7 ubistava koja su potresla SFRJ (II deo)

Pojedini zločini umeli su da uzburkaju javnost socijalističke Jugoslavije

2. Surovi Gavra

Potraga za ubicom dvojice novosadskih policajaca bila je obimnija od „Sablje“

Dimitrije Gavra Gavrilović (32) bio je đak generacije novosadske OŠ „Ivan Gundulić“ i kasnije jedan od boljih đaka mašinske škole. Počeo je da obija automobile iz čiste obesti, pa se, već pre mature, našao u popravnom domu. Do svoje 23. godine već je odgovarao za nanošenje telesnih povreda, silovanje, krađe i teške krađe, zbog čega je proveo dve godine i tri meseca tucajući kamen na Golom otoku. Samoljubiv i nasilan, nasrtao je i na devojke svojih prijatelja i nikom nije dozvoljavao da u bilo čemu bude boji od njega. Šamarao je i momke koji bi ga predriblali u fudbalu!

Banda lopova

Gavra je imao bandu lopova i obijača kojom je devet godina vladao surovošću. S jednim od njih Pavlom Pajom Savinim (25), zaposlenim kao vozač u „Centroslaviji“, 15. juna 1977. godine pošao je u krađu iz trafike. Gavra, koji je jedini u Novom Sadu umeo da obija brave „titan“ , ušao je u kiosk, a Paja je čuvao stražu. Dogovarali su se voki-tokijem.

Tog leta u celoj SFRJ vladale su nezapamćene vrućine, pa se desilo da se Miladinka Jocić iz zgrade preko puta kioska probudi zbog sparine i priđe otvorenom prozoru. Primetila je obijače i probudila ćerku Ljubinku, pa su telefonirale policiji.

Ubrzo su stigli milicioneri Ćetko Mijatović (47) i Dušan Popović (41). Bili su uvereni da je reč o nekom maloletniku iz kraja, pa Ćetko čak nije ni poneo pištolj! Gavra se pritajio u kiosku, i možda bi milicioneri i otišli da im Ljubinka s prozora nije doviknula da je lopov tu. (Čitav život Ljubinki su prijatelji prebacivali zašto je uopšte turala nos u tuđe stvari. „Tri čoveka su umrla zbog toga“.)

Ćetko Mijatović se uhvatio za kvaku kad je Gavra izleteo i počeo da beži. Stigao ga je, prvo Ćetko pa Dušan Popović, i u gušanju koje je nastalo Gavra puca i ubija obojicu.

Ispitivanje

Kad ga je docnije vozio kući da ga sakrije, Paja ga je pitao zašto ih je ubio. „Zar da se priča da je Veliki Gavra riknuo na trafici?“, odgovorio mu je.

Jugoslovenska javnost bila je šokirana, a milicija je pokrenula istragu koja po broju inspektora i broju osumnjičenih koji su ispitani prevazilazi akciju „Sablja“.

U prvi mah, Gavra nije bio među osumnjičenima, bio je čak među nekoliko hiljada ljudi na sahrani Ćetka Mijatovića, a tada je njegovog sina pomazio po glavi! Ali istraga je zatvorila krug oko njega...

Na suđenju koje je počelo u februaru 1978. Gavra je prvo tvrdio da su milicionere ubili „neki Beograđani“, pa da u mraku nije znao da su ljudi koji su ga jurili čuvari reda, pa da ih je ubio Paja Savin...

Vrhovni sud odbio je njegovu žalbu i presuda je izvršena 19. aprila 1979. godine.
Pričaju da se cele te noći u kafani „Sport“ u Gavrinom kraju orilo „Dimitrije, sine Mitre“. A sutradan su momci iz njegovog naselja nosili crne košulje.



3. Očeva osveta

Rade Ðukić pucnjima u sudnici ubio je ubicu svoje osamnaestogodišnje ćerke Branke

Branka Ðukić (18) iz sela Meteha kod Plava pošla je 2. septembra 1975. godine da se upiše u četvrti razred gimnazije u Peći. Istog dana po podne vratila se autobusom na Čakor i, pošto je autobus saobraćao samo do vrha planine, jedan deo puta morala je da pređe pešice. Presreli su je Rustem Hasanmetaj i Gani Kurmehaj iz okoline Peći i pokušali da je siluju. Uspela je da im se otrgne i pljune jednog od njih, ali su joj oni, dok je bežala, pucali u leđa. Narednog dana tim putem je prošao njen otac Rade Ðukić i našao mrtvu ćerku, za koju je verovao da je u Peći. U naručju ju je preneo do kuće.
Ubice su brzo otkrivene i krajem godine izvedene pred sud u Bijelom Polju.

Poricali krivicu

Poricali su krivicu, a njihovi roditelji u svojim iskazima napadali su sud i miliciju. U nastojanju da sačuva idiličnu sliku o međunacionalnim odnosima u zemlji, jugoslovenske vlasti obavile su ovo suđenje medijskom tišinom, a predsednik suda nije dozvolio ulazak publici u sudnicu iako je pred zgradom bilo nekoliko stotina revoltiranih ljudi.

Osveta i peticije

Poslednji dan suđenja bio je 4. decembra 1975. godine. U trenutku kad je advokat jednog od optuženih u završnoj reči zatražio oslobađajuću presudu, Rade Ðukić, koji je do tada ćutke pratio proces, izvukao je pištolj koji je u sudnicu uneo sakriven ispod pojasa i sa dva metka ubio Rustema Hasanmetaja. Onda se mirno predao miliciji i rekao: „Drugačije nijesam mogao“. Ispostavilo se kasnije da se dugo spremao za ovaj čin - čak je i smršao da bi pištolj mogao da sakrije ispod rebara.

U nekim delovima Jugoslavije građani su peticijom tražili slobodu za Rada Ðukića, a advokati Veljko Guberina i njegov mlađi kolega Milan Vujin prihvatili su se njegove odbrane - besplatno. Prvostepeni sud kvalifikovao je ovo delo kao „ubistvo iz bezobzirne osvete“ i odmerio mu kaznu od osam godina zatvora, ali je Vrhovni sud Crne Gore prihvatio zahtev odbrane da se Ðukiću sudi za „obično ubistvo“, pa je osuđen na pet godina. Pošto je do trenutka donošenja ove odluke već bio izdržao pola kazne, Rade Ðukić je pušten kući.

Pesma s rekordnim tiražem

Guslar Božidar Ðukić ispevao je pesmu „Pogibija Branke Ðukić“, a kaseta sa ovom pesmom dostigla je tiraž od 750.000 primeraka i tako postala najprodavanija guslarska kaseta u bivšoj SFRJ.

4. Čedomorac iz Kusatka

Ilija Živković iz Kusatka kod Smederevske Palanke dva puta je ubio i sedam puta je osuđivan na smrt

Ilija Živković iz Kusatka kod Smederevske Palanke, pružni radnik, prvi put je ubio 1962, kao dvadesetdvogodišnjak.

Dve godine ranije upoznao je Slobodu Vasiljević (30). Ilija je bio u braku sa ženom koju nije voleo i imao dvogodišnjeg sina Radoslava. Ona je živela s trećim mužem i ćerkom Snežanom, koja je takođe imala dve godine. Ilija i Sloboda upustili su se u vezu, ali su se svi njihovi razgovori o zajedničkom životu završavali zaključkom da im deca predstavljaju smetnju.

Snežanino telo

U julu 1961. godine Snežana je nađena u bari nedaleko od Slobodine kuće, u januaru 1962. u drugom bunaru udavio se i Radoslav. U prvi mah verovalo se da je reč o slučajnim tragedijama, ali kad je samo mesec dana posle sahrane sina Ilija iz kuće oterao venčanu ženu i doveo Slobodu, klupko je počelo da se odmotava.

Na suđenju Ilija Živković je priznao krivicu i osuđen je na smrt. Žalio se na kaznu, pa je u ponovljenom postupku osuđen na 15 godina zatvora. Sloboda, kojoj je tužilac na dušu stavio i podstrekivanje Ilije na zločin, takođe je osuđena na smrt, ali je posle niza suđenja i žalbi nakon četiri godine oslobođena usled nedostatka dokaza. Vešt advokat, naime, iskoristio je iskaz lekara u Smederevu da je telo devojčice dva sata nakon vađenja iz bare bilo još toplo, pa je postavio tezu da su Snežanu ugušili spasioci pokrivanjem preko glave, dok su je nosili u bolnicu...
Posle 12 godina robije Ilija Živković izašao je iz zatvora.

Na slobodi

U Požarevcu, gde je izdržavao kaznu, prilikom jednog izlaska u grad upoznao je Spasenku Malešev, takođe osuđenicu. Ona je u zatvoru bila jer je ubila muža.

Kad su se oboje našli na slobodi 1978. godine, počeli su da žive zajedno. Ilija je hteo dete, ali Spasenka nikako nije ostajala u drugom stanju, pa se delom zato, a delom jer se nije slagala sa svekrvom, vratila u Kulpin kod Novog Sada, u svoju kuću.

Ilija je tada upoznao 14 godina mlađu od sebe Habibu Vehabović iz Smedereva i pokušao da s njom dobije potomstvo. Šta se među njima dešavalo, ostalo je nepoznato, tek Habiba je 5. marta 1979. nađena mrtva - u Kulpinu! Utvrđeno je da je ubijena još u januaru, nožem Ilije Živkovića.
Ovog puta nije priznao zločin, ali je osuđen na smrt.

Insistirajući na nedostatku dokaza (nije, na primer, utvrđeno kako je i zašto Habiba došla u Kulpin), Ilijin advokat, dodeljen mu po službenoj dužnosti, šest puta je obarao presudu. Na kraju je branilac zatražio preispitivanje ustavnosti vojvođanskih zakona, pa nad Ilijom Živkovićem smrtna kazna nikad nije izvršena.

5. Paraćinsko zlopamtilo

Miodrag Milojević ubio je petoricu rukovodilaca fabrike u kojoj je radio

Miodrag Milojević (48) bio je inženjer u fabrici slatkiša „Paraćinka“ u Paraćinu. Uprava fabrike nije cenila njegov doprinos i Milojević nije napredovao. Odnose sa upravom kvarilo je i njegovo poštenje: uočavao je i prijavljivao zloupotrebe čelnika firme. Za potrebe fabrike nabavljan je škart i plaćan kao prvoklasna roba. Imovina preduzeća krala se na veliko. Kad je to prijavio generalnom direktoru, ovaj mu je rekao da su ga „primili kao inženjera, a ne kao političkog radnika“.

Pretnje

Oni koje je prijavljivao prolazili su bez posledica, i ne samo to - počeli su da mu se svete. Stizala su mu preteća pisma, ostavljane vulgarne i uvredljive poruke. Proširili su glasine da je homoseksualac, na radijatoru su mu ostavljali plastični penis, a kad bi ga videli, pokazivali bi mu srednji prst jedne ruke, dok bi kažiprstom i palcem druge ruke pravili krug... Sve to je teško preživljavao, nije mogao da spava, počeo da se leči od visokog pritiska, u kući postao svadljiv. Činilo mu se da mu se grad ruga.

Napustio je „Paraćinku“ i zaposlio se u „Koroni“ iz Svetozareva, današnje Jagodine, ali tu nije ostao dugo. Ubeđen da ga rukovodstvo nove firme maltretira u dosluhu sa šefovima iz Paraćina, otvorio je privatnu firmu. Susedu je smetala buka njegove mašine, pa ga je prijavio i opštinska komisija mu je zapečatila firmu. Milojević je u svemu video prste rukovodilaca „Paraćinke“. Pio je lekove za smirenje.

Na dan ćerkine veridbe, 26. avgusta 1984. godine, popio je ukupno četiri tablete kako bi bio smiren pred gostima. „Osećao sam da drhtim, vilica mi se potpuno ukočila, oči mi igraju...“ Uz ručak je popio i pola litra belog vina, a posle ručka, kad je njegov sin trebalo da odveze goste, iznervirao se što u autu nema goriva - i počeo da udara zeta. Potom se sakrio na tavan, gde je ostao sve do večeri. Tu, na tavanu, postiđen, rešio je da se ubije. Uzeo je pištolj i odvezao se u grad. Noć je proveo u autu, budan, donevši odluku da se ubije u rodnom selu. Put do sela vodio ga je pored „Paraćinke“...

Krvavi pir

Ušao je u fabriku i stražarima rekao da se ne plaše pištolja jer njima neće ništa biti, a zatim zaređao od kancelarije do kancelarije dok nije ubio one za koje je verovao da su ga zlostavljali: Miroslava Mirkovića, v. d. pomoćnika direktora, Miodraga Jovanovića, kontrolora kvaliteta, Živojina Aleksića, šefa nabavke, Nenada Živkovića i Slobodana Simića, vozača koji se tu zatekao, dok je Miroslava Milanovića, referenta nabavke, teško ranio. Okružni sud u Svetozarevu (današnjoj Jagodini) osudio ga je na smrtnu kaznu, ali mu je Savezni sud kaznu zamenio sa 20 godina zatvora.
Dok je čekao streljanje, tražio je da se lekarski ustanovi da nije homoseksualac.


6. Odmetnik

Život i zločin Junuza Keča pretočeni su u film „Kuduz“

Junuz Kečo rođen je 1943. godine u Žeželovu blizu Sarajeva. Ostao je rano bez oca, pa je još kao dečak morao da zarađuje za život. Niskog rasta, neupadljiv, ćutljiv i iskompleksiran, nije mnogo mario za devojke i društvo. Upleo se u mrežu falsifikatora novca, a kad je milicija došla da ga hapsi, na motoru se zaleteo u patrolu i pobegao im. Desetak dana krio se u šumi, a posle hapšenja je prebijen. Nakon izlaska sa sedmogodišnje robije otišao je na rad u inostranstvo i stekao mali imetak, pa se vratio u Bosnu da se skući. Oženio se prvom koja ga je htela, Rasemom Fazlibašić, tridesetogodišnjom konobaricom koja se do tada četiri puta udavala i koja mu je u kuću dovela i trogodišnju ćerku Sanelu.

Svađa zbog pomirenja

Posle tri godine braka Rasema se upustila u vezu s Junuzovim prijateljem Atifom Bužom. Junuz je pokušao da se s njim fizički obračuna, ali ga je Atif prebio, a Rasema podnela zahtev za razvod braka. Odselila se sa ćerkom i iznajmila sobu.

Junuz Kečo 21. marta 1985. otišao je kod Raseme da joj predloži pomirenje. Izbila je svađa i Kečo je prvo nožem u stomak ranio Raseminog stanodavca, a onda sa sedam uboda u grudni koš i leđa usmrtio nju. Polomio joj je rebra, izbo jetru i pluća.

Pobegao u šumu

Pred milicijskom poterom pobegao je u šumu. Nije se, međutim, bojao da 15. juna, oko deset sati uveče, dođe u dvorište Atifa Buže i rani ga iz sačmare. Posle tog ubistva opet je nestao u šumi... Iskopao je zemunicu u kojoj je spavao, a hranile su ga komšije. U jesen, bežeći od snegova, otišao je u Budvu, gde je ranije radio kao tesar. Preko dana se krio u tvrđavi Mogren, kupao se i prao veš u napuštenim vikendicama, a hranu je predveče kupovao u gradskoj samousluzi. Tu su ga u februaru 1986. policijski inspektori prepoznali po slici s poternice, pa su ga uhapsili.

Na suđenju, Rasemina majka ga je branila tvrdeći da je Junuz Kešo dobar čovek, a da mu je Rasema potrošila svu ušteđevinu s ljubavnikom, a na svakom ročištu Rasemina ćerka Sanela, koja je tad imala sedam godina, trčala mu je u zagrljaj.

Inspiracija

Osuđen je na 15 godina robije, a kaznu je izdržavao u KPD Foča. O Junuzu Keču snimljen je film „Kuduz“.

Početak rata u BiH zatekao ga je u rodnom mestu jer je imao vikend za posetu porodici - Raseminoj majci i Saneli, s kojima je živeo. Junuz Kečo u ratu se istakao kao diverzant, pa je odlikovan Zlatnim ljiljanom. On i Sanela, koja je tada imala 14 godina, poginuli su od snajperskog metka s hrvatske strane u leto 1993. godine, kad su u napuštenim kućama tražili nameštaj za svoj dom.
Neki kažu da je Kečo Sanelu voleo kao ćerku, dok drugi tvrde da su bili ljubavnici.

7. Masakr u paraćinskoj kasarni

Aziz Keljmendi zasuo je rafalima vojnike u spavaonicama

Građanima SFRJ tog jesenjeg jutra 1987. godine u svim informativnim emisijama pročitano je sledeće saopštenje JNA: „Noćas, 3. septembra, u 03.05 časova, vojnik Keljmendi Sadika Aziz, na službi u garnizonu u Paraćinu, za vreme vršenja dužnosti pomoćnika dežurnog jedinice, bez ikakvog povoda, ubio je na spavanju četiri vojnika, i to: Simić Srđana iz Beograda, Džananović Hazima iz Kočića, SO Vitez, Dudaković Safeta iz sela Orahovo, SO Bosanska Gradiška, i Begić Gorana iz Zagreba, a ranio pet vojnika, i to: Jazić Antu, Ðekić Petra, Prešern Andreja, Kovačević Husu i Mehmedović Nedžida. U nastaloj situaciji povređen je i vojnik Adžović Nazif.“

Pohod ubice

I zaista, već nakon nekoliko dana u javnost je izašlo i novo, opširnije saopštenje po kojem je Aziz Keljmendi „obio službeni orman, u kojem je pronašao i uzeo deset metaka 7,62 mm, kojima je napunio automatsku pušku na ličnom zaduženju, a zatim se iz stambenog objekta uputio prema kasarnskoj straži. Tamo je pod pretnjom ubistva od komandira straže, desetara Rize Alibašića oduzeo dva okvira s municijom za automatsku pušku i s oružjem uperenim u njegova leđa poveo ga nazad do stambenog objekta. Od komandira straže je putem zahtevao da mu kaže gde spava vojnik Safet Dudaković, što je ovaj odbio da učini. Došavši u zgradu, naredio je da se desetar Alibašić udalji, a on je ušao u prvu spavaonicu. Pronašavši vojnika Dudakovića na spavanju, otvorio je vatru i ubio ga, a zatim rafalom pucao po ostalim vojnicima.“
Onda je ušao u sledeću spavaonicu i opet ispalio rafal...

Metež

Keljmendi je iskoristio metež i pobegao iz kruga kasarne ka auto-putu. Oko osam sati ujutru potera ga je našla mrtvog. Nalaz lekarske komisije nedvosmisleno je utvrdio da se radilo o samoubistvu.

Pokušaji nekih krugova da ovaj zločin povežu s napetim srpsko-albanskim odnosima bili su neuspešni - samo jedna Keljmendijeva žrtva bio je Srbin. Istraga je utvrdila da je prethodnog dana ubica došao u sukob sa Safetom Dudakovićem, koji ga je opomenuo da ne uzima hranu u trpezariji preko reda.

Aziz Keljmendi je rođen 1967. u Lipljanu. U srednjoj školi je počeo da pokazuje prve znake neprijateljstva prema jugoslovenskom socijalizmu, pa je kao 16-godišnjak pokušao beg u Albaniju. Uhapšen je i osuđen na 15 dana zatvora, ali zbog dobrog vladanja kaznu nije odslužio. U JNA je otišao posle položenih šest ispita na Pravnom fakultetu u Prištini. U trenutku kad je počinio zločin, bilo mu je ostalo nekoliko nedelja do kraja vojnog roka.

Sledeće subote: 7 Vidovnjaci i iscelitelji kojima smo verovali