7 Rusa koji su ostavili trag u Srbiji

Vojnici, arhitekte i pevači iz bratske slovenske zemlje uticali su na istoriju naše države

Lav od Taškenta

Istakao se kao mladi oficir u Krimskom ratu 1853. godine, ali je slavu stekao 1865. u pohodu kroz srednju Aziju. Komandujući odredom od 2.000 vojnika, na svoju ruku, a protivno naređenju svoje komande, napao je i osvojio Taškent, grad od 100.000 stanovnika, koji je branilo oko 30.000 ratnika.

Ovo mu je donelo nadimak Lav od Taškenta, ali i zavist vladajućih vojnih i civilnih krugova u Petrogradu. Umoran od spletki, Černjajev je napustio vojnu službu. Posvetio se novinarstvu i zalaganju za panslovensku ideju.

U leto 1876. godine, kad se Srbija spremala za rat s Turskom, iako mu je bilo zabranjeno da napušta Rusiju, na čelu nekoliko hiljada dobrovoljaca stigao je u Beograd, gde je za jedan dan dobio srpsko državljanstvo. Pod njegovim uticajem, knez Milan Obrenović, koji se dotad uporno opirao zagovornicima sukoba, objavljuje rat Turskoj. Uticaj Černjajeva u Srbiji ubrzo je postao toliki da su ga mnogi već smatrali srpskim „diktatorom“, tvrdeći da je njegova volja postala jedini zakon u maloj kneževini.

Srpska vojska podeljena je na četiri armije, a najveći deo, Moravska vojska pod komandom generala Černjajeva, krenuo je ka Nišu. Najznačajnija pobeda koju je komandujući srpskom vojskom i dobrovoljcima (pored ruskih, bilo je i italijanskih i bugarskih dobrovoljaca) ostvario Černjajev bila je u bici za Šumatovac. Naši gubici bili su oko 9.000 ljudi, od toga 35 ruskih oficira, a turski od 15.000 do 20.000 ljudi.

Bitka kod Ðunisa

Posle ove bitke knez Milan, uz čestitke i veliku zahvalnost, odlikovao je Černjajeva Takovskim krstom, ordenom koji je tad bio ustanovljen.

Velike sile u to vreme zahtevaju da dve zaraćene strane postignu primirje, koje Srbija prekida na podsticaj Černjajeva. Kod Ðunisa, strateški važne uzvisine s koje se kontrolišu pokreti vojski između Aleksinca, Deligrada i Kruševca, Srbija biva do nogu poražena. Narodna vojska, odnosno srpski seljaci, pred turskim topovima podležu panici i daju se u bekstvo. Černjajev je nakon izgubljene bitke pisao u Petrograd: „Svi Rusi izginuli, svi Srbi pobegli.“ Posle bitke na Ðunisu, napustio je komandu i s preživelim dobrovoljcima u novembru 1876. godine otišao iz Srbije.

Prvo je boravio u Austriji, zatim u Francuskoj, da bi 1879. godine otišao u Bugarsku, šireći panslovenske interese. Za gubernatora Turkestana postavljen je 1882. godine, a 1898. godine umro je u Rusiji.

2. Nikolaj Henrihovič Hartvig

Sin vojnog lekara bio je ataše na Cetinju, pa ambasador u Srbiji, gde ga je narod zavoleo i smatrao iskrenim prijateljem

Nikolaj Henrihovič Hartvig rođen je 1857. godine na Kavkazu, u osiromašenoj aristokratskoj porodici vojnog lekara, inače Rusa nemačkog porekla. Sa 18 godina započeo je diplomatsku službu.

Ataše na Cetinju

Služio je kao ataše na Cetinju, bio je ruski konzul u bugarskom Burgasu, a 1909. godine došao je na čelo ruske diplomatske misije u Srbiji. Za vrlo kratko vreme postao je vrlo popularan kod Srba, koji su u njemu prepoznali iskrenog prijatelja. Sprijateljio se s kraljem Petrom Prvim, vojvodom Radomirom Putnikom i s Nikolom Pašićem, premijerom i vođom Radikalne stranke. Ostalo je zapisano da je Pašić bio stalni gost Hartvigov i da su Srbi govorili Rusima: „Naša brada savetuje se s vašom bradom“ jer su obojica imali upadljivo velike brade.

Kad je posle atentata Gavrila Principa na prestolonaslednika Ferdinanda Austrougarska zapretila Srbiji napadom, Hartvig se angažovao da situaciju smiri. Međutim, austrougarska propaganda pripremala je teren za rat - bečke novine su, između ostalog, pisale da Hartvig nije hteo na zgradi ruskog poslanstva da spusti zastavu na pola koplja i da je uveče na dan atentata priredio slavlje. Kako bi to demantovao, 10. jula uveče Hartvig je posetio austrougarskog poslanika barona Gizla, i u njegovom domu umro od srčanog udara.

Na molbu srpske vlade, ruski car Nikolaj II, kao znak posebne naklonosti prema Srbiji, dozvolio je da Hartvig bude sahranjen u Beogradu. Poslednji ispraćaj obavljen je 14. jula jer se čekao povratak Hartvigove supruge iz Grčke, a prisustvovali su kralj Petar, njegovi sinovi Ðorđe i Aleksandar, knez Pavle, Nikola Pašić... U povorci je bio i Gizl, ali su svi članovi njegovog poslanstva sa svojim porodicama za svaki slučaj prešli u Zemun, u Austrougarsku, jer su u Beogradu izbile demonstracije protiv politike Beča.

Ukinuta čast

Odmah posle sahrane odlučeno je da Beogradska ulica ponese Hartvigovo ime. Međutim, izbio je rat i Hartviga su zaboravili, da bi ga se setili tek 1930. Naime, u februaru te godine, u Beogradu je od prskanja slepog creva neočekivano umro nemački ambasador Adolf Kester. Samo pet dana kasnije beogradska opština odlučila je da Beogradskoj ulici da njegovo ime. Jedan stariji član gradske uprave setio se Hartviga, pa su ulicu „podelili“ - dopola je bila Kesterova, otpola Hartvigova. Saznavši za to, kralj Aleksandar naredio je da se cela ulica nazove po Hartvigu.
Posle 1941. Nemci su joj vratili naziv Beogradska, a komunisti nazvali po Borisu Kidriču. Danas je opet Beogradska.


3. Nikola Petrovič Krasnov

Arhitekta koji je pobegao od boljševika projektovao je zgrade Vlade, Ministarstva spoljnih poslova i Narodne skupštine

Nikolaj Petrovič Krasnov, rođen 1864, studije slikarstva, vajarstva i arhitekture završio je na Moskovskom umetničkom učilištu 1885. godine, a već tri godine kasnije dobio je zvanje gradskog arhitekte na Jalti na Krimu. Tamo je gradio velelepne objekte za plemstvo i ugledne građane, a na Jalti je projektovao i dvorac „Livadija“, letnjikovac cara Nikolaja I. Stekao je titulu arhitekte ruskog carskog dvora, a malo pre izbijanja Oktobarske revolucije dobio je najviše stručno zvanje - postao je akademik.

Utočište

Bežeći od revolucije i komunizma, poput velikog broja Rusa našao je, zahvaljući politici kralja Aleksandra Karađorđevića, utočište u Srbiji. Sa 35 godina plodnog rada za sobom, u Ministarstvu građevina 1922. postao je inspektor Arhitektonskog odeljenja, i tu je ostao narednih 17 godina, sve do smrti. Rukovodio je grupom projektanata u Odseku za monumentalne građevine.

Njegov prvi posao u Srbiji bilo je uređenje Kur-salona u Banji Koviljači. Rekonstrukciju Njegoševe kapele na Lovćenu uradio je po želji kralja Aleksandra Karađorđevića, a bio ja angažovan i na unutrašnjem uređenju Crkve Svetog Ðorđa na Oplencu. Krasnov je projektovao niz palata koje su i danas zaštitni znak Beograda. To su današnja zgradaVlade Srbije u Nemanjinoj, pa zgrada na uglu ove ulice i Ulice kneza Miloša, u kojoj se nalazi Ministarstvo spoljnih poslova. Zidana je od 1926. do 1929. godine i predstavlja jednu od najvećih građevina iz prve polovine prošlog veka.

Nikola Krasnov bio je glavni projektant i u poslednjoj fazi građenja Narodne skupštine, koja je započeta 1934. godine. Prema ocenama stručnjaka, upravo je on zaslužan za raskošni izgled skupštinskog zdanja, posebno za uređenje unutrašnjosti. Njegova ideja bila je i ukrasna ograda, čiji su sastavni deo bile i dve stražare sa stilizovanim fenjerima na vrhu. Ograda se nalazila oko skupštinskog zdanja sve do 1956. godine, kad je demontirana i odneta da se njome ukrase Titova vila „Biljana“ na Ohridu i Beli dvor na Dedinju.

Smrt u Beogradu

U njegova značajna dela van Beograda spadaju zamak Alekse Savića na Hisaru kod Prokuplja i Banska palata na Cetinju.

U znak zahvalnosti novoj domovini, koja ga je s porodicom primila pod svoje okrilje, na svim projektima se, umesto pravim imenom Nikolaj, potpisivao kao Nikola.
Nikad se nije vratio u Rusiju. Umro je 1939. godine i sahranjen je na Ruskom groblju, parceli beogradskog Novog groblja.

4. Grigorije Stepanovič Ščerbina

Čuvenog „ruskog konzula“ Srbi na Kosovu i Metohiji doživljavali su kao svog zaštitnika, zbog čega su ga Albanci ubili

NGrigorije Stepanovič Ščerbina rođen je 1868. Bio je odličan poznavalac jezika, govorio je turski, arapski, albanski, jermenski, bugarski i srpski, a u 23. godini zaposlio se u Ministarstvu spoljnih poslova i otišao na službu u Carigrad. Službuje zatim kao sekretar konzulata u Skoplju, pa kao poslanik na Cetinju, kod kralja Nikole Petrovića, da bi 1896. postao ruski vicekonzul u Skadru.

Dolazak na Kosmet

Kako bi imala uvid u prave podatke o stradanju Srba pod Albancima, Moskva je 1902. godine odlučila da pored konzulata u Skoplju i Prizrenu otvori konzulat i u Kosovskoj Mitrovici, i imenovala Ščerbinu za konzula. Albanci predvođeni Isom Boljetincem pobunili su se zbog toga, pa je Ščerbina došao tek uoči Savindana 1903. godine.

Odmah po prispeću, počeo je da šalje u Moskvu izveštaje o ubijanju, silovanju i pljačkanju Srba i paljevini srpske imovine, pa su Srbi počeli da ga doživljavaju kao svog zaštitnika.

S druge strane, Albanci se nisu smirivali. U pohodu na „ruskog konzula“, prvo su 29. marta napali Srbe u Vučitrnu. Naoružana masa pljačka i uništava Crkvu Svetog Ilije, pa čak rasteruju i srpsku pogrebnu povorku, prevrćući kovčeg s pokojnikom. Dan kasnije pobunjenici napadaju i Mitrovicu. Ščerbina obilazi položaje branilaca na obodu grada, a pri povratku u konzulat, u njega jedan Albanac ispaljuje dva metka. Jedan konzula pogađa u leđa, a drugi ranjava njegovog pratioca. Rana nije bila ozbiljna, pa je Ščerbina lično ispitivao atentatora, „obećavši mu“, zabeležio je jedan očevidac, „da će mu dati olakšice na sudu ako bude kazao od koga je dobio nalog za atentat i ko su mu bili saučesnici“. Uveče tog dana, međutim, Ščerbina dobija temperaturu i groznicu, pa po naredbi kralja Aleksandra Obrenovića u Mitrovicu dolazi najpoznatiji beogradski hirurg dr Vojislav Subotić. On operiše konzula, ali ovaj 10. aprila umire.

Novine su javile da je „sin moćne Rusije položio glavu na Kosovu, štiteći i braneći neoslobođenu braću našu u ime silne otadžbine svoje“.

Uništenje spomenika

Telo preminulog Ščerbine vozom je prebačeno iz Mitrovice u Skoplje, a Srbi su stajali duž pruge i odavali počast svom zaštitniku. U Skoplju su njegovo telo dočekala i opojala 24 srpska sveštenika. Odatle, telo je preneto u Carigrad, a zatim u Rusiju, u konzulovo rodno mesto, gde je i sahranjen.

Na mestu gde je ranjen, u južnom delu Kosovske Mitrovice, Srbi su mu 1928. godine podigli spomenik, koji su komunisti posle Drugog svetskog rata premestili u dvorište muzeja. Nakon 1999. Albanci su ga uništili.
Srbi su 2007, ponovo u Kosovskoj Mitrovici, Ščerbini postavili spomenik.



5. Nikolaj Nikolajevič Rajevski

Oficir koji je inspirisao Tolstoja pred smrt napisao: „Ako poginem, srce mi ostavite u Srbiji, a telo prenesite u Rusiju“

Kad je Srbija 1876. zaratila s Turcima, u nju su se sjatili dobrovoljci iz mnogih slovenskih zemalja, najviše iz Rusije. Među njima je bio i tridesetsedmogodišnji pukovnik Nikolaj Nikolajevič Rajevski, izdanak čuvene ruske plemićke porodice, sin general-potpukovnika ruske armije, kom je Puškin posvetio poemu „Kavkaski zarobljenik“, i unuk generala Rajevskog koji je vodio rusku vojsku protiv Napoleona.

Izaslanik cara

Kao izaslanik ruskog cara Aleksandra II, Rajevski je još 1867. godine, dok se Srbija spremala za rat, u više navrata izviđao puteve kojima bi vojska mogla da napreduje prema Bosni, i o tome obaveštavao vlasti u Srbiji i vladu Rusije. Sačuvana su njegova pisma na francuskom jeziku ministru srpske vojske Blaznavcu, iz kojih se vidi da je pukovnik Rajevski prvi predložio put od Užica, preko planine Šargan, do granice s Bosnom. Tom trasom je 1925. projektovana čuvena Šarganska osmica, kružna uskotračna pruga od Kremana do Mokre Gore.

Zbog ljubavne afere koju je imao u Petrogradu, Rajevski je Lavu Tolstoju poslužio kao inspiracija za lik grofa Vronskog u romanu „Ana Karenjina“, posle najprevođenije knjige svih vremena posle Biblije.

U tom romanu glavna junakinja zbog nesrećne ljubavi baca se pod voz, a njen ljubavnik grof Vronski prijavljuje se u dobrovoljce i odlazi u rat u Srbiju. Knjiga se tako završava, a u stvarnom životu Rajevski gine u bici s Turcima 20. avgusta 1876. kod sela Gornji Adrovac, nedaleko od Aleksinca.

Crkva ljubavi

Samo nekoliko minuta pre nego što će ga pogoditi smrtonosno tane, Rajevski je ručao i pio vino, a polazeći na položaj rekao je saborcima: „Ako poginem, srce mi ostavite u Srbiji, a telo prenesite u Rusiju.“ Posle pogibije, Rajevski je sahranjen u porti obližnjeg manastira Sveti Roman u Ðunisu, na putu Ražanj-Kruševac. Obaveštena o pogibiji sina, u Srbiju je odmah doputovala njegova majka i telo prenela u Beograd. Uz najviše vojne počasti, u prisustvu kneza Milana Obrenovića, u Sabornoj crkvi održano je opelo, a kovčeg je ispraćen u Ukrajinu, na porodično imanje Rajevskih. Prema njegovoj poslednjoj želji, majka mu je srce ostavila u porti manastira Sveti Roman.

U Gornjem Androvcu, na mestu pogibije Nikolaja Nikolajeviča Rajevskog, 1903. podignuta je Crkva Svete Trojice, koju narod zove Crkva ljubavi ili Ruska crkva. Zemljište na kojem je sagrađena platila je srpska kraljica Natalija, a zidanje grofica Marija Rajevska, pukovnikova snaha, koja je, kako beleže hroničari, „nesebično dala trostruko više dukata nego što je moglo biti utrošeno za podizanje hrama“.


6. Olga Jančevecka

Ruskinja koja je posle revolucije završila u Jugoslaviji posvetila se izvođenju ruskih romansi i postala zvezda

Olga Jančevecka rođena je 1890. godine u Brest-Litovsku. U mladosti je bila krznarski šegrt, učenica glumačke škole, korektor ruskog službenog lista, novinar Petrogradskih novosti, kao i pisac romana za decu.

Spas u Jugoslaviji

Brak s jednim drugim, mnogo uspešnijim piscem promenio joj je život i doneo finansijsku i emotivnu stabilnost. Udala se za Vasilija Jančeveckog, autora romana „Džingis-kan“, koji je preveden na 50 svetskih jezika.

Vasilije i Olga bili su u Beogradu u leto 1911. godine na Desetom kongresu novinara slovenskih zemalja. Odseli su u hotelu „Moskva“, obilazili grad fijakerom, išli do Topčidera, Košutnjaka... Upoznali su se i razgovarali s Branislavom Nušićem, ne znajući da će se samo deset godine kasnije Olga nastaniti u Beogradu i da će joj Nušić postati dobar prijatelj.

Prvi svetski rat, naime, Olgu je razdvojio od muža i sina. Oni će se zateći u poseti Vasilijevoj kćerki iz prvog braka u Bukureštu, a ona je bila na Krimu. U metežu nastalom posle izbijanja Oktobarske revolucije, Olga Jančevecka će se 1920. godine ukrcati na parobrod i otići za Istanbul, pa odatle u Kotor, u Jugoslaviju, koja je širom otvorila vrata ruskim izbeglicama.

Tek posle nekoliko decenija Olga će saznati da su joj muž i sin živi. A u Rusiju će prvi put otići tek 1970. Posle toga redovno će se viđati sa sinom.

Zvezda kafana

Ruske romanse su na ovim prostorima uvek imale slušaoce, ali prva prava zvezda ovih pesama postala je Olga Jančevecka. Bez porodice i prihoda u tuđoj zemlji, posvetila se njihovom izvođenju i vrlo brzo stekla slavu u celoj Jugoslaviji.

Nastupala je u kafanama i salama od Bleda do Ohrida. U Zagrebu je jedan obožavalac zbog neuzvraćene ljubavi pucao iz pištolja na nju, ali je promašio. To zrno decenijama posle čuvala je u kutiji za nakit.

Pevala je i u poodmaklom životnom dobu, a krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka bila je zvezda u restoranu „Velika Skadarlija“. O njoj su pisali mnogi novinari, glumila je i u Narodnom pozorištu, a reditelj Puriša Ðorđević angažovao ju je u nekoliko svojih filmova - „Jutro“, „Podne“ i „Kad budem mrtav i beo“.

Godine 1978, teško bolesna, odbila je da pođe u Moskvu sa sinom: „Ovo je moja zemlja, koja me je u najtežim danima srdačno prihvatila, i tu želim da umrem!“

Svoju imovinu testamentom je podelila na tri dela i namenila ostarelim osobama u domovima, domovima za nezbrinutu decu i Pokretu gorana.
Sahranjena je na beogradskom Novom groblju, pored drugog supruga Jurija Azbukina.

7. Vladimir Ivanovič Ždanov


General Crvene armije vodio vojsku prilikom oslobođenja Beograda, a poginuo je kad je pošao na 20. godišnjicu pobede


Vladimir Ivanovič Ždanov rođen je 1902. u Kijevu. U Crvenu armiju stupio je kao dobrovoljac, i kao osamnaestogodišnjak učestvovao je u završnim bitkama građanskog rata posle Oktobarske revolucije. U Drugom svetskom ratu komandovao je mehanizovanim korpusom u Bici kod Staljingrada.

Ratno iskustvo

Završivši pešadijsku školu stekao je veliko iskustvo u komandovanju. U Komunističku partiju Sovjetskog Saveza primljen je 1941. godine. Godine 1944. u prodoru s juga Ukrajine jedinice Crvene armije oslobodile su Mađarsku i Bugarsku, i učestvovale s partizanima u oslobađanju Beograda.

Vojnici Crvene armije rame uz rame s našim partizanima oslobađali su delove Srbije i Beograd, zajedno su stradali na Sremskom frontu, na Batini i na drugim bojištima, a Crvena armija dala je ogroman doprinos pobedi nad nacizmom.

Dvadeset drugog oktobra 1944. godine „Ždanov je uzeo lopatu u ruke i odlučno je zario u meku zemlju Pozorišnog trga, današnjeg Trga republike. U tišini pratili su ga njegovi, ali i oficiri jugoslovenske armije, s generalom Pekom Dapčevićem na čelu. U raki u srcu glavnog grada, tik uz statuu kneza Mihaila, tog dana su svečano sahranjeni ostaci crvenoarmejaca stradalih tokom Beogradske operacije... Narod je u mimohodu, ćutke, bacao grumenje zemlje po grobovima mladih Sovjeta.“

U bici za Beograd učestvovalo je 40.000-50.000 partizana, oko 30.000 crvenoarmejaca i 40.000-60.000 nemačkih vojnika. Gledano po broju uključenih vojnika, oslobođenje Beograda nije bilo velika bitka. Međutim, zapisao je jedan istraživač, „njen značaj je znatno veći od njenih razmera“.

Spomenik na Avali

Za zasluge u borbi protiv zajedničkog neprijatelja i doprinos oslobođenju Beograda i drugih područja Jugoslavije, gardijski general-lajtant tenkovskih jedinica Crvene armije Vladimir Ivanovič Ždanov odlikovan je 1944. Ordenom narodnog heroja Jugoslavije.
Po završetku rata, Ždanov je zauzimao odgovorne komandne položaje u Crvenoj armiji.

Avion u kojem je 19. oktobra 1964. kao član delegacije sovjetskih ratnih veterana, zajedno s maršalom Birjuzovim, pošao na proslavu dvadesetogodišnjice oslobođenja Beograda, promašio je Surčin i udario u Avalu. Ždanov je imao ulicu u centru Beograda do devedesetih godina. Potom je ona preimenovana u Resavsku, a kad je 2009. godine ruski predsednik Medvedev posetio Srbiju, Ždanov je ponovo dobio ulicu, ali dalje od centra.
Na Avali postoji spomenik ruskim veteranima.


Sledeće subote: 7 SEDAM FILMOVA ZABRANJENIH U SOCIJALIZMU