DIMITRIJE VOJNOV: Danas svako ko zna da recituje dobije funkciju u kulturi

Poseta Vladimira Putina možda ima neki suštinski značaj, a možda je to samo predstava i za naš i za ruski narod. Čini mi se da je njen simbolički značaj veliki, ali isto tako mislim da je nama potrebno nešto više od mogućnosti da se identifikujemo s Rusijom, dok se oko nas sve prepušta Zapadu - kaže za Kurir dramaturg i filmski kritičar Dimitrije Vojnov. Jedan od autora trenutno najgledanijeg filma u srpskim bioskopima „Mali Budo“ govori za Kurir o stanju u društvu, srpskoj kulturi, ali i o šansama ostvarenja „Montevideo, vidimo se“, na kojem je sarađivao s Draganom Bjelogrlićem u trci za Oskara.

Kad kažete predstava, na šta konkretno mislite?
- Očigledno je da je vlastima ova poseta veoma važna. Međutim, iako Putin nije posetio Damask već vrlo dugo, Asad je dobio mnogo više značajnih gestova iz Rusije nego mi. Nisam siguran da možemo do kraja da dokučimo šta su interesi velikih sila.

U javnosti se vodi rasprava o tome da li na vojnoj paradi, koja će tad biti priređena, treba da bude i četničkih obeležja. Šta vi mislite?
- Ne znam za zemlju koja proslavu 70 godina Dana oslobođenja koristi za takvu vrstu dilema. Na kraju će ispasti da smo imali snage da se oslobodimo od Hitlera, da budemo na pravoj strani i da podnesemo velike žrtve, a da onda u miru nismo uspeli da se dogovorimo kako da obeležimo taj praznik. Mnogo je važnije pitanje kakav je položaj te vojske koja će paradirati. Ona je potpuno uništena, danas ima manje pripadnika nego što stadion JNA ima mesta. Vojska je izgubila i svoj odbrambeni i svoj društveni značaj.

Nedavno je uspešno održana Parada ponosa. Da li je to dobar znak da se menja shvatanje srpskog društva o LGBT pravima? S druge strane, koliko na sve to utiče i SPC istupima kao uoči ovogodišnjeg Prajda?
- Srpska pravoslavna crkva ima svoje stavove koji su protiv Prajda, i to je dogmatsko pitanje od kojeg Crkva ne treba da odstupa, i ja taj stav razumem iako se s njim ne slažem. Ipak, vidno je ublažena retorika u odnosu na ranije godine, tako da su ekstremisti mogli manje da se pravdaju za nasilje u crkvenim saopštenjima. Zalažem se za prava LGBT populacije i smatram da oni moraju da se izbore, pre svega na terenu. Morate imati na umu da su ključna prava bila izborena onda kad vlasti nisu više mogle da ignorišu realnost. Naši aktivisti više rade na priči o pravima nego na samoj realnosti. Raduje me što je održana Parada, ali mi je krivo što je ona bila politički zloupotrebljena za neke interese koji nemaju mnogo veze s ljudskim pravima.

Da li ste više očekivali od ministra kulture Ivana Tasovca?
- Tasovčeva vladavina je drugačija od ranijih po tome što su na vlasti stranke koje nisu imale jako uporište među umetnicima. Vidim da ko god je iz tih stranaka umeo nešto da izrecituje, dobio je priliku da nečim upravlja.

Koliko su u vašoj branši umetnici podeljeni na različite političke blokove?
- Podeljeni su na one koji imaju političke stavove i na one koji imaju političke veze. U vreme kad je naš film bio na vrhuncu, dominirali su oni sa stavom, a onda kad je posrnuo, na čelu su bili oni sa vezama. Film previše zavisi od države da bi autori bili protiv režima, tako da oni koji imaju političke veze uvek nađu nekog zaštitnika u vlasti.

Izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije ka EU je znatno bolji nego prethodni. Vidite li Srbiju uskoro u EU?
- Ne spadam među one koji imaju prevelike primedbe na samu EU jer to kako je kod nas sigurno nije ni na koji način bolje nego što je tamo. Plaši me nedostatak ideje šta raditi bez EU i mislim da je za nedostatak alternative upravo kriva ona struja političkog mišljenja koja je protiv evrointegracija.

Koliko je dobro ili pak opasno da se istorija uči iz TV serija?
- Nije dobro učiti istoriju iz igranih formi, ali opet ne treba da se lažemo. Za većinu nas Karađorđe će uvek imati lik Marka Nikolića. Televizijske serije su moćan vid kreiranja identiteta i zato je važno da svaka generacija dobije adekvatnu dramsku sliku istorije, u skladu s onim što su aktuelni estetski, ali i istoriografski dometi. Nažalost, komunisti su mnogo više učinili kad je reč o oblikovanju našeg nacionalnog identiteta od postkomunističkih vlasti koje su došle.

Kakva je, prema vašem mišljenju, opšta situacija u Srbiji?
- Situacija u Srbiji je bazirana na ideji strateškog pesimizma koju generiše aktuelna vlast. Za građane Srbije najvažnije je da povrate dostojanstvo i da poveruju u sebe.

Čini se da Srbija kroz istoriju ne može bez jakog lidera.
- Uvođenje parlamentarne demokratije olakšalo je despotovanje. Kad su na vlasti, imaju apsolutnu moć, a s vlasti padaju na izborima umesto silom kao pravi despoti. To nije fer. Apsolutna moć mora nositi i apsolutne konsekvence. Ne mislim da je svaki lider isti. Tito je gradio kult ličnosti kako bi sebe postavio u poziciju vrhovnog interpretatora u sporovima koji su se dešavali u toj vrlo složenoj federaciji. Milošević je bio lider kome je poklonjen optimizam celog naroda s ciljem da nas prevede iz socijalizma u demokratiju. Vučić je lider kome je narod pružio svoj pesimizam i iscrpljenost i opteretio ga odgovornošću jer su mu dosadili političari koji su u koalicionim partnerima, kohabitacijama i sličnim ustupcima nalazili opravdanje za svoje neuspehe.

Nadate li se da će „Montevideo, vidimo se“ biti nominovan za Oskara za najbolji strani film?
- Ne očekujem nominaciju, ali se nadam da će učešće „Montevidea“ u trci za nominaciju pomoći da se naša kinematografija promoviše pred američkim filmskim profesionalcima koji čine telo akademije. Imamo dva recepta - Vladu Divca i Predraga Danilovića. Divac se dokazao u reprezentaciji i Partizanu i otišao u NBA jer im je bio zanimljiv. Danilović je dominirao u evropskim ligama, prerastao ih i prirodno je bilo da ode u NBA. Tako je i s našim filmovima: ili će naša kinematografija stvoriti autora koji je zanimljiv Holivudu, pa će nominacija proizaći iz aktivnosti njegovih agenata i američkih distributera, a to je Divčev model, ili ćemo pak napraviti film koji će osvojiti sve što se može osvojiti u Evropi i tako se nametnuti za Oskara, što je Danilovićev model.

Da li je Srbija konačno prerasla podelu na „patriotske“ i „antisrpske“ filmove?
- Istorija filma na prostoru bivše Jugoslavije posle raspada zemlje, kako kaže jedan moj drug, jeste u određenom smislu istorija „antisrpskog“ filma. Utisak da postoji patriotski i antisrpski film proističe iz toga što se film s rodoljubivim sentimentom pre svega fokusirao na priče o epohi, a film o savremenim događajima i bliskoj prošlosti, s modernim filmskim izrazom u velikoj meri stavlja akcenat na manje laskave događaje i osobine našeg naroda i društva.