7 najvećih poraza srpske vojske

Neke od najvažnijih bitaka naše armije su gubile zbog neopreznosti, lenjosti i panike

Bitka je trajala ceo dan, a jedan od učesnika ostavio je sledeće svedočanstvo: „Turci su pet puta napadali, a Srbi su ih pet puta junački odbijali. Svaki su put Turci bili odbijeni s velikim gubitkom. Jedni su Turci napadali, a drugi su preko njih išli u napredak, i tako kad šesti put napadnu, ispune opkope mrtvima, živi preko njih navale u šanac i stanu se sa Srbima biti puškama, seći i bosti sabljama i noževima. Vojnici srpski iz drugih šančeva poviču da se Stevanu ide u pomoć, ali ne dođoše u pomoć, ili što nisu mogli bez konjanika, ili što Miloje Petrović nije dao. Kad Sinđelić vide da Turci ovladaše šancem, pojuri magacinu gde je stajala municija, potegne iz pištolja i zapali barutanu. Strahovit pucanj potrese svu okolinu, gusti oblak dima obavi sav šanac. Stevan Sinđelić, koji je dotle toga dana dospevao svuda, sve hrabrio i svakome pomagao, odleti u vazduh.“

Krvoproliće

Na Čegru je poginulo oko tri hiljade Srba i šest hiljada Turaka.
Zbog poraza na Čegru Karađorđe je morao da odustane od pohoda na Makedoniju i Kosovo, a Turci su osvojili celu istočnu Srbiju do Velike Morave, koju su ustanici naredne zime jedva uspeli da povrate.

Već krajem leta 1809, po nalogu Huršid-paše, turskog zapovednika Niša, od glava Srba izginulih na Čegru, pored puta za Carigrad, izgrađena je Ćele-kula. U ovaj jedinstveni spomenik, kojim je paša hteo da zaplaši Srbe, uzidane su 952 lobanje. S vremenom su neke ukradene, neke propale od kiše i mraza, a jedan broj su Srbi krišom sahranjivali.
Danas ih ima 58, a američki magazin Mental flos ove godine je napisao da je Ćele-kula najveća građevina od ljudskih kostiju na svetu.
Đunis
3. Posle sukoba na položaju kraj Aleksinca, komandant vojske Černjajev napisao je: „Svi Rusi izginuli, svi Srbi pobegli“

I Ustanak Srba u Hercegovini 1875. podstakao je mnoge zanete idejom nacionalnog oslobođenja da od kneza Milana traže da i Srbija uđe u rat. On je oklevao sve dok naredne godine iz Rusije nisu pristigli dobrovoljci, na čijem je čelu bio Mihail Grigorijevič Černjajev.

Ratnik i pustolov

Ovaj general ruske vojske bio je mešavina ratnika, vođe, pustolova i političkog buntovnika, a proslavili su ga pohodi po Aziji. Zbog divlje naravi je penzionisan, pa se posvetio novinarstvu i borbi za ujedinjenje svih Slovena.

Odmah po dolasku u Beograd, gde je dočekan sa oduševljenjem, za jedan dan dobio je srpsko državljanstvo i bio postavljen za komandanta moravske vojske. Uticaj Černjajeva u Srbiji ubrzo je postao toliki da je srpski diplomata Milićević u svom dnevniku zapisao: „Srbija je sada poljana za sve ruske vetropire i avanturiste. Ovo nije država koja sama sebe opredeljuje, nego oblast ustupljena Černjajevu da se proslavi ili sahrani.“

Rat Srbije i njene jedine saveznice Crne Gore protiv Turske objavljen je 18. juna 1876. Glavninom srpske vojske, koja je imala 123.000 ljudi pod oružjem, nasuprot 180.000 Turaka, komandovao je lično Černjajev. On se uputio ka Nišu, koji su držali Turci.

Povoljan mir

Te su snage, pod komandom naših i ruskih oficira, izvojevale pobedu na Šumatovcu kod Aleksinca, gde je poginulo nekoliko hiljada turskih vojnika. Evropske sile tada su isposlovale primirje, ali Srbija ga je posle mesec dana, na podsticaj Černjajeva, prekinula i nastavila rat.

Kod mesta Đunis, visa na strateškom položaju sa kojeg je mogla da se drži pod kontrolom cela oblast između Aleksinca, Deligrada i Kruševca, naša vojska je 17. oktobra 1876. bila do nogu potučena. Srbi su pred turskim topovima podlegli panici i dali se u bekstvo, a Černjajev je nakon izgubljene bitke javio u Petrograd: „Svi Rusi izginuli, svi Srbi pobegli.“ Zatim je napustio komandu i s preostalim dobrovoljcima napustio Srbiju.

Zahvaljujući zalaganju ruskog cara, Srbija je opet potpisala primirje s Turcima, a onda i mir, pod izuzetnom povoljnim uslovima - vratila se u stanje kakvo je bilo pre rata, bez gubitka i najmanjeg dela teritorije.
U ovom ratu Srbija je imala 6.000 poginulih i oko 9.500 ranjenih vojnika, i 200.000 izbeglica. U proleće 1877. Rusija je zaratila s Turskom, i krajem te godine zatražila da joj se priključi i Srbija. Ovog puta je Srbija u ratu bila uspešnija: do kraja rata 1878. oslobođen je Niš, jug zemlje i Vranje.

Slivnica
4. Kralj Milan je ušao u rat s Bugarskom, a kada je njihova armija prodrla u Srbiju, od gubitaka ga je spasla Austrija

Godine 1885. kralj Milan Obrenović bio je pred razvodom, a njegovo oslanjanje na Beč nailazilo je na osudu u srpskoj javnosti. Činilo mu se da gubi na svim frontovima, a onda se 6. septembra 1885. Bugarska ujedinila sa svojom pokrajinom Istočnom Rumelijom, koja je bila pod Turcima.

Opšta mobilizacija

Milan se uplašio teritorijalnog uvećanja Bugarske, jer je tako sticala jači uticaj u Makedoniji, na koju je i Srbija polagala pravo. Istovremeno, bio mu je potreban potez kojim bi popravio svoj ugled, pa je proglasio opštu mobilizaciju i od evropskih sila zatražio da se Srbiji na ime nadoknade da deo teritorije Bugarske ili Turske. Istovremeno, ponudio je savez Grcima, Rumunima i Crnoj Gori, ali svi su ga odbili.
Bugarski vladar, knez Batenberg, predložio je kralju Milanu da odmah napadnu Tursku i otmu joj teritorije, i izrazio spremnost da lično dođe u Niš i o tome razgovara, ali ovaj mu je poručio da neće ni da ga vidi.

Pošto evropske sile nisu udovoljile njegovom zahtevu, kralj Milan je 2. novembra 1885. objavio rat Bugarskoj. Istoričar Vladimir Ćorović piše: „Stanje srpske vojske bilo je vrlo rđavo. Sem što nije imala dobra odela, vojsci je nedostajalo i municije i drugih potreba... Bila je rđavo vođena, sa slabim zapovednicima, a u rat je išla bez imalo oduševljenja... Vrhovna komanda nalazila se u rukama kralja Milana, koji je bio nikakav vojnik.“

Obezglavljena vojska

Srpsko-bugarski rat trajao je dve nedelje, od 2. do 16. novembra 1885, ali praktično je bio rešen od 5. do 8. novembra, tokom bitke kod Slivnice blizu Sofije.
Već drugog dana bitke, kad se proneo glas da Bugari napreduju ka Caribrodu, današnjem Dimitrovgradu, kralj Milan je klonuo duhom i naredio da se srpski štab na brzinu evakuiše ka Pirotu. Komandanti divizija ostavljeni su da se sami snalaze. Dok su Bugari napadali jednu srpsku diviziju, druge su stajale po strani, jer nije bilo centralne komande. Kralj Milan se povlačio prvi i 8. novembra već bio iza Pirota. Zapavši u psihičku krizu, hteo je da se povuče s prestola, ali predsednik vlade Milutin Garašanin zapretio mu je da će ga ubiti ako to učini...

Bugari su bili duboko prodrli na teritoriju Srbije kad se umešala Austrougarska i zapretila da će i ona ući u rat ako bugarske snage ne pristanu na primirje i ne povuku se na svoju granicu. Rat je završen bez promene granica. Srbi su imali 746 mrtvih i 4.570 ranjenih, a Bugari 771 mrtvog i 4.232 ranjena vojnika.

Čevrntija
5. Loša strategija dovela je do toga da od 6.000 vojnika Timočke divizije 4.900 bude zarobljeno, a da ostali izginu

Posle pobede Srba na Ceru, ruska vrhovna komanda, želeći da olakša položaj svojim armijama koje su bile pod pritiskom Austrougarske, tražila je da srpska vojska pređe u ofanzivu. Iako Srbi za to nisu bili spremni, naša vrhovna komanda je 4. septembra 1914. naredila Timočkoj diviziji da u ponoć između 5. i 6. septembra pređe u Srem.

Bez pripreme

Sve je od samog početka išlo loše. Zapovest o prelasku komandantu Timočke divizije saopštena je 5. septembra ujutru. Delovi montažnog mosta koji je trebalo postaviti preko Save prevoženi su volovskim kolima, ali stoka je bila obolela od šapa i kretala se vrlo sporo. Divizija je od mesta prelaza bila udaljena 40 kilometara, pa je to rastojanje prešla skoro trčeći po velikoj vrućini.

Tek pred zoru 6. septembra jedinice su se okupile kod mesta zvanog Čevrntija, nizvodno od Sremske Mitrovice. Do jutra je teren preko Save gađan topovima, a onda je počelo prebacivanje vojnika. Do podneva je prebačen deo jedinica, a onda je to obustavljeno da bi se postavio most.

Izgradnja mosta tekla je sporo, jer su delovi bili stari, a zatim se ispostavilo i da su proračuni bili loši i da nedostaje delova za još 55 metara. Odlučeno je da se na tom delu pobodu stubovi i tako most završi. Za to vreme austrougarska vojska napala je prebačene srpske jedinice, pa su se naši ranjenici povlačili ka mestu gde je još građen most. Čekali su njegov završetak da se evakuišu.

Zabuna

Pred sumrak, kad je most bio skoro gotov, ovom se mestu u galopu i oblaku prašine približavala jedna naša artiljerijska zaprega. Neki oficir pomislio je da je to neprijateljska konjica i naredio paljbu. Ubrzo je pucnjava obustavljena. Pojurili su u čamac, ali bilo ih je toliko da se prevrnuo. Vika davljenika unela je dodatnu pometnju.

Austrougarskim trupama u međuvremenu je vozom stiglo jako pojačanje. Timočkoj diviziji zbog nezavršenog mosta nije bilo moguće dopremiti im municiju, pa su i one morale da se povuku ka Čevrntiji. Nezavršen most nije izdržao njihov teret i srušio se. Hronike beleže: „Malo ljudi uspelo je da pređe preko mosta ili se spase plivanjem: neki su se podavili, a većina je zarobljena. Za to vreme srpske jedinice na desnoj obali Save nisu smele da dejstvuju, da ne bi pobili svoje.“ Od 6.000 vojnika Timočke divizije 4.900 je zarobljeno, ostali su izginuli ili se podavili.

Beograd
6. Nemci su se plašili da će opsada Beograda u aprilu 1941. trajati nedeljama, ali ga je Klingenberg osvojio sa šest ljudi

Da bi oslabila odbranu Beograda i osvojila ga, nemačka vrhovna komanda planirala je dvonedeljno bombardovanje, posle čega bi usledili artiljerijski i tenkovski napadi. Nemci su nameravali da pošalju pet pešadijskih divizija radi okupacije grada. Ipak, bio je zauzet 12. aprila 1941, u operaciji koja vojsci Kraljevine Jugoslavije nimalo ne služi na čast.

Obaveštajac

Dvadesetšestogodišnji SS kapetan Fric Klingenberg služio je u elitnoj Drugoj SS tenkovskoj diviziji „Das Rajh“ i bio ga je glas da je avanturista i neposlušnik. U ofanzivi na Jugoslaviju imao je izviđačko-obaveštajnu ulogu i zadatak da bude prethodnica divizije, da na kartama obeležava puteve i prepreke na njima. Tako se 12. aprila 1941. sa svojom jedinicom našao na obali Dunava naspram Višnjice.
Pančevački most samo nekoliko sati ranije bio je srušen. Esesovci su, izviđajući dvogledom desnu obalu reke, mogli da ustanove da su Višnjica i Karaburma pusti, i da u gradu verovatno nema nikakvih vojske.

Jedan od njegovih ljudi našao je napušteni motorni čamac, pa je Klingenberg prešao na beogradsku obalu nabujalog Dunava s jednim poručnikom i osmoricom vojnika. Dvojici je naredio da se vrate po ostale, ali deblo je prevrnulo čamac i teška oprema odvukla je vojnike na dno reke, a kapetan i šest njegovih ljudi ostali su na beogradskoj strani.

Avanturista

Uputili su se ka gradu, i usput drsko zaustavili i zarobili dva kamiona i autobus s pedesetak jugoslovenskih rezervista koji su, bez uputstava šta da rade i kuda da idu, besciljno lutali periferijom. Sa sobom su vodili jednog polupijanog nemačkog turistu, koga su uhapsili kao špijuna. On se Klingenbergu stavio u službu kao prevodilac.
Esesovci su, sada motorizovani, ušli u grad i niz Bulevar kralja Aleksandra došli do nemačke ambasade.

Tu su ih dočekala trojica nemačkih špijuna, koji su se od 2. aprila krili u podrumu ambasade sa zadatkom da prihvate prethodnicu nemačkih trupa kad Beograd bude osvojen. Oni su odmah, od krova do prizemlja zgrade poslanstva, razvili crvenu nacističku zastavu i radio-vezom višoj komandi javili da je Beograd pao. U njemu se u tom trenutku nalazilo 1.300 jugoslovenskih vojnika!

U noći između 12. i 13. aprila delovi jedne nemačke divizije ušli su u Beograd sa zemunske strane, a 13. aprila u 6.30 i Evald fon Klajst, na čelu 11. oklopne divizije, svečano je ušetao u Beograd. Klingenberg i šestorica njegovih pratilaca odlikovani su za osvajanje Beograda. Krajem 1944. godine imao je čin pukovnika i preuzeo je komandovanje jednom SS divizijom. Poginuo je pokušavajući da zaustavi napredovanje Amerikanaca.

Knin
7. Glavni grad Srpske Krajine pao je oko 5. avgusta 1995. Hrvati su napali artiljerijom, ali iz grada im nije uzvraćeno paljbom

Sredinom 1995. godine, posle zločina u Srebrenici, velike sile odlučile su da Srbe u Bosni pobede silom. Istovremeno, Tuđmanu je dozvoljeno da na isti način reši „problem Republike Srpske Krajine“, pa su u Zagreb došli brojni američki privatni vojni savetnici, većinom visoki oficiri u penziji, čiji je zadatak bio da Hrvatskoj vojsci (HV) u tome pomognu.

Smišljena akcija Hrvata

U avgustu 1995. godine Republika Hrvatska je preduzela vojnu akciju kako bi zauzela zapadne delove Republike Srpske Krajine. Operacija je imala naziv „Oluja“ i trajala je četiri dana. Srpska vojska Krajine (SVK) u tim delovima je imala 24.000, a vojska Hrvatske oko 110.000 ljudi.

„Oluja“ je počela 4. avgusta ujutru, i za samo nekoliko sati HV je uspeo da probije ključne položaje Srba, koji nisu uspeli da pruže nikakav ozbiljniji otpor na razvučenom frontu. Napredovanje hrvatskih snaga i slom srpskih linija bili su olakšani naređenjem o evakuaciji civilnog stanovništva, koje je Milan Martić, predsednik RSK, izdao 4. avgusta uveče, neposredno pre nego što je i sam napustio Knin. Srpske vojne i političke institucije urušile su se već prvog dana.

Jedinice HV niko nije hteo da čeka, a vešto smišljena propaganda iz Zagreba na sve načine je unosila paniku i pozivala Srbe da se isele.
Srpska vojska Krajine bila je u potpunom rasulu, borci su bežali zajedno s civilnim stanovništvom. Glavni grad RSK Knin pao je oko podneva 5. avgusta: Hrvati, predvođeni Antom Gotovinom, napali su ga artiljerijom, a iz grada im ni pešadija ni oklopne jedinice koje su tu bile da brane grad nisu uzvratile paljbom.

Mediji pod kontrolom

Miloševići ignorisali pad Krajine
Područje zahvaćeno „Olujom“ napustilo je gotovo celokupno srpsko stanovništvo. Kolone izbeglica na traktorima i poljoprivrednim mašinama su preko područja pod kontrolom bosanskih Srba u zapadnoj i severnoj Bosni krenule ka Srbiji, izložene čestim napadima hrvatskih snaga, koje su tada počinile niz ratnih zločina.
Mediji u Srbiji, u kojoj je tada na vlasti bio Slobodan Milošević, ignorisali su pad Republike Srpske Krajine, a vlasti su izbegličke kolone pod stražom prosleđivale iz Beograda u unutrašnjost, između ostalog i na Kosovo i Meto.

Sa teritorije RSK koju je u „Oluji“ zauzela Hrvatska vojska izbeglo je preko 250.000 Srba. Ova vojna akcija ubraja se u jedno od najsurovijih etničkih čišćenja na području bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Nema preciznih podataka o poginulim civilima. Smatra se da je u „Oluji“ nestalo 1.805 ljudi.

Sledeće subote: 7 Sedam razloga zašto smo voleli SFRJ