Pojedini premijeri uticali su na nastanak i razvoj moderne države

1. Ilija Garašanin
Sin imućnog trgovca u istoriji ocenjen kao jedan od najvećih državnika i administratora svog doba

16. predsednik vlade Srbije1852-1853.
24. predsednik vlade Srbije1861-1867.

Ilija Garašanin rođen je 1812. godine u selu Garaši pored Aranđelovca. Kao sin imućnog trgovca, školovao se kod privatnih učitelja, a zatim je pohađao školu u Zemunu. Pomagao je ocu u trgovini, a kad je imao 25 godina, Miloš Obrenović postavio ga je za carinika u Višnjici, na Dunavu. Docnije će ga Miloš premestiti u vojnu službu i dati mu čin pukovnika.

Odluke Rusije

U otimanju Karađorđevića i Obrenovića za vlast, njegov otac i stariji brat poginuli su u borbi protiv kneza Mihaila Obrenovića. Ilija Garašanin postao je kod kneza Aleksandra Karađorđevića ministar unutrašnjih poslova, pa ministar spoljnih poslova i predsednik vlade, ali je na zahtev Rusije morao da podnese ostavku.Garašanin se kasnije okrenuo i protiv kneza. Hteo je da ga na prestolu zameni njegovim maloletnim sinom Petrom, a da vlada namesništvo u kojem bi i sam bio.

Kad je Svetoandrejska skupština zatražila od kneza Aleksandra da podnese ostavku, on se uplašio i rešio da se skloni kod turskog paše na Kalemegdanu. Garašanin ga je prevezao svojim kolima, ali to je odmah predstavio kao napuštanje prestola. Dan kasnije Skupština je proglasila zbacivanje Karađorđevića i odmah uspostavila dinastiju Obrenovića. Garašaninov plan o namesništvu je propao.

Posle povratka kneza Miloša Garašanin se držao po strani. Kad je knez Mihailo stupio na presto, Garašanin, koga je Mihailu preporučila Rusija, 1861. opet je postao predsednik ministarskog saveta i ministar inostranih poslova. Radio je na sklapanju ratnih saveza sa Crnom Gorom i Grčkom, kako bi Mihailo mogao da povede rat protiv Turske. Posle proterivanja Turaka iz Srbije izbačen je iz vlade jer se žestoko protivio Mihajlovoj ženidbi sa sestričinom Katarinom Konstantinović.

Veliki državnik

Istorija Iliju Garašanina ocenjuje kao „jednog od najvećih državnika i administratora svog doba“. Stvorio je policiju u Srbiji i državni aparat. U spoljnoj politici njegov najveći doprinos je formulisanje ideje o stvaranju jugoslovenske države pod predvodništvom Srbije, u kojoj bi svi Srbi živeli u jednoj državi. Dokument o tome nazvan je „Načertanije“, i bio je aktuelan sve do pre dvadesetak godina.

Prilikom atentata na kneza Mihaila 1868. godine, tada već penzioner, zatekao se u Topčideru i odmah požurio u Beograd da obavesti ministre o nesreći koja se desila, ostavivši na mestu pogibije ranjenog sina, kneževog ađutanta. Zahvaljujući prisebnosti Ilije Garašanina, osujećene su namere atentatora da preuzmu vlast u državi.

Poslednje godine svoga života Garašanin je proveo udaljen od politike, na svom imanju u Grockoj, gde je i umro 1874. godine.

Milutin Garašanin, arheolog i član SANU, bio je njegov praunuk.


2. Filip Hristić
Iako je premijer bio vrlo kratko, doktor prava bio je povezan s kraljevskom porodicom i mnogo je uticao na političke prilike u zemlji

17. predsednik vlade Srbije1860-1861.

Doktor prava, ministar inostranih dela, ministar prosvete, guverner Narodne banke, prvi ambasador Kraljevine Srbije u Londonu i njen izaslanik u Carigradu, Beču i Berlinu, i počasni član Srpske kraljevske akademije Filip Hristić rođen je 1819. u Beogradu.

Sin ustanika

Bio je sin Karađorđevog ustanika Hriste Riste Ðorđevića. Filip je bez oca ostao u devetoj godini, pa ga je majka, koja je imala još troje dece, dala na školovanje i izdržavanje kod mitropolita Milentija. Kao vrednog i pametnog dečaka, mitropolit je Filipa preporučio ženi kneza Miloša, Ljubici, koja ga je prihvatila kao družbenika za sinove Milana i Mihaila. Uz njih je i učio od najboljih učitelja, pa je 1836. godine završio Licej, a u Parizu završio prava i doktorirao 1848. godine. u svojoj 29. godini.

Oženio se ćerkom beogradskog veletrgovca i milionera Hadži-Tome, čiji su zetovi još bili Jovan Ristić, namesnik knezu Milanu i kralju Aleksandru Obrenoviću i predsednik vlade, Radivoje Milojković, ministar unutrašnjih poslova, i general Antonije M. Bogićević, ministar vojni i ujak u drugom kolenu kralja Milana.

Godine 1860. postao je predsednik vlade i ministar inostranih dela. Tada je već imao jedan od većih vinograda u beogradskom ataru, a 1864. sazidao je kuću između Zelenog venca i Terazijske česme.

Kao ministar prosvete i čovek starog kova, Filip Hristić je s posebnim žarom proganjao prvog srpskog socijalistu Svetozara Markovića. Izdao je naređenje da se otpuste svi nastavnici koji bi na svojim predavanjima na bilo koji način podržavali Markovićevo učenje.

Sramota

Zajedno s kneginjom Julijom, ženom kneza Mihaila, 1862. godine otputovao je u London da objasni politički položaj Srbije i njene zahteve Osmanskom carstvu. Dvadeset jednu godinu kasnije predaće akreditive kraljici Viktoriji kao prvi ambasador mlade Kraljevine Srbije na britanskom dvoru. Pred kraj političke karijere bio je guverner Narodne banke, a onda se povukao iz javnog života.

Filip Hristić imao je više sinova i kćeri, među kojima i Milana, oženjenog Grkinjom Artemizom, ćerkom bogatog trgovca drvetom. U braku s njom dobio je dve ćerke i sina.

U Artemizu, koja, prema rečima savremenika, nije bila nimalo lepa, zaljubio se kralj Milan. Uopšte se ne krijući, monarh je posećivao svoju ljubavnicu, i s njom dobio sina.
Osramoćeni Hristić povukao se u svoju vilu na Topčiderskom brdu. Umro je 1905. godine u Francuskoj. Jovan Hristić, dramski pisac i prevodilac, profesor na FDU, bio je njegov praunuk.

Kraljeva švaleracija

Filip Hristić imao je više sinova i kćeri, među kojima i Milana, oženjenog Grkinjom Artemizom, ćerkom bogatog trgovca drvetom. U braku s njom dobio je dve ćerke i sina. U Artemizu, koja, prema rečima savremenika, nije bila nimalo lepa, zaljubio se kralj Milan. Uopšte se ne krijući, monarh je posećivao svoju ljubavnicu, i s njom dobio sina.

3. Jovan Ristić
Doktor filozofije najviše je uticao na to da Srbija na Berlinskom kongresu postane nezavisna i proširi teritorije

25. predsednik vlade Srbije1867-1868.
30. predsednik vlade Srbije1873.
37. predsednik vlade Srbije1878-1880.
41. predsednik vlade Srbije1887-1888.

Uz Iliju Garašanina i Nikolu Pašića, Jovan Ristić spada u red najvećih srpskih državnika 19. veka.

Odbijen kao profesor

Rođen je 1831. u Kragujevcu, u siromašnoj porodici. Rano je ostao bez oca. Kao državni stipendista, posle Liceja u Beogradu, doktorirao je filozofiju u Hajdelbergu, u Nemačkoj. Studije je nastavio na Sorboni, u Parizu. Nameravao je da karijeru nastavi kao istoričar, ali nije primljen za profesora istorije na beogradskom Liceju.

Zapošljava se u Ministarstvu unutrašnjih dela, koje je vodio Ilija Garašanin. Oženio se ćerkom najbogatijeg beogradskog trgovca Hadži-Tome. Ovaj brak ga je uveo u visoke krugove srpskog društva i obezbedio mu, pored novca, i naklonost srpskih kneževa iz dinastije Obrenović.

Garašanin ga šalje za poslanika u Carigradu, gde uspešno pregovara o povlačenju Turske iz srpskih gradova. Ristić je uspešno završio borbu Srbije sa Osmanskim carstvom.

Vrativši se u Beograd, postavljen je za ministra inostranih dela. Postaje jedan od najuticajnijih srpskih političara u periodu od 1868. do 1893. godine. Bio je osnivač i vođa Narodnoliberalne stranke, četiri puta predsednik vlade i dva puta namesnik - knezu Milanu i kralju Aleksandru, što mu je dalo najveću moć u Srbiji. Posle ubistva kneza Mihaila u maju 1868, upravo je Ristić kneza Milana, kad je ovaj imao 14 godina, doveo iz Pariza u Beograd. Nesiguran u sebe, Milan ga nije voleo, ali nije mogao da vlada bez njega.

Branio Srbe

Jovan Ristić je, s pravom, važio za jedinog našeg diplomatu koji ravnopravno može da razgovara sa evropskim kolegama. Uoči Berlinskog kongresa 1878. godine, u Beču, pa u Berlinu, brani srpsko stanovništvo kod austrougarskog ministra inostranih dela Andrašija i nemačkog kancelara Ota fon Bizmarka. Ovi pregovori označiće vrhunac Ristićeve diplomatske karijere, a Srbiji doneti znatnu korist. Zahvaljujući upravo Ristiću, Srbija je dobila nezavisnost na Berlinskom kongresu i uvećala svoje teritorije za četvrtinu.

Istorija beleži da Ristić nije voleo „zamah koji stvara velike političke potrese“, već je bio zagovornik „tihog, postepenog kabinetskog izvođenja komplikovanih političkih zahteva“.

Dok je u mladosti radio kao urednik Srpskih novina, popularisao je Šekspira u Srbiji. Pred kraj života, voljom kralja Milana, sklonjen je iz politike na mesto predsednika Srpske kraljevske akademije.

Umro je u Beogradu 1899. godine. Posmrtni govor na opelu držao mu je kralj Milan.

4. Sava Grujić
Srpski general školovan u Prusiji i Rusiji na čelu vlade Kraljevine Srbije bio čak pet puta

42. predsednik vlade Srbije1888.
45. predsednik vlade Srbije1892-1893.
49. predsednik vlade Srbije1893-1894.
61. predsednik vlade Srbije1903-1904.
64. predsednik vlade Srbije1906.

Srpski general, državnik, vojni pisac i diplomata Sava Grujić rođen je 1840. u selu Kolari, u uglednoj porodici - deda mu je bio brat vojvode Vula Ilića Kolarca, komandanta Smedereva.

Sposoban oficir

Posle završetka Vojne akademije u Srbiji, dve godine provodi na vojnim studijama u Pruskoj, a zatim još šest godina na usavršavanju u Rusiji. Pripadao je redu najobrazovanijih i najsposobnijih srpskih oficira tog doba.

Imao je 36 godina kad je prvi put postavljen za ministra vojnog, a sa 37 dobio je čin generala. Dve godine kasnije prelazi u diplomatiju i zastupa Srbiju u Sofiji, Atini, Petrogradu, da bi odatle bio vraćen u vladu - prvo kao ministar vojni, a zatim i kao njen predsednik, sa zadatkom da normalizuje odnose Srbije i Rusije. Ovo je bila prva vlada Narodne radikalne stranke, koja će potom decenijama dominirati na političkoj sceni. Predsednik vlade bio je u pet mandata, povremeno obavljajući i dužnost ministra vojnog i inostranih poslova.

Učestvovao je u srpsko-turskim ratovima od 1876. do 1878, a savremenici beleže da je bio hrabar i snalažljiv oficir. Ostavio je za sobom brojne rasprave iz istorije ratova i diplomatije. Još u mladosti, kao artiljerijski kapetan, zalagao se u novinama za reformu vojske, pa ga je ministar vojni izbacio iz vojne službe jer „svojim pisanjem podriva već formiranu državnu misao“. Dve godine kasnije, pod pritiskom javnosti, vraćen je u vojsku.
Bio je izuzetno loš govornik, ali krasili su ga staloženost i upornost.

Obračun s naprednjacima

U vreme njegovog drugog predsedničkog mandata vlast se obračunala sa opozicionom Naprednom strankom. Huligani koje je organizovala policija napali su naprednjačku skupštinu. Novine su izvestile: „Od blizu 2000 naprednjaka što je bilo došlo na zbor, mnogi izubijani tu leže, drugi su utekli iz Beograda kud je ko znao; treći su proveli noć posakrivani na tavanicama, i inače po kućama.“

Bio je upućen u pripreme za atentat na kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu, iako se u to vreme nalazio na mestu diplomatskog predstavnika u Carigradu. O pripremama za prevrat obaveštavala ga je starija ćerka, koja je bila uključena u zaveru, i koja je u nju uvela i svoja dva brata, oficira.

Umro je u Beogradu 1913. godine.

Ćerke Save Grujića bile su udate za izdanke uglednih porodica Čolak-Antić i Lozanić, a njihovi potomci živi su i danas. Jedna njegova unuka udala se za starešinu škotskog bratstva Mejtlend, erla od Loderdejla.

Podriva državu

Još u mladosti, kao artiljerijski kapetan, zalagao se u novinama za reformu vojske, pa ga je ministar vojni izbacio iz vojne službe jer „svojim pisanjem podriva već formiranu državnu misao“. Dve godine kasnije, pod pritiskom javnosti, vraćen je u vojsku


5. Stojan Novaković
Šapčanin je dva puta bio premijer, a tri puta minister prosvete. Kao poznavalac heraldike, osmislio je grb Kraljevine Srbije

53. predsednik vlade Srbije1895-1896.
67. predsednik vlade Srbije1909.

Političar, diplomata, filolog, istoričar književnosti i predsednik Srpske kraljevske akademije Stojan Novaković rođen je 1842. u Šapcu kao Kosta, ali kasnije je ime promenio u Stojan, jer je zvučalo „više srpski“.

Najbolji učenik

Nižu gimnaziju završio je u Šapcu kao najbolji učenik, a onda školovanje nastavio u Beogradu, gde je završio Licej (odsek za pravne nauke). Bio je profesor gimnazije, pa bibliotekar Narodne biblioteke. Na toj funkciji uticao je na donošenje zakona kojim su za biblioteku obezbeđena tri primerka svake knjige koja bi izašla u Srbiji i pospešio razvoj školskih i narodnih biblioteka u unutrašnjosti.

Na Velikoj školi (preteči današnjeg univerziteta) predavao je svetsku i srpsku književnost i slovensku filologiju. Novaković je kao filolog, istoričar i istoričar književnosti ostavio vrlo dubok trag u srpskoj nauci. Zbog serije značajnih istorijskih dela, koja pokrivaju širok vremenski raspon od srednjeg veka pa do istorije Prvog srpskog ustanka, bio je cenjen u Beču, Minhenu, Berlinu i Parizu. Zanimljivo je da je jedan od retkih intelektualaca tog doba koji se nije školovao u inostranstvu.

Dva puta bio je poslanik u Carigradu, i jednom u Parizu i Petrogradu.
Kao političar zalagao za red rad i poredak i prosvećene reforme, sprovedene radom elite, uz oslonac na krunu. Jedan je od osnivača Napredne stranke, zajedno s Milutinom Garašaninom, Milanom Piroćancem, Čedomiljem Mijatovićem i Milanom Ð. Milićevićem. U dva navrata bio je predsednik vlade. Kao ministar prosvete (tri mandata) sproveo je reformu srednjeg obrazovanja, a podela gimnazije na društveni i prirodni smer ostala je do danas.

Nastanak grba

Kao veliki poznavalac srpske srednjovekovne heraldike ili nauke o grbovima, uradio ja nacrt za grb Kraljevine Srbije, koji je bio u upotrebi od 1882. do 1921. i od 2004. do 2011, kad je usvojeno sadašnje rešenje ovog državnog obeležja.

Priredio je, na osnovu manastirskih zapisa, Dušanov zakonik za štampu.
Bio je prvi predsednik Srpske književne zadruge i član Ruske akademije nauka i Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu.

Prilikom osnivanja Srpske kraljevske akademije 1886. izabran je za jednog od prvih 16 redovnih članova - akademika, u odeljenju filozofskih nauka. Godine 1906. ukazom je postavljen za predsednika Akademije i na tom položaju ostao je sve do smrti. Umro je u Nišu 1915. godine.

Filmski režiser Radoš Novaković, autor filma „Sofka“, bio je njegov unuk.

Osnivač Napredne stranke

Kao političar zalagao za red rad i poredak i prosvećene reforme, sprovedene radom elite, uz oslonac na krunu. Jedan je od osnivača Napredne stranke.


6. Nikola Pašić
Sin skromnog trgovca iz Zaječara postao je najuticajniji političar svog doba, koji je snagu odmeravao sa čak četiri srpska kralja

46. predsednik vlade Srbije1891-1892.
62. predsednik vlade Srbije1904-1905.
65. predsednik vlade Srbije1906-1908.
68. predsednik vlade Srbije1909-1911.
71. i poslednji premijer Kraljevine Srbije1912-1918.

Tvorac Jugoslavije Nikola Pašić, najuticajniji političar svog doba, koji je snagu odmeravao sa četiri srpska kralja, rođen je 1845. u Zaječaru. Otac mu je bio skromni trgovac, a deda pekar. U školu je krenuo veoma kasno, sa 11 godina, pa je gimnaziju završio u 21. godini. Kao odličnog studenta tehnike na Velikoj školi u Beogradu, srpska vlada ga je uputila u Cirih na usavršavanje.

Socijalista

U Švajcarskoj je došao pod uticaj ideja Svetozara Markovića. Zajedno stvaraju politički program iz kojeg će iznići Narodna radikalna stranka, čiji će Pašić biti lider.

Bio je veliki protivnik kralja Milana Obrenovića. Posle neuspešne Timočke bune Pašić je osuđen na smrt, pa je emigrirao u Bugarsku. Podrška Sofije Pašiću bila je jedan od razloga da kralj Milan 1885. godine započne Srpsko-bugarski rat. Nikola Pašić vratio se u Srbiju tek kad je pomilovan, posle Milanove abdikacije 1889. godine.

Do Prvog svetskog rata bio je premijer Srbije pet puta. Nikola Pašić bio je tvorac Balkanskog saveza, što će kasnije za posledicu imati Prvi i Drugi balkanski rat, u kojima je Srbija udvostručila svoju teritoriju osvajanjem Novopazarskog sandžaka, Kosova, Metohije i Vardarske Makedonije. U svojoj politici oslanjao se na Rusiju, a posle Oktobarske revolucije na Francusku.

Bio je jedan od potpisnika Krfske deklaracije 1917. godine, kojom su udareni temelji Jugoslavije, predsednik delegacije Kraljevine SHS na Mirovnoj konferenciji u Parizu 1919, i jedan od glavnih tvoraca Vidovdanskog ustava iz 1921, kojim je Kraljevina SHS dobila oblik unitarne monarhije. Tri puta je bio predsednik vlade ove države.

Veliki preokret

U ideološkom smislu, prošao je kroz nekoliko faza: u mladosti je bio socijalista i revolucionar, u zrelim godinama borac za parlamentarnu demokratiju, dok je u kasnim godinama postao konzervativac.

Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Čujte, Srbi!“ zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema sinu Radetu, koga je početkom Prvog svetskog rata sklonio u Pariz. I otac i sin Pašić bili su skloni korupciji. O velikom bogatstvu Nikole Pašića Rajs je pisao: „Pogledajte, sin običnih i siromašnih seljaka ostavlja jedno od najvećih bogatstava u ovoj zemlji... Reći ćete mi da je žena Pašiću donela lep miraz. Šta je, međutim, taj miraz u poređenju sa onim što je on ostavio posle smrti? Slamčica, i ništa više.“

Umro je u Beogradu 1926. godine, posle razgovora s kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, u kojem je kralj odbio da Radeta Pašića zaštiti. Rade Pašić umro je u Londonu 1964. godine kao bogat čovek.

Korupcija sina Radeta

Arčibald Rajs u svojoj knjizi „Čujte, Srbi!“ zamera Pašiću na prevelikoj popustljivosti prema sinu Radetu, koga je početkom Prvog svetskog rata sklonio u Pariz. I otac i sin Pašić bili su skloni korupciji.


7. Vladan Ðorđević
Ostavku na mesto premijera podneo je zbog ženidbe Aleksandra i Drage, pa je proglašen „pacovom“ i „poslednjim čovekom“

55. predsednik vlade Srbije1897-1900.


Lekar, književnik, političar, diplomata i državnik Vladan Ðorđević, organizator civilnog i vojnog saniteta, i osnivač niške Vojne bolnice, rođen je 1844. u Beogradu, od oca Srbina poreklom iz severne Grčke i majke iz ugledne cincarske porodice.

Kraljev lek

Gimnaziju je završio u rodnom gradu, a pod uticajem Josifa Pančića opredelio se za studije medicine u Beču, gde je i doktorirao, a zatim specijalizirao hirurgiju. Bio je prvi školovani hirurg u Srbiji. Radio je kao privatni lekar, a zatim je primljen u srpsku vojsku, u kojoj do unapređenja Vladana Ðorđevića u čin pukovnika lekar nije mogao imati viši čin od majorskog.

Bio je lični lekar kralja Milana, u ratu s Turcima (1877-78) i s Bugarima (1885-86) načelnik sanitetske službe vrhovne komande Srpske vojske, osnivač niške Vojne bolnice. Reformisao je civilnu sanitetsku službu.

Ðorđević je bio predsednik beogradske opštine, ministar prosvete i privrede, poslanik u Atini i Carigradu, i predsednik vlade i ministar inostranih dela. Njegova vlada radila je na stišavanju žestokih partijskih borbi, ekonomskom napretku Srbije i jačanju njene vojske. Podneo je ostavku posle najave ženidbe kralja Aleksandra kraljicom Dragom.

To je izazvalo kraljev bes. Oduzeo mu je pukovnički čin, a u štampi organizovao surovu kampanju. Dojučerašnji predsednik vlade nazivan je „pacovom“, „neverom“, „izdajnikom“, „uljezom“ i „poslednjim čovekom na svetu“. Poredili su ga sa psom koji se ušunjao u Srbiju kao skitnica, sa stranim imenom, tuđim jezikom i odelom, a njegova žena je nazvana „vešerkom iz gornje bečke ma‘ale“. Srozan sa vrha društvene lestvice na samo dno, napustio je Srbiju i u dobrovoljnom izgnanstvu proveo pet godina. U Beču je napisao knjigu o Obrenovićima „Kraj jedne dinastije“. Zbog „otkrivanja državnih tajni“, po povratku u Beograd osuđen je na šest meseci zatvora. Na vlasti su tada bili Karađorđevići. Umro je 1930. u Švajcarskoj, i o državnom trošku prenet u Beograd.

Osnivač Crvenog krsta

Jedan je od osnivača Crvenog krsta u Srbiji i Srpskog lekarskog društva i pokretač časopisa Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, koji i danas izlazi i jedan je od najstarijih medicinskih časopisa na svetu. Bio je član Srpske kraljevske akademije.

Kao predsednik Beogradske opštine uveo je javnu rasvetu, kanalizaciju i vodovod. Mnogo je pisao o istoriji, a objavljivao je i romane, pripovetke, pesme i drame. Najznačajnija njegova dela, osim „Kraja jedne dinastije“, jesu „Istorija srpskog vojnog saniteta“ i „Uspomene“.

Osudio ga kralj Petar

Srozan s vrha društvene lestvice na samo dno, napustio je Srbiju i u dobrovoljnom izgnanstvu proveo pet godina. U Beču je napisao knjigu o Obrenovićima „Kraj jedne dinastije“. Zbog navodnog otkrivanja državnih tajni, po povratku u Beograd osuđen je na šest meseci zatvora. Na vlasti su tada bili Karađorđevići.