U Srbiji se godišnje se usvoji između 100 i 150 mališana, a najveći broj njih nove roditelje čeka između tri i pet godina. Mnogi ih nikad ne nađu, jer 40 odsto potencijalnih usvojitelja želi bebe, a ne stariju decu

BEOGRAD - Oko 750 domaćih i sedamdesetak stranih državljana bilo je tokom godine upisano u Jedinstveni lični registar usvojenja, čekajući "zeleno svetlo" da prihvati decu.

Više od 170 dece iščekivalo je usvojenje u zemlji i sedamdesetak u inostranstvu, pišu Novosti. Brojke su zanemarljivo male u odnosu na oko 10.000 dece u Srbiji bez roditeljskog staranja. Razlozi za to su različiti, a veliki udeo ima i to što usvojitelji retko žele da prihvate decu sa zdravstvenim problemima ili smetnjama u razvoju (svako drugo napušteno dete) ili male Rome, kojih je skoro trećina.

Godišnje se usvoji između 100 i 150 mališana. Statistika pokazuje da najveći broj njih nove roditelje čeka između tri i pet godina. Mnogi ih nikad ne nađu, jer 40 odsto potencijalnih usvojitelja želi bebe, a ne stariju decu, a zakon izričito zabranjuje da razlika između usvojitelja i usvojenika bude manja od 18, odnosno veća od 45 godina. Tek trećina dece mlađa je od dve godine.

Nešto tolerantniji su stranci, koji mahom nemaju predrasude prema boji kože deteta. Prema poslednjim raspoloživim podacima Republičkog zavoda za socijalno osiguranje, za dve godine strano državljanstvo dobio je 31 usvojeni mališan iz Srbije. Najviše njih završilo je sa francuskim, američkim, švedskim, grčkim i kiparskim pasošima.

Prednacrt Građanskog zakonika, koji će se ubrzo naći na javnoj raspravi, trebalo bi da precizira način usvojenja, posebno kada našu decu žele stranci. S jedne strane, on će olakšati procedure kod međunarodnog usvojenja, jer će smanjiti diskreciona prava nadležnih i postaviti jasne kriterijume, ali s druge, ipak će dati prednost zbrinjavanju dece u Srbiji.

"Kad je u pitanju međunarodno usvojenje, nisu predviđene olakšice, već su odredbe usklađene sa Konvencijom UN o pravima deteta, koja predviđa da se međudržavno usvojenje može smatrati alternativnim načinom brige o detetu samo ako se ono ne može smestiti u drugu (hraniteljsku) porodicu, biti usvojeno u svojoj zemlji, ili se o njemu ne može na pogodan način voditi briga u zemlji porekla", objašnjava prof. dr Olga Cvejić Jančić, član Komisije za izradu prednacrta.

Sadašnji porodični zakon kaže da stranac može da usvoji dete samo kada se za njega ne mogu naći usvojitelji „kod kuće“ i pod uslovom da se ministar nadležan za porodičnu zaštitu saglasi sa tim. Smatra se da se usvojitelji nisu našli među domaćim državljanima ako je prošlo više od godinu dana od kad su podaci o budućem usvojeniku uneti u Jedinstveni lični registar usvojenja. Izuzetno, ministar može da dozvoli usvojenje strancu i pre isteka tog roka, ako je to u najboljem interesu deteta.

"Ovaj zakon nije vodio računa o tome da li se za dete, za koje se ne mogu naći usvojioci u našoj zemlji, može naći neki drugi način zbrinjavanja, kao što je recimo hraniteljstvo. Konvencija o pravima deteta nastoji da onemogući međunarodnu trgovinu decom, jer je rasprostranjena pojava da se deca iz nerazvijenijih zemalja usvajaju u razvijenim zemljama, najčešće uz novčanu naknadu. Zato je predviđeno da se međudržavno usvojenje može odobriti tek ako se za dete ne može naći odgovarajući način zbrinjavanja u njegovoj zemlji", kaže koautorka Prednacrta.

U Komisiji je bilo predloga da se vrati nepotpuno usvojenje, pa je i to uneto u Prednacrt, uz očekivanja da se u javnoj raspravi pokaže da li ovo treba i da ostane. Potpuno usvojenje je trajan srodnički odnos, neraskidiv, potpuno izjednačen sa biološkim roditeljskim odnosom. Usvojenik prekida sve pravne i druge veze sa biološkim srodnicima i inkorporira se u porodicu usvojioca. Sa njim i svim njegovim krvnim srodnicima stupa u roditeljske i srodničke odnose, isto kao dete koje se rodi u braku. On nema pravo nasleđivanja svojih bioloških roditelja, ni ostalih krvnih srodnika, jer nasledna prava stiče prema usvojiocima i njihovim srodnicima. Ono može prestati samo poništajem, ako prilikom njegovog zasnivanja nisu ispunjeni zakonski uslovi.

Kod nepotpunog usvojenja srodstvo se zasniva samo između usvojioca i usvojenika i njegovih potomaka. Dakle, nema srodstva sa srodnicima usvojioca. Ono se može, objašnjava prof. Cvejić Jančić, raskinuti odlukom organa starateljstva u slučajevima predviđenim zakonom. Usvojenik ne prekida pravne odnose sa biološkom porodicom i ima nasledna prava prema njima. Nasledna prava iz nepotpunog usvojenja se prilikom usvojenja mogu ograničiti ili sasvim isključiti.

Za usvajanje jednog deteta „konkurišu“ u proseku tri-četiri potencijalna roditelja. Između ostalog, zato proces usvajanja traje dugo. Osim podnošenja obimne lične dokumentacije, i dokaza da mogući usvojioci nisu lišeni roditeljskog prava, da nisu osuđivani, ni pod istragom, da su radno sposobni, zdravi, da imaju neku imovinu i prihode, oni prolaze i dvomesečnu seriju razgovora i procena u centru za socijalni rad. Ako se pokažu kao podobni, prolaze i obavezan program pripreme. Ne može se usvojiti odojče mlađe od tri meseca, a dete starije od 10 godina mora dati saglasnost.

(Večernje novosti)