenjem mangupi i prosjaci, koje su iz Savamale doveli radikali. Garašanin i ostali spas su potražili u zgradi Pivare, a njihovi progonioci, umesto da nastave za njima, zaseli su za stolove i pojeli im ručak. Tek posle toga, navalili su na zgradu sa motkama i kamenicama!

Tada su pred kafanu stigli i upravitelj varoši sa pandurima, a malo kasnije i sam ministar unutrašnjih dela Kosta Taušanović. Posle dužeg ubeđivanja, naprednjaci su pristali da napuste zgradu i preko Finansijskog parka i današnjom Ulicom kneza Miloša krenu ka Terazijama... „Naprednjaci su išli korak po korak, uz strahovitu larmu gomile, neprestano gađani kamenicama, koje su, prema rečima jednog očevica, padale na njih kao da ih neko posipa žitom.“ Žandarmerija, koja ih je pratila, nije se mnogo trudila da ih odbrani...

Potezali bodeže i pištolje

Na Terazijama je došlo do tuče. Naprednjaci su se branili koliko su mogli, potezali su bodeže i pištolje, a kad je jedan mladić među napadačima pogođen, masa je povikala: „Ubi ga Garašanin!“ Vođu naprednjaka linča su svojim telima spasli partijski drugovi, a sutradan se sa porodicom sklonio u kasarnu.

Beogradska gostionica „Kasina“ bila je najveće sklonište naprednjaka iz unutrašnjosti. Onovremeni novinari opisuju: „U jednom trenutku rulja je provalila vrata ‚Kasine‘, polupala sav nameštaj, jela i pila, a zatim jurišala na sprat. Jedan naivni popa je odozgo gledao ovu hrišćansku bruku, počeo je da silazi sa sprata i grdi razjarenu masu. Onda jedan cipov dovati popa, skoči mu zavrat, uhvati ga za bradu i počne na siromahu jahati...“ Protest je okončan uveče, a u službenom saopštenju radikalske vlasti stajalo je da su neredi bili spontani pokret mase, koji su „izazvali naprednjaci svojom nepopularnošću“.

2. Masa otima kraljicu 6. maja 1891. godine

Policija je prvi put pucala na sopstveni narod zbog proterivanja Natalije

Jedna srpska vlada prvi put je policiji naredila da puca na sopstveni narod 6. maja 1891. godine. Tada su u krvi ugušene demonstracije zbog proterivanja kraljice Natalije iz Srbije. Protestu su prethodile svađe, izazvane neverstvom njenog muža kralja Milana Obrenovića i njegovim oslanjanjem na Austrougarsku, dok je Natalija, želeći da svom sinu Aleksandru osigura presto, bila za Rusiju. Godine 1888, na Milanovo traženje, brak je razveden, a 1899. godine kralj je prepustio presto Aleksandru, odnosno namesnicima.

Sprečavali njen uticaj na sina

Želeći da onemoguće uticaj Beča na srpsku politiku, vlada Nikole Pašića i ruski dvor dali su 1891. godine Milanu, inače večito prezaduženom zbog žena i kocke, tri miliona dinara da napusti Srbiju. On je pare uzeo, ali je tražio da i Natalija ode iz zemlje kako bi sprečio njen uticaj na sina. Natalija je odbila, pa je vlada samo dva dana kasnije, 6. maja, rešila da kraljicu majku protera iz Srbije silom.

Oko pola dva po podne žandarmi su zatvorili prolaz glavnom beogradskom ulicom, u delu gde se nalazila kuća u kojoj je stanovala kraljica Natalija (deo kod današnje „Beograđanke“). Naredna dva sata kraljica je na svaki način odbijala da pođe na savsko pristanište i ukrca se na parobrod „Deligrad“, pa su je žandarmi oko 16.15 časova ugurali u zatvorene kočije i povezli ka pristaništu.

Ali, čim je sprovodna kolona krenula od kraljičine kuće, zapisao je Pera Todorović: „Gomila je počela zaustavljati kola, sprečavati žandarme i kušati da otmu kraljicu... Na više mesta žandarmi su potezali tesake da razagnaju gomilu, no to je još više dražilo masu. Međutim, rulja je bivala sve veća što su se više primicali Sabornoj crkvi“. Tu je kolona kišom kamenica zaustavljena, a žandarmi su se razbežali. „Kraljica pokuša da se skloni u crkvu.... Svet jurnu za kraljicom, digne je na rukama, posadi u kola, ispregne konje, pa povuče dalje sam.“ Prošavši tako u trijumfu kroz glavne ulice, vratili su kraljicu u njen stan.

Kraljica mahala s prozora

Natalija je sa prozora stana zahvalila svojim pristalicama, a vlast je na ulice izvela vojsku. Gomila je na raskrsnici kod „Londona“ počela i vojsku da gađa kamenicama. Ali, za razliku od žandarmerije, vojska je zapucala. U pet po podne poginula su dva šegrta i jedan stariji građanin. Masa se razbežala, a vojska je zaposela ceo kraj oko kraljičine kuće i tako sačekala noć.

Oko četiri ujutro kraljica je izvedena iz stana i sprovedena na voz, pa u Zemun. Ne želeći da bude povod novom krvoproliću, nije pružala otpor. U šest sati vojska se povukla.
Naređenje vojsci da puca izdao je, potpuno neovlašćeno, lično Pašić, ali je uspeo da krivicu svali na druge.

3. Studentski protest 4. aprila 1936.

Vlada Milana Stojadinovića, u cilju gušenja pobune, formirala je univerzitetsku policiju

I Na Beogradskom univerzitetu, u godinama pred Drugi svetski rat, aktivnost levičarskih snaga, čiju su većinu činili siromašniji studenti, bila je veoma razvijena. Čestim štrajkovima i drugim akcijama vodila se borba za poboljšanje uslova studiranja, a ključni zahtevi bili su smanjenje školarina i autonomija Univerziteta.

Vlast vrbovala studente desničare

Vlast im je suprotstavljala desničarske omladinske organizacije, među kojima je najuticajnija i najmasovnija bila omladina Organizacije jugoslovenskih nacionalista (Orjuna). Nisu bili retki ni fizički obračuni pripadnika ovih političkih struja.
Budući da „orjunaši“ nisu uspevali da suzbiju studentske proteste, vlada Milana Stojadinovića u proleće 1936. godine odlučila je da uvede univerzitetsku policiju. Tome su se, kao drastičnom vidu gušenja autonomije Univerziteta, suprotstavili napredni studenti, ali i mnogi profesori. Komunistička partija na Univerzitetu zakazala je štrajk za 3. april.

Odziv je bio masovan i zahvatio je sve univerzitete u zemlji - Beogradski, Zagrebački, Ljubljanski, Skopljanski i Subotički. Imao je jedinstven program i zahteve, izložene u 16 tačaka, čija je suština bila antifašizam.
Akcioni odbor štrajka na svim fakultetima rasporedio je jake grupe svojih predstavnika sa zadatkom da studente obaveštaju o štrajku i njegovim ciljevima i da onemogućavaju štrajkbrehere.

Ubo kolegu u srce

Beogradska policija odmah je preduzela kontramere i mobilisala sve svoje snage - žandarme, policajce, agente i „orjunaše“. Ovi posljednji štampali su svoje letke, a pokušali su da zauzmu i fakultete. Kad im to nije uspelo, napali su štrajkačke straže.
Drugog dana štrajka, 4. aprila, ispred zgrade Patološkog instituta Medicinskog fakulteta dve grupe su se prvo gađale kamenjem, a onda je student prava i član Orjune Slobodan Nedeljković kamom napao kolegu sa svog fakulteta Jovana Šćepanovića. Ranio ga je u grudi, a Žarka Marinovića, takođe studenta prava, prema pisanju ondašnjeg dnevnog lista Vreme, ubo je u srce.

Policija je naložila da se sahrana obavi odmah sledećeg dana, u osam ujutru (!), kako bi izbegla nove sukobe sa studentima, koji su opsedali zgradu mrtvačnice. Od ranog jutra 5. aprila kolone od nekoliko hiljada studenata su iz nekoliko pravaca krenule ka Novom groblju. Pošto ih je policija zaustavila, došlo je do sukoba u današnjoj Ruzveltovoj ulici. Čitavog dana su defilovali pored Marinovićevog groba i polagali cveće.
Štrajk je okončan 28. aprila usvajanjem svih studentskih zahteva.

4. Bitka protiv Konkordata 19. jula 1937. godine

Krvava litija prethodila je smrti patrijarha Varnave sledeće noći

Želeći da smiri nezadovoljstvo Hrvata, kralj Aleksandar otpočeo je pregovore sa Vatikanom o potpisivanju Konkordata, ugovora kojim bi bio uređen položaj Katoličke crkve u Jugoslaviji. Posle njegove smrti, pregovore je nastavio knez Pavle, pa je Konkordat potpisan u Rimu 1935. godine. Trebalo je još da ga ratifikuje i Skupština Kraljevine Jugoslavije, ali je SPC povela oštru i glasnu kampanju protiv toga. Najglasniji je bio patrijarh Varnava, pa su vlasti zabranile štampanje njegove novogodišnje poslanice za 1937. godinu. Odmah posle toga, on se teško razboleo, pa se proneo glas da je otrovan, a pošto mu se zdravstveno stanje pogoršavalo iz dana u dan, vrenje u javnosti bilo je sve jače.

Milan Stojadinović, predsednik vlade, bio je ubeđen u nadmoć svoje skupštinske većine, pa je tvrdio da će Konkordat biti ratifikovan bez problema, da će „proći kao pismo kroz poštu“. Za 19. jul 1937. zakazao je glasanje u Skupštini.

Molepstvije u Sabornoj crkvi

Po podne tog 19. jula u Sabornoj crkvi je održano molepstvije za ozdravljenje patrijarha, a potom i litija beogradskim ulicama do Saborne crkve do Hrama Svetog Save, iako su je vlasti zabranile. Ta će šetnja vernika biti upamćena kao „Krvava litija“.

Intervencija policije, čiji je ministar bio Slovenac Anton Korošec, inače rimokatolički bogoslov, bila je brutalna. Jedan hroničar beleži: „Preko Ulice kralja Petra, na gornjem uglu zgrade Narodne banke, bila je postrojena žandarmerija u više redova. Žandarmi su već agresivniji i dočekuju litiju grubim psovkama i zakrvavljenih očiju, izbezumljena lica tuku sveštenstvo u crkvenim odeždama i narod, psujući popovsku i srpsku majku. Po naglasku moglo se primetiti da su žandarmi Hrvati i Slovenci...“

U službenom izveštaju Kraljevskoj kancelariji stoji: „Nastala je opšta tuča, letele su kamilavke, cepane odežde, čak je iscepana i izgažena svetosavska zastava. Da bi se branili od kundačenja i batinanja, sveštenici su upotrebili ripide i počeli njima udarati po žandarmima“.

U opštoj tuči naoružane žandarmerije s jedne strane i sveštenstva u mantijama i građana s druge strane najviše je stradalo čelo povorke, posebno episkop šabački, dr Simeon Stanković, kojeg su žandarmi kundacima oborili na kaldrmu, sa koje je, u nesvesti, prenet u Patrijaršiju, a potom u bolnicu.

Konkordat ipak izglasan

Protesti su nastavljeni i u naredna dva dana, a iz Beograda su se proširili u Kragujevac, Šabac, Užice i Mladenovac. Stojadinović nije hteo da odustane, pa je 23. jula Konkordat najzad izglasan. Sledeće noći, međutim, umro je u 57. godini patrijarh Varnava. Bojeći se daljeg zaoštravanja odnosa sa SPC, vlada je odustala od Konkordata.

5. Beograd protiv Hitlera 27. marta 1941. godine

Dok su jedni pevali „Bože pravde“, drugi su vikali „Živeo Sovjetski Savez“

Predsednik vlade Dragiša Cvetković i ministar spoljnih poslova Aleksandar Cincar-Marković 25. marta 1941. godine u bečkom dvorcu Belvedere potpisali su protokol o pristupanju Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu - savezu Nemačke, Italije i Japana.

Zbačeni kralj i vlada

Već 27. marta zaverenička grupa oficira Jugoslovenske vojske naklonjenih Engleskoj, na čelu sa generalom Borivojem Mirkovićem, izvela je puč i zbacila s vlasti tročlano kraljevsko namesništvo sa knezom i vladu Cvetković-Maček.
Imitirajući maloletnog kralja Petra, kapetan Jakov Jovović pročitao je na Radio Beogradu navodni kraljev Proglas naciji, kojim su podržani pučisti.

Čim su Beograđani čuli za puč, pohrlili su na ulice. Pevane su patriotske pesme i uzvikivane parole protiv Hitlera i Musolinija. Klicalo se kralju Petru Drugom, demokratiji, Rusiji, Britaniji. Čule su se i parole „Bolje rat nego pakt“ i „Bolje grob nego rob“.

Jedan svedok beleži: „Sve živo je izišlo na ulice. Svi veseli, piju i pevaju. Vojska, koju su do jutros gledali s prezirom, maršira ulicama, dok mase naroda kliču: ‚Živela vojska‘... Kako vreme odmiče, na ulicama sveta sve više. Ne može niko da zavede ma kakav red. Svi se ljube i grle. Policije nigde nema. Poneki oficiri mole svet da se razilazi svojim kućama. Zamislite samo, kaže jedan od njih, da sad Hitler pošalje samo nekoliko aviona na ovoliko sveta, bilo bi krvi do kolena - ali ga niko ne sluša. Peva se državna himna ‚Bože pravde‘, uzvikuje ‚Živeo kralj‘, gomila gimnazijalaca se pojavi s transparentima i parolama ‚Bolje rat nego pakt‘ i ‚Bolje grob nego rob‘. Jedna grupa je uzvikivala: Živeo Sovjetski Savez.“

Stradao Nemački biro

Demonstranti su polupali stakla na Nemačkom saobraćajnom birou u centru Beograda, u današnjoj Čika Ljubinoj ulici. Tu su cepane Hitlerove slike i razbijena njegova bista. Nemačko poslanstvo su već tokom prepodneva počele da obezbeđuju jake jedinice jugoslovenske vojske.

Kažu da je Hitler dobio napad besa kad je čuo za demonstracije u Beogradu. Nepunih deset dana kasnije, usledila je njegova odmazda. Beograd je bombardovan, a tačan broj žrtava nikada nije utvrđen. Procenjuje se da je stradalo oko 4.000 građana Beograda, koji je tada imao oko 370.000 ljudi.

6. Studenti na ulicama 2. juna 1968.

Tek kada je drug Tito rekao da su u pravu, studenti su obustavili protest

Demonstracije studenata počele su noću 2. juna u novobeogradskom Studentskom gradu, a završene su 9. juna. Povod je bio bezazlen - muzička priredba, na kojoj su učestvovale tadašnje zvezde popularne muzike - zbog lošeg vremena preseljena je iz Studentskog grada u salu Radničkog univerziteta „Novi Beograd“. Mesta su zauzeli učesnici omladinske radne akcije, koji su uređivali Novi Beograd, pa su studenti ostali ispred sale. Neki od njih pokušali su da uđu u prepunu salu, pa je došlo do tuče. U sve se umešala milicija i počeo je opšti metež. Studenti su policajce gađali kamenim kockama, a ovima je došlo pojačanje pod šlemovima i sa vatrogasnim kolima, čijim su šmrkom pokušavali da rasteraju studente.

Važna vest o ubistvu

Kad se pronela (lažna!) vest da je jedan student ubijen, oko 3.000 studenata je krenulo na miliciju, koja se povukla, ostavivši vatrogasna kola, koja će posle studentima služiti kao govornica. Studenti sa njih osuđuju brutalnost milicije, ali brzo preovlađuju socijalne teme - beda u društvu, nizak standard studenata, nezaposlenost, bujanje birokratskog aparata...

Studenti kreću ka Beogradu, ali ih kod podvožnjaka (srušen, blizu sadašnje opštine Novi Beograd) dočekuje kordon milicije sa naređenjem da ih nikako ne propusti preko Save, gde bi se spojili sa radnicima.

Prema jednom svedočanstvu, „studenti gađaju ciglama, milicija, za početak, kamenjem sa železničke pruge (tada je tu prolazila železnica). Onda se čuju i pucnji. Jedan od studenata je ranjen. Zapaljena su vatrogasna kola. Stiže naređenje ‚Udri‘! Bez milosti, milicija pendreči sve pred sobom i masa studenata bezglavo beži... „ Visoki komunistički funkcioneri Veljko Vlahović i Miloš Minić ne uspevaju da ubede studente da se vrate u Studentski grad. Milicija pred njima tuče demonstrante.

Digla se cela Jugoslavija

Studenti će se kasnije, ipak, probiti preko mosta i zauzeti zgradu Rektorata i fakultete. U njima su se osam dana smenjivali govornici - pisci, glumci, studenti... tražeći smanjenje nejednakosti u društvu.

Pobunili su se i studenti Sarajeva, Zagreba, Novog Sada, Niša, Ljubljane... Da bi sprečio pobunu i među radnicima, tada se oglasio Josip Broz Tito. Preko Televizije Beograd direktno se obratio javnosti, podržavajući studentske zahteve.
Studenti su posle toga prekinuli protest i na trgovima zaigrali kozaračko kolo, uz klicanje Titu. Njihovi zahtevi, međutim, nisu ispunjeni, a najistaknutiji učesnici demonstracija policijski su gonjeni. Osmoro profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu isključeno je iz nastave.

Opozicija na ulicama 9. marta 1991. godine
7. SPO Vuka Draškovića započeo proces koji će kulminirati 5. oktobra 2000.


Masovne demonstracije 9. marta 1991. godine uzdrmale su režim Slobodana Miloševića i označile početak političkog procesa koji će dovesti do smene na vlasti 5. oktobra 2000. godine. Organizovao ih je i predvodio Srpski pokret obnove (SPO) Vuka Draškovića, tada najjača opoziciona stranka, koja je zagovarala promenu sistema i pozivala na demokratizaciju i nacionalnu obnovu države.

Govor s Narodnog pozorišta

Povod za demonstracije bilo je nezadovoljstvo uređivačkom politikom Televizije Beograd, koja je učestalo emitovala uvredljive komentare na račun opozicije. Tražena je smena tadašnjeg generalnog direktora RTS Dušana Mitevića i još četvorice urednika.
Demonstracije su bile zabranjene, a policija je blokirala prilaze Beogradu, nastojeći da spreči dolazak pristalica opozicije iz unutrašnjosti. Uprkos tome, u centru Beograda okupilo se oko 100.000 građana.

Oko podneva policija je dobila naređenje da razbije demonstracije, a opozicioni lideri sklonili su se u zgradu Narodnog pozorišta. Sa balkona ovog zdanja obraćali su se demonstrantima, dok je policija nastojala da masu rastera ogromnim količinama suzavca, vodenim topovima, gumenim mecima i policijom na konjima.
U jednom trenutku je Vuk Drašković sa balkona Narodnog pozorišta komandovao juriš svojim pristalicama, koji su ušli u sukob sa policijom. To se pretvorilo u višečasovne sukobe, a lider SPO Vuk Drašković je uhapšen.

Hapšenje lidera SPO

Tuče između demonstranata i policije sa Trga republike prenele su se na nekoliko ulica u centru Beograda. U ovim sukobima život su izgubile dve osobe - učesnik protesta Branimir Milinović (18) i policajac Nedeljko Kosović (54). Povređeno je 114 osoba - 58 policajaca i 86 građana, a uhapšeno je 158 ljudi.

Uveče 9. marta 1991. godine, oko 20 sati, na osnovu odluke Predsedništva tadašnje SFRJ, na ulice Beograda izašla je i vojska sa tenkovima.
Hapšenje lidera SPO, koje se dogodilo kasno posle podne, bilo je okidač za nemire koji su pokrenuti u Studentskom gradu na Novom Beogradu 10. marta, odakle je masa krenula put Terazija.

Policija je studente dočekala kad su krenuli na Terazije. Na Brankovom mostu suzavcem i pendrecima zaustavila ih je policija, ali je akciju prekinula kad su studenti posedali na asfalt.
Protesti nekoliko hiljada studenata i građana nastavljeni su na Terazijama sve do 14. marta, kada su Drašković i svi uhapšeni oslobođeni, a direktor RTS Dušan Mitević i ministar unutrašnjih poslova Radmilo Bogdanović podneli su ostavke.


Sledeće subote: Sedam poraza srpske vojske