Aleksandar Petrović svojom upornošću srušio je predrasudu o odrastanju u domu za decu bez roditeljskog staranja

BEOGRAD - Odrastao sam u „Drinki“. Bila je to moja jedina kuća. Odgajali su me vaspitači. Siguran sam da sam ne samo svojim trudom, već i zbog podrške Jadranke Čavić, koja mi je osam godina bila majka, prijatelj i vaspitač, razbio predrasude o deci iz sirotišta. Završio sam srednju školu, od diplome Visoke sportske škole deli me diplomski rad, trener sam ragbi tima i kao igrač osvajač nekoliko desetina medalja!

Ovo je Aleksandar Petrović (28). Još jedno dete iz sirotišta. A danas momak vredan pažnje. Pre dve godine izašao je iz Doma za decu bez roditeljskog staranja „Drinka Pavlović“ i živi u socijalnom stanu sa cimerom iz doma.

Uskoro, međutim, moraće da ode i odatle. I da se sam snalazi.

- Preokupiran sam spremanjem diplomskog, ali uz to sam na ragbi terenu svakog dana barem četiri sata - priča Aleksandar.

- Kada odradim svoj trening, stižu mi moji klinci kojima prenosim svoje znanje. Ragbi klub „13 Partizan“ koji je osnovan pre šest decenija i postojao svega desetak godina, sada sam reosnovao i posle samo 12 meseci, već imam 50 stalnih članova i nekoliko medalja.Aca kaže da je od prvog dana u Zvečanskoj počeo da se bavi sportom.

U ragbi timu „Singidunum“ pokupio je gotovo sve od nagrada što se nudilo. A od svoje 18. godine, bio je trener tima.

Vaspitači bez autoriteta

Stvari su bile potpuno drugačije pre 18 godina kada sam otišao u dom u odnosu na danas - kaže Aleksandar.

- Vaspitači su tada imali autoritet, a sada su ta dečija prava sve izvrnula naopačke. Prevelike slobode otvorile su vrata i velikim problemima. Deca imaju veću vlast. Nisam mogao da zamislim da ostanem uveče posle devet napolju. Znalo se kada je vreme za spavanje, da je škola prioritet. Ranije su mlađa deca bila zajedno sa starijima u sobama, što je bilo korisno, jer postoje stvari koje naučiš od njih. Bilo je tu i ružnih stvari - „operi mi čarape“, „namesti mi krevet“, ali mnogo ređe. Sada su mali odvojeni od velikih i moraju sami da se snalaze.

- Sport mi je mnogo pomogao da preguram najteže godine, zato sada stalno povlačim klince iz Doma da se priključe našem ragbi klubu - priča ovaj mladić.

- Imao sam sedam godina, kada sam ostao sam sa bratom u porodičnoj kući u Ripnju. Prvo mi je umro otac, a ubrzo je majka stradala. Brat je imao 19 godina i već ženu i dete. Nije se snašao u svemu tome, valjda. Bio sam ljut na njega dugo, jer me je ostavio u domu. Možda bi trebalo da mu budem i zahvalan, jer u Ripnju sigurno ne bih otkrio ragbi, niti imao mogućnost da završim fakultet. Uvek kada se kaže dom, sirotište, deca bez roditelja, nižu se slike strahota, bola, nesreće. Ostavljeni, napušteni, osuđeni na neupseh.- To je velika neistina i niko nije unapred osuđen na propast - kaže Aca.

- Nisam nikada imao problem sa tim što sam u domu, niti sam se stideo kao mnogi moji vršnjaci. Možda jer sam znao da nisam napušten. Mnogo je važan pristup vaspitača i ja sam imao sreće da moju grupu vodi Jadranka. Imala je zdrave, ispravne, prave roditeljske stavove. I uvek je imala vremena, nije joj bilo važno radno vreme. Mogao sam da računam na nju. Znala je svaki moj strah, radost, sa njom sam razgovarao o devojkama, prijateljima... Nažalost, sve je manje takvih vaspitača, ali na sreću, sistem nije potpuno progutao sve dobre ljude.

Srećan sam i zbog poznanstva sa Draškom Đenovićem, bivšim hraniteljem mog prijatelja iz doma. U tome da upišem studije, on mi je mnogo pomogao.Pred Aleksandrom je sada mnogo izazova i neizvesnosti. Trenutno radi kao šanker u jednom beogradskom kafiću, ali uskoro će imati diplomu Visoke sportske i zdravstvene škole i nada se poslu u svojoj struci. Uz sve to, ragbi, naravno, ne sme da trpi.

Druga šansa

Poštp sam završio srednju školu, bio sam rešen da upišem Fakultet, ali za taj koji sam želeo nisam imao novca - kaže Aleksandar.

- Otišao sam, predstavio se odakle sam i tamo su mi dozvolili da polažem prijemni i rekli da će mi školovanje biti besplatno. Onda sam za dve godine dao svega dva ispita, sve vreme provodio na terenu, radeći po kafićima da zaradim novac. Shvatio sam, tako me je Jadranka učila, ako dobijem drugu šansu, moram da je iskoristim, jer treće neće biti. Dozvolili su mi da se ponovo upišem i više nisam pao nijedan ispit.