Druga, čak i treća generacija nekadašnjih Jugoslavena se delom sada pretvorila u Bosance, Hrvate, Srbe, Makedonce i Slovence. Ipak, nije mali broj onih, koji još uvek pregledajući albume koji čuvaju dugogodišnje uspomene i koje nije „pojela“ digitalizacija, često kažu da su “Jugosi” dali veliki doprinos u izgradnji Nemačke

Zapadna Nemačka i bivša SFRJ sklopile su 1968. sporazum o razmeni radnika. Mnogi su krenuli trbuhom za kruhom u nadi da će se vratiti – kada naprave kuću i kupe auto. Kuću su sagradili, auto su kupili, ali se vratili nisu.
Bez obzira što je poslodavac bio, kako kaže i „prezadovoljan njegovim radom“, Jozo K. iz okoline Požege napušta poljoprivredno dobro u Bavarskoj na kojem je radio od 1970.-1976. godine i odlazi u rudnik u Rurskoj oblasti.

„Odrastao sam na poljoprivredi. Zajedno s roditeljima, tri brata i dve sestre sam obrađivao zemlju. Međutim,od toga nismo mogli živeti. Ja kao najstariji sin, i to još oženjen i s dvoje male dece, došao sam u Njemačku, kako bi ustvari mogao prehraniti porodsicu. Nisam mislio da ostanem ovde. Prvo sam radio na jednom privatnom poljoprivrednom dobru u okolini Minhena, ali kada sam čuo da se bolje zarađuje u rudniku, otišao sam pod zemlji i tu zaradio penziju“, kaže Jozo.

Slična je i Muhamedova priča. Samo tri godine nakon što je SFRJ sa tada, Zapadnom Nemačkom, potpisala sporazum o regrutiranju jugoslavenske radne snage, tada, kako sam kaže „golobradi“ mladić iz Janje (severoistočna Bosna) uvelike je razmišljao o odlasku u inostranstvo. Iako sa završenim zanatom krojača i velike ljubavi prema automobilima, Muhamed Gutić iz Janje u Nemačkoj ipak počinje da radi kao strugar. Posle šestomesečnog školovanja i rada u Sloveniji, kojeg su plaćali Nemci, Muhamed je s grupom od 86 Jugoslavena došao u Duisburg na krajnjem zapadu Nemačke.

Strugarsku mašinu Muhamed je ubrzo zamenio šivaćom mašinom, iglom i koncem.

“Tada sam prešao u Keln u jednu krojačnicu jer su plaćali više. Inače, tada uopšte nije bio problem pronaći novi posao. Prelazilo se iz firme u firmu za satnicu koja je veća 20-30 pfeninga“, priseća se Muhamed.

U Nemačkoj se ovih dana opet više priča o tom prvom talasu „gastarbajtera“. I to zbog toga što se obeležava 50. godišnjica od dolaska milijonitog useljenika koji je bio iz Portugalije. Useljenici iz Jugoslavije su masovno počeli dolaziti malo kasnije, bili su bolje kvalifikovani od drugih „gastarbajtera“, a uglavnom su bili zanatlije. Iako na početku nisu govorili nemački, poslodavci su njima bili zadovoljni.

Prema popisu stanovništva SFRJ iz 1971. godine, na privremenom radu u inostranstvu je bilo 671.000 radnika. Među njima su bili Muhamed i Jozo koji nisu imali problema s integracijom. “Nemački jezik sam učio još pre dolaska u Nemačku, tako da sam imao nekakvo predznanje“,kaže Muhamed i priznaje da je ipak dosta kasnije naučio „pravilno da piše“. Za Jozu integracija nikada nije dolazila u pitanje.

Muhamed nije mnogo obraćao pažnju na jugoslavenske klubove.“

„Odlazili smo u nemačke diskoteke i kafiće, družili se s Nemcima i drugim gastarbajterima. U nekoliko kafana smo čak slušali i našu muziku jer smo vlasnike nagovorili da u džuboks ubace i koju našu ploču. Čak su i Nemci i Nemice iz našeg društva naučili naše pesme“, sjeća se Muhamed, starih vremena.

Jozo je malo više posećivao jugoslavenske klubove za vreme školskih praznika u Jugoslaviji, kada su mu u posetu dolazili supruga i deca. Kod Muhameda je stvar bila drugačija.

„Znali smo petkom posle posla sesti u auto, otići u Janju, družiti se i okupati u Drini i u ponedeljak već biti na poslu u Kelnu, kaže Muhamed, ali i priznaje da je neoženjenima bilo teško naći partnerku u tadašnjoj Jugoslaviji.

„Supruga me čekala, odgajala decu ali i koordinirala poslove oko izgradnje kuće jer je otac već bio narušenog zdravlja“, kaže Jozo i dodaje da mu se supruga u Nemačkoj pridružila tek početkom 90-tih, kada je ratni vihor zahvatio Jugoslaviju.

„Sada u tu kuću odemo samo na godišnji odmor. Ovde smo s decom i unučadi. Zamisao da ću se nakon nekoliko godina vratiti, nisam ostvario. Štoviše, i braća su mi ovde, tako da očevinu obrađuju drugi ljudi“, kaže Jozo.

Muhamedov jedan brat je takođe u Njemačkoj, a drugi u Janji. Kuću, sagrađenu poslije rata, posjećuje za vrijeme godišnjih odmora. A ostatak vremena provodi sa suprugom Mariom, kćerkom Sabrinom i sinom Arminom.

„Otkako sam prošle godine u penziji imam više posla“, kroz smeh kaže Muhamed i pokazuje jabuke iz, kako kaže „njegove bašče“ u Nemačkoj.

Kofer kojeg je Gutić davne 1971. godine spakirao za Nemačku je odavno raspakiran. Jozin takođe.

„Doduše, nalazi se u podrumu kao uspomena za unučad“, kaže Jozo. Druga, čak i treća generacija nekadašnjih Jugoslavena se delom sada pretvorila u Bosance, Hrvate, Srbe, Makedonce i Slovence. Ipak, nije mali broj onih, koji još uvek pregledajući albume koji čuvaju dugogodišnje uspomene i koje nije „pojela“ digitalizacija, često kažu da su “Jugosi” dali veliki doprinos u izgradnji Nemačke.

DW