KURIR U PREDSEDNIKOVOM SELU: Ovde nema slobode, ovo je Bajčetina!

Ovde nemate šta da tražite, rekao nam je neljubazni policajac pošto nas je legitimisao i naredio nam da se vratimo odakle smo došli

„Hameri“ i strogoća

- Je l‘ vam Predsedništvo dalo dozvolu da dođete u Bajčetinu? - pitao nas je policajac na ulazu u selo.
- Šta će nam dozvola, ovo je slobodna zemlja.
- Treba vam, bre, dozvola za Bajčetinu - reče nam neljubazno policajac i popisa nam lične karte.

Nakon što je telefonirao, posavetovao nas je da „lepo sednemo u auto i vratimo se odakle smo došli!“
- Ovde nemate šta da tražite - poručio nam je, a pošto je ispred njegove kućice bio parkiran „hamer“ protivterorističke jedinice, nismo se mnogo prepirali.

A u vazduhu...
- Štagar ih je, majku im, teraju inat - rekao nam je jedan Bajčetinac kog smo zaskočili na ulazu u selo.

I zaista, na svetloplavom svodu nad Bajčetinom avioni su crtali bele linije uzduž i popreko, kao da ne uzimaju za ozbiljno zahtev predsednikovog kabineta.

Nema ni prodavnice

U samom selu zatekli smo Zorana Radosavljevića, Momčila Nikolića i Miloša Lazarevića. Blatnjavi i umorni, vukli su drva iz šume. Nije im bilo do politike.
- U selu dve decenije već nema škole ni prodavnice, i da naš čovek nije postao predsednik, danas ne bismo imali ni crkvu ni policiju - upadaju jedan drugom u reč.

Najbliža prodavnica nalazi se u Grošnici, predgrađu Kragujevca. Zadnja pošta - Gruža. A što se mera bezbednosti tiče...
- Policija radi svoj posao, predsednik svoj, mi naše... Ne diramo mi njih, ne diraju oni nas.

A avioni? Nisu čuli za zabranu letenja.
- Ajde, bre, avioni i Bajčetina! Nikad to jedno s drugim veze nije imalo!