BEOGRAD - Da nimalo nije lako biti osoba sa invaliditetom u Beogradu, uverio sam se kad sam se na jedan dan našao u toj nezavidnoj ulozi.
A sve to uoči današnjeg Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom. Sedam u kolica, posuđena od ortopedskog preduzeća „Rudo“, i menja mi se čitav dosadašnji pogled na život. Svaki ivičnjak predstavlja mi novi napor, svaki sažaljiv pogled prolaznika zadaje ožiljak. Iza svakog ugla čeka me prepreka. Velika, a često i nesavladiva.
Ono na šta ranije nisam obraćao pažnju odjednom mi postaje najvažnija stvar - kako preći ulicu, kako kupiti novine, hoću li uspeti da uđem u prodavnicu... Prepreka sustiže prepreku. Ne mogu da prođem trotoarom zbog nepropisno parkiranih automobila. Ulazak u vozila gradskog prevoza je posebna misija. Silazak u podzemne prolaze je, takođe, gotovo nemoguć.
Kako vreme prolazi, sve više se osećam odbačeno, beskorisno, donekle i poniženo. Tu je i griža savesti jer neretko moram da zamolim prolaznike za pomoć. Neki sklanjaju pogled, a neki me zaobilaze u širokom luku. Neki i prilaze da pitaju kakav problem imam ili da kažu kako i oni imaju ukućanina koji je nepokretan, te da znaju kroz šta prolazim. Teško je biti osoba sa invaliditetom u srpskoj prestonici.
Nebojsa Mandic
Podzemni prolaz
OD ČETIRI RAMPE SAMO JEDNA RADI, I TO POLOVIČNO!
Nalazimo se na Terazijama i pokušavamo da siđemo u podzemni prolaz. Prepreka jedan - ulični prodavac koji sklanja svoju robu. Prepreka dva - komplikovano uputstvo za upotrebu „transportera za invalide“. Pritisni dugme D, spusti ručke, stani celim kolicima... Ali transporter dođe dopola i ništa. Ne može dalje. Pozivamo servisera, ali je broj nepostojeći. Odustajemo.
Nebojsa Mandic
Nebojsa Mandic
Autobus
PREMALO NISKOPODNIH VOZILA U KOJA MOGU DA UĐU OSOBE S INVALIDITETOM
Čekamo na stanici dok košava neumorno šiba. Brojimo vozila koja prolaze, dok na red nije došao niskopodni autobus. Međutim, zbog prevelike gužve ne možemo da uđemo. Čekamo sledeći. Vreme prolazi, kad napokon pristiže autobus, ali vozač nam saopštava da spuštanje rampe nije moguće. Ipak, uz pomoć četiri humane žene, koje su podigle i kolica i mene, ova misija dobija svoj srećan kraj.
Nebojsa Mandic
Ulica
IVIČNJACI I AUTOMOBILI - OGROMAN PROBLEM
Prva prepreka - trotoar visok svega pet centimetara, zadaje pravu nevolju i meni i koleginici koja mi je bila ispomoć pri kretanju kroz grad. Gledam je kako iz petnih žila pokušava da odglavi točak kolica, a dodatni problem nam zadaju nesavesni vozači koji su se nepropisno parkirali. Njihova kola jača su od mojih kolica.
Nebojsa Mandic
Nesavladive PREPREKE
Nebojsa Mandic
Prodavnica ODUSTAJEMO OD KUPOVINE!
Većina butika i prodavnica ne poseduje ono glavno - rampu koja bi osobi sa invaliditetom omogućila pristup i neometanu kupovinu. Pokušali smo da uđemo u jedan od popularnih trgovinskih lanaca, ali dva stepenika su za nas bila neosvojiva.
Nebojsa Mandic
Kafić U TOALET PREKO PUTA!
Na ulazu u kafić jedva prelazimo preko stepenika. Naručujemo kafu od konobara, koji me sažaljivo gleda. Nakon toga tražim da upotrebim toalet. Onaj na dnu strmoglavih stepenica. Dobijamo odgovor da nije izvodljivo i da idemo u lokal preko puta. Kaže, lakše je. Deli nas samo ulica i dva stepenika. Šta je to za nas?
Nebojša Mandić/Ilustracija
Pozorište KULTURNI, A DISKRIMINIŠU!
Kao neko ko voli pozorište, gledam repertoar i hteo bih da uđem da kupim kartu. Ali - ne mogu. Opet te stepenice. Počinjem da ih prezirem. A ni koleginci nije lako. Zaključujemo da, iako su kulturni poslenici, upravnici pozorišta ipak diskriminišu invalide.
NIMALO SE NISMO UPLAŠILI SILEDŽIJA, NE DAMO IM SRBIJU! Vučić se obratio građanima: Srbiju im nećemo dati nizašta na svetu, jer Srbiju volimo više od svega