Borisenko rođen je 1867. godine na Severnom Kavkazu. 34 godine bio je ruski carski oficir. Oktobarska revolucija zatekla ga je u činu pukovnika. Četvorica njegovih sinova bili su pitomci ruske carske vojne akademije

Nakon Oktobarske revolucije u Rusiji 1917. godine, poraza vojnih snaga odanih ruskom caru i preuzimanja vlasti od strane boljševika, Srbija je bila preplavljena talasom izbeglica, poražene strane.

Naročito mnogo ruskih izbeglica utočište je našlo u Timočkoj krajini. Ovi ljudi, bliski našem narodu i po jeziku, i po veri i po kulturi, vrlo brzo su postali nosioci pre svega kulturnog, ali i javnog života u tumočkim gradovima i selima.

Ovo je priča o jednom od njih.

Porfirij Mihailovič Borisenko rođen je 1867. godine na Severnom Kavkazu. 34 godine bio je ruski carski oficir. Oktobarska revolucija zatekla ga je u činu pukovnika. Četvorica njegovih sinova bili su pitomci ruske carske vojne akademije.

Revolucija mu je odnela celokupno potomstvo. Sva četvorica sinova stradala su u obračunima dve zaraćene strane, a Borisenko je morao da napusti Rusiju.

Preko Istambula dospeo je u Srbiju, zajedno sa suprugom Marijom i odredom kozaka kojim je komandovao.

Svoj mir Borisenko je pronašao u manastiru Sv. Apostola Petra i Pavla u selu Grlištu kod Zaječara, dok su njegovi kozaci završili u Majdanpeku.

U toku puta iz Rusije u Srbiju, upoznao je mladića Sergeja Kovaljeva, kome je u revoluciji ostao bez roditelja i cele porodice. U Srbiji Borisenko je posinio Sergeja.

Porfirij Mihailovič Borisenko rukopoložen je za sveštenika 1923. godine. Do odlaska u penziju službovao je i sa porodicom živeo u mamastiru Sv. Apostola Petra i Pavla u Grlištu. Umro je 1943. godine i po sopstvenoj želji sahranjen u manastirskoj porti. Kraj njega počiva i njegova supruga Marija.

Borisenko je ceo svoj život u Srbiji posvetio manastiru i Grlištu. Za vreme njegovog službovanja manastir je postao stecište ne samo duhovnog, već i kulturnog života Zaječara i okoline. Gotovo svakodnevne bile su posete profesora zaječarske Gimnazije, učitelja, trgovaca i drugih viđenijih ljudi manastiru i Borisenku.

Borisenko je obnovio manastirsku ekonomiju i napravio dva ribnjaka koja su snabdevana vodom iz česme koju je sa meštanima podigao, dovevši vodu sa obližnjeg izvora.

Sve u svemu, grlištanski manastir je cvetao u vreme Borisenka, sve do njegove smrti 1943. godine, kada je, prema kazivanju starijih meštana Grlišta, umro jer nije mogao da podnese nemačku okupaciju Srbije i to što su Nemci napali njegovu voljenu Rusiju.

Sergej Kovaljev oženio se čehinjom i nastanio u Boru. Njegovi potomci danas žive u Boru i Crnoj Gori.

Porfirij Borisenko ostao je večito urezan u sećanja svih oni koji su ga poznavali.

I danas često osvane cveće na grobu ovog velikog čoveka, koji je neizmerno voleo svoje dve otadžbine – Rusiju i Srbiju, čoveka kome je život uzeo gotovo sve, a dao tako mnogo – večnaju pamjat.

(RTV Best)