Sud u Strazburu pozvao se i na izveštaj Zaštitnika građana, posebno na onaj deo u kome sam pozvao da se zakonom uspostavi nezavisan organ koji će autoritativno utvrđivati istinu ili, ako do nje nije moguće doći, roditeljima dodeljivati naknadu za život u sumnji i neizvesnosti, navodi Saša Janković

BEOGRAD - Sudbina "nestalih" beba jedan je od duhova iz naše prošlosti. Ozbiljna mogućnost da je porodicama saopštavana laž o smrti tek rođenog deteta, odnosno nemoć države da dokumentovano, pouzdano, nesporno, autoritativno - kako dolikuje najmoćnijoj organizaciji na jednoj teritoriji, razveje sumnje da su pojedina deca lažno proglašena mrtvom pa data na nelegalno usvojenje ili doživela neku drugu sudbinu, ne tiče se samo porodica koje su možda razdvojene - tako monstruozna mogućnost ne dozvoljava da mirno, kao država i kao zajednica ljudi, nastavimo život i krenemo napred mirne savesti. Sa takvim teretom se ne živi slobodno.

Zbog toga sam, iako je od pojedinih slučajeva prošlo više decenija, sa saradnicima pokušao da razjasnim okolnosti tri karakteristična slučaja nestalih beba. Ne samo nespokojni roditelji već i tadašnji predsednik države zamolio je da pokušam da odgovorim na pitanje da li smo ikada ljudski i institucionalno toliko nisko pali - da se u bolnicama kradu bebe? Poverenik za informacije od javnog značaja je, sa svoje strane, nastojao da omogući roditeljima neposredan pristup dokumentima koje su različite institucije krile, gubile, mrzelo ih da ih traže, „štitile lične podatke" uskraćujući pristup upravo onim ljudima čiji ti podaci jesu...

Ispitivan je način na koji su postupale bolnice, matične službe pri opštinama, mrtvačnice... pokrenut je zastareli sofver za dodelu matičnih brojeva, pretraživane su arhive, proučavani dokumenti, razgovarano je sa ljudima... Za niz nelogičnih, sumnjivih okolnosti našla su se koliko-toliko prihvatljiva objašnjenja, koja čovek može da shvati tek kada uroni u sumrak naših neusklađenih procedura, aljkave administracije, bahatog odnosa „službenih lica", odlučivanja umesto punoletne osobe „u njenom najboljem interesu"... svega onog što doživljavamo svakodnevno, ali što čovek ne bi očekivao u tako važnom momentu kakav je rođenje deteta... ili smrt. A neke je snašlo.

Na neka pitanja, međutim, nije bilo razumnog odgovora ni u papirima ni na ekranima. Potraga za istinom zahtevala je da se razgovara sa ljudima koji su učestvovali u porođajima, potpisivali zapisnike, otpusne liste, potvrde o prijemu tela (ili švrljali po njima), a od kojih su mnogi u penziji. Trgnuo sam se kada mi je saradnica koja je vodila istragu rekla: "Šefe, ovlašćeni smo da ispitujemo službenike, ali imamo li pravo da zovemo penzionere, ljude koji više ne rade u državnoj službi, šta ako neko doživi infarkt od stresa"? Ombudsman takva istražna ovlašćenja nema. Tužioci, koji imaju, većinu slučajeva već su označili kao zastarele za krivično gonjenje, ili u njima nisu našli dovoljno dokaza da pokrenu krivičnu istragu.

Sažet zaključak postupka koji sam, kao Zaštitnik građana, sproveo, bio je - dokumentacija o slučajevima je tako loše vođena i čuvana da se ne može pouzdano rekonstruisati tok događaja, odnosno nije moguće isključiti da je neko podstakao i iskoristio takvu neorganizovanost, manipulisao dokumentima i kolegama, te roditeljima bespravno oduzeo dete.

Moja lična sumnja da je neko, makar to bila i dobro organizovana grupa, to mogao da ponovi stotinama i hiljadama puta, kako se danas spekuliše, i ostane neotkriven sve ove godine, nije suštinski bitna - mogućnost da je „nestala" i jedna jedina beba dovoljna je da država ne sme da se skrasi dok ne otkrije istinu o tome. Zbog toga sam Izveštajem predložio donošenje posebnog zakona kojim bi bilo osnovano nezavisno, privremeno telo - komisija, sa snažnim istražnim ovlašćenjima, a svako bio obavezan da pod pretnjom krivične sankcije sarađuje sa njom i saopšti joj sve što zna o slučaju koji se ispituje, čak i ako, zbog zastarelosti, ne može biti kažnjen za ono što je u prošlosti učinio ili propustio da učini. Glavne karakteristike takve komisije bile bi, dakle, snažna istražna ovlašćenja i nezavisnost. Zajedno, one su trebale da garantuju da će Komisija u najvećem broju slučajeva doći do istine i da će tu istinu prihvatiti roditelji koji danas državi ne veruju.

Izveštaj o „nestalim bebama" podneo sam Narodnoj skupštini pre četiri godine. Njime je od resornih ministarstava (zdravlja, unutrašnjih poslova, državne uprave i lokalne samouprave) traženo i da preduzmu niz mera kako bi se smanjila mogućnost da nastanu novi slični slučajevi. Izveštaj i izjašnjenja ministarstava o sprovođenju preporučenih mera dostupni su javnosti na elektronskoj prezentaciji Zaštitnika građana. Iako je mogućnost da se dese novi slučajevi „nestalih beba" bitno smanjena, država ništa nije učinila da rasvetli stare. U međuvremenu, grupa stručnjaka predvođena uvaženom prof. dr Vesnom Rakić-Vodinelić, radeći nezavisno od bilo koga, napravila je model zakona za kakav sam se založio Izveštajem. Izvršna i zakonodavna vlast nisu pokazale poseban interes za njega.

Sud u Strazburu pozvao se i na izveštaj Zaštitnika građana, posebno na onaj deo u kome sam pozvao da se zakonom uspostavi nezavisan organ koji će autoritativno utvrđivati istinu ili, ako do nje nije moguće doći, roditeljima dodeljivati naknadu za život u sumnji i neizvesnosti.

Pre godinu dana, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu doneo je (prvu) presudu protiv Srbije u slučaju „nestalih beba". Sud je, sa svoje strane, utvrdio da država nije dala zadovoljavajuće odgovore roditeljima i presudio da takva neizvesnost o članu porodice znači kršenje prava na porodični život. Upozorio je i da je suočen sa nizom sličnih tužbi protiv Srbije i ostavio našoj državi godinu dana da ustanovi efikasan mehanizam kojim će ih sama rešiti, imajući u vidu donetu presudu.

Rok koji je sud ostavio Srbiji već je bio istekao kada me ministar zdravlja pitao da li bih učestvovao na sastanku na kome bi se razmatralo kako država najbolje da ispuni obavezu koju ima prema svojim građanima, a sada i prema Savetu Evrope, čiji je organ Evropski sud za ljudska prava. Odgovor je, naravno, bio pozitivan, a ministar je obavestio javnost da će poverenika Rodoljuba Šabića i mene već za koji dan pozvati na sastanak. Poziv je usledio nakon desetak dana, ali ne od ministra zdravlja, već od pomoćnice ministra pravde. U njemu stoji da su „relevantni državni organi" već doneli plan kojim je utvrđeno da Vlada podzakonskim aktom osnuje Komisiju za slučajeve „nestalih beba" i da je o planu već obavešten sud u Strazburu.

Na sastanku na koji sam pozvan ja ili predstavnik koga odredim (upućeni u kurtoaziju znaju šta to znači), raspravljalo bi se o „budućem radu Komisije". Kako je moje viđenje rešavanja problema bilo samo naizgled slično, ali suštinski drugačije, ali i zbog toga što je Zaštitnik građana Ustavom ustanovljen kao nezavisan državni organ, te nije primereno da učestvuje u stvaranju organa izvršne vlasti (između ostalog i zbog toga što će u budućnosti možda morati da kontroliše njegov rad), zahvalio sam se na pozivu i poželeo, najiskrenije, uspeh konceptu koji su osmislili „relevantni organi".

Zbog „nestalih beba", njihovih roditelja, autoriteta Vlade Republike Srbije i, ponajviše, naše kolektivne savesti.

(Saša Janković/Nedeljnik)