Mnogi za 1.300 srpskih dečaka koji su se herojski borili u bici na Kolubari protiv Austro-Ugarske, kažu da su to srpski spartanci kralja Leonide i upoređuju ih sa njegovih 300 ratnika koji su se junački borili s višetruko brojnijim i nadmoćnijim neprijateljem

BEOGRAD - Kolubarska bitka, koja je završena na današnji dan pre 100. godina najveća je srpska ratna pobeda u istoriji Srbije, a nju bi sigurno bilo teško ostvariti da nije bilo njih – 1.300 srpskih kaplara, pripadnici skopskog đačkog bataljona koji su poslati kao pomoć srpskoj vojsci, generalu Živojinu Mišiću, kralju Petru I Karađorđeviću i Kraljevini Srbiji doneli pobedu nad Austrougarskom!

Za ove sjajne junake, neki bi rekli i decu, mnogi kažu da su to srpski spartanci kralja Leonide i upoređuju ih sa njegovih 300 ratnika koji su se junački borili s višetruko brojnijim i nadmoćnijim neprijateljem!

1.300 kaplara je naziv za još nedoškolovane oficire koji su poslati kao pojačanje Prvoj armiji u Kolubarskoj bici. Sastav ove jedinice činio je budući intelektualni krem Srbije.

Početkom rata veliki broj mladića, kako iz Srbije tako i iz Austrougarske, napustio je školovanje i stavio se na raspolaganje vrhovnoj komandi. Oni su upućeni u vojnu školu u Skoplju. Iako njihova obuka nije bila gotova razvoj događaja primorao je vrhovnu komandu da ih pošalje u borbu.

Srpska vojska je bila u povlačenju, demoralisana, sa manjkom municije, Beograd je bio u neprijateljskim rukama, tako da se Svet već pomirio sa potpunim slomom Srbije. Za odsudnu borbu bile su neophodne sve raspoložive snage, zbog čega su mladićima u Skoplju pre vremena podeljeni činovi kaplara (otuda i naziv) i oni su odmah narednog jutra upućeni ka Kolubari i Suvoboru. Srpska vojska je tada izvojevala jednu od najsjajnijih pobeda u Prvom svetskom ratu, predvođena Živojinom Mišićem.

1300 kaplara predstavlja simbol žrtvovanja za slobodu sopstvene zemlje i naroda jer su ih činili, mahom, golobradi mladići koji su svesno krenuli u borbu.

“U borbi za slobodu, Srbija je žrtvovala najdragocenije. Svoju mladost. Poslednje što je imala. Zalihe svoje inteligencije stavila na žrtvenik otadžbine. Đake i studente. Ali, ti mladi ljudi koji su iz školskih klupa, posle samo dva meseca obuke, krenuli u borbu, nisu se smatrali žrtvama”, zapisao je francuski general i vojni istoričar Žorž Revol.

Ostaće da se priča, kako je čitavo Skoplje plakalo kada su dečaci, vojnici, hrabri kaplari vozom krenuli u boj.

Od tada, navodno se i peva pesma: „Ruzmarine, moje rosno cveće, tebe varoš više videt neće“.

Na tu pesmu su prema predanjima, hrabri srpski đaci odgovorili: „Što bi dike ode u vojnike, što bi škarta, osta da se karta“.

(Telegraf)

http://www.youtube.com/watch?v=AMmJll81q1M