Određene osobe koristile su situaciju, pa su se predstavljale kao carevi, plemići i lobisti

Šćepan Mali

1. Nepoznati stranac došao je u Crnu Goru, proglasio sebe ruskim carem Petrom III i postao vladar te države

Do danas se ne zna ko je i odakle bio muškarac koji se predstavio kao Šćepan i koji se 1766. godine pojavio u Stolivu u Boki kotorskoj. Nekoliko meseci zadržao se tu, a onda se uputio u unutrašnjost Crne Gore, gde se bavio lečenjem travama.

Mnogo priča

Nekima je govorio da je iz Austrije, nekima iz Trebinja, nekima da je iz Bosne, iz Dalmacije, iz Janjine, Donje Neretve. Ponekad da je Crnogorac, zatim da je iz Mostara, a još veću misteriju stvaralo je to što je povremeno izgovarao reči čije značenje ni danas niko ne može da objasni: „Rud danija tanija“ ili „Pane irudanija“.

Ne zna se ni kada je i ni kome prvi put, navodno u poverenju, rekao da je on zapravo Petar III, ruski car.

Inače, car Petar III bio je svrgnut i ubijen 1762. u dvorskoj zaveri koju je predvodila carica Katarina II Velika, njegova supruga, a povremeno bi od tada u Evropi i Rusiji neko sebe proglasio ovim monarhom nesrećne sudbine.

Crna Gora je u to doba bila jedna primitivna zajednica bez ikakvog reda. Koristeći podršku onih Crnogoraca koji žele da se u zemlji uvede kakav-takav zakon, na svenarodnom zboru na Cetinju 1767. godine biva izabran za gospodara naroda i države i proglašen za „cara“, i vlada Crnom Gorom do 1773. godine.

Ovaj stranac, lažni car, svakako bez ikakvog iskustva u vladanju, tokom šest godina, koliko je proveo na prestolu, učinio je mnogo za Crnu Goru: razdvojio je državnu vlast od crkvene; uspeo je da suzbije svađe među crnogorskim plemenima i da strogim kaznama suzbije krvnu osvetu; osnovao je prvi stalni sud sastavljen od 12 plemenskih starešina; formirao je svoju telesnu gardu kao prvi stalni odred vojske; počeo je izgradnju puteva i naredio popis stanovništva i imovine. Govorio je da mu je krajnji cilj oslobođenje i ujedinjenje srpskog carstva, na čijem bi čelu on bio.

Izgradnja institucija

Izgradnja stabilne Crne Gore nije odgovarala nijednoj velikoj sili zainteresovanoj za Balkan - Rusiji, Turskoj, Austriji i Mletačkoj Republici. Prva je uputila zvaničnog predstavnika da ga protera iz Crne Gore, druga je pripremala veliku vojsku da ga ubije, treća je naređivala svojim slovenskim podanicima da izbegavaju bilo kakve veze s njim, dok se četvrta pripremala da ga otruje.

Skadarski sandžak-beg Bušatlija razglasio je da će za glavu Šćepana Malog dati onoliko zlata koliko ta glava bude teška. Lažnom caru je sluga, podstaknut ovim obećanjem, jedne večeri odsekao glavu i odneo je u Skadar, gde ju je zamenio za zlato.
Šćepan Mali, ili kako god da se zvao, sahranjen je u manastiru Donje Brčele.
Posle njegove smrti, u Crnoj Gori opet je zavladao haos, a sve što je on učinio na unapređenju države, zaboravljeno je.


Žana Merkus

2. Holanđanka je 1875. kupila oružje ustanicima iz Nevesinja i ratovala je protiv Turaka, pa je u Beogradu dočekana kao junakinja

Hercegovački ustanak 1875. godine protiv Turske vrlo brzo je prerastao razmere lokalne bune i proširio se na celu Bosnu i Hercegovinu. Osetivši da se do tada silno tursko carstvo ljulja, Srbijom je zavladalo ratničko raspoloženje, a njegovi odjeci raširili su se Evropom.

Ženski uskok

Naš poznati istoričar i državnik Slobodan Jovanović beleži: „U martu 1876. pala je u Beograd neka Jovanka Markus ili Merkus, nazvana kod nas ‚Merkusova‘. To je bila mlada, bogata, a nimalo lepa Holanđanka, rođena na ostrvu Javi, a nastanjena u Carigradu... Beograd je ludovao za tim ženskim uskokom.“

Žana, kod nas nazvana Jovanka, Merkus rodila se u bogatoj porodici generalnog guvernera holandske kolonije Istočna Indija. Studirala je u Parizu, gde je stekla veliki krug prijatelja, i učila je jezike - prema nekim navodima, tečno je govorila sedam. U Francusko-pruskom ratu 1871. učestvuje kao bolničarka, a onda 1873. odlazi u Jerusalim, tada pod turskom vlašću. Tu, u verskom zanosu, počinje gradnju dvorca u kojem će biti dočekan Sin Božji po njegovom drugom dolasku na ovaj svet.

U leto 1875. godine saznaje za ustanak u Nevesinju i rešava da pomogne ustanicima u rušenju turskog carstva jer će to dovesti i do oslobođenja Jerusalima, a kad se to desi, Sin Božji sići će na zemlju.

Kupila je oružje i opremu za pobunjenike, a zatim se i sama priključila četi Miće Ljubibratića i obučena u mušku odeću, naoružana sa dva pištolja, učestvovala je u okršajima s Turcima.

U martu 1876. godine, ovenčana ratničkom slavom, Jovanka je stigla u Beograd. Na Uskrs, velika povorka s bakljama u kojoj je bilo oko šest hiljada ljudi krenula je od današnjeg „Londona“ i stigla ispred hotela „Staro zdanje“ (preko puta Saborne crkve), gde je odsela. Ispod prozora joj drže govore, a profesor filozofije u Velikoj školi Milan Kujundžić Aberdar uzvikuje: „Slava tebi, junačice!“
Ðura Jakšić piše pesmu o njoj, a listovi se takmiče u slavopojkama.

Pala u nemilost

Međutim, dva meseca kasnije srpske vlasti je hapse i proteruju. Slobodan Jovanović beleži da je 18. juna naš predstavnik u Carigradu javio ministru inostranih dela: „Za frajlu Markus kaza mi čovek koji ima zvaničan položaj u ruskoj službi da je to prosto jedan špijun Čivutin austrijski“.

Umrla je u Holandiji u potpunom siromaštvu početkom 1897. godine.
Tridesetih godina 20. veka naš generalni konzul u Holandiji Sibe Miličić, inače pesnik i slikar, obnovio je spomenik na njenom grobu. Tu i danas stoji oznaka da ne sme da bude srušen i da mora redovno da bude održavan. Ne zna se ko plaća troškove.

ŠPIJUN

Slobodan Jovanović beleži da je 18. juna naš predstavnik u Carigradu javio ministru inostranih dela: „Za frajlu Markus kaza mi čovek koji ima zvaničan položaj u ruskoj službi da je to prosto jedan špijun Čivutin austrijski“




Aleksej Nemanjić Romanov Dolgorukov

3. Belgijanca iz Konga Aleksisa Brimejera 1991. godine Vojislav Šešelj predstavio je kao poslednjeg potomka Nemanjića i Romanovih

Samo godinu dana pošto je u Srbiju prvi put došao sin kralja Petra II Karađorđevića Aleksandar - ono kad je 5. oktobra 1991. godine na beogradskom aerodromu plačući ljubio busen trave iz Topole, Vojislav Šešelj doveo nam je još jednog kandidata za kralja.

Trka za presto

Tadašnji „veliki kombinator“ srpske višestranačke političke scene Šešelj negde je nabasao na Aleksisa Brimejera, rođenog 1946. godine, čudnog svata koji se od rane mladosti izdavao za razne careve. Malo zato da napakosti kumu i lideru tada uticajne partije SPO Vuku Draškoviću i njegovom favoritu Aleksandru II, a malo zato što je to odgovaralo Slobodanu Miloševiću po principu „što više kandidata za kralja, to smešnije“, Šešelj je Brimejera doveo u Srbiju i predstavio ga kao poslednjeg potomka ruskog cara Nikolaja, onog kojeg je Lenjin sa celokupnom porodicom streljao, a Nikolić i Vučić mu sada podigli spomenik. Navodno, jedna ćerka ruskog cara čudom je preživela pokolj, a ovaj Brimejer je njen unuk, i ne zove se Brimejer nego princ Aleksej II Dolgorukov Romanov. Magazin On tada je štampao specijalno izdanje o ovom pretendentu na srpski presto, a na naslovnoj strani bili su Šešelj i „princ Aleksej“. Za svaki slučaj objašnjeno je da Aleksej ne samo da je jedini naslednik ruskog cara nego je i „potomak Nemanjića“.

Dnevni list Politika tada je preneo izjavu advokata Borivoja Borovića, „konzula Alekseja Drugog“, u kojoj se kaže: „Princ Aleksej II je, vrlo konkretno i veoma utemeljeno, obrativši se predsedniku Srbije Miloševiću, predsedniku Vlade Zelenoviću, patrijarhu Pavlu, Crvenom krstu Srbije, ponudio pomoć od 3,5 milijardi dolara srpskom narodu. Odgovora, uprkos postavljenom poslaničkom pitanju, dosad nema!“ Politika tada ozbiljno tvrdi da je princ Aleksej Nemanjić Romanov Dolgorukov i „legitimni i zakoniti veliki gazda Reda svetog Jovana Jerusalimskog“.

Osuđen na zatvor

Ko je hteo mogao je da zna da Šešeljev princ sebi kači titule kako poželi. U jednom periodu svog života izdvao se i za cara Vizantije, a u pojedinim periodima svog života pretendovao je i na grčki i ukrajinski presto. Način rada mu je bio jednostavan - izdavao se za naknadno otkrivenog poslednjeg potomka neke ugašene plemićke loze. Mada, ni to nije išlo bez problema - početkom sedamdesetih godina prošlog veka ovaj Belgijanac rođen u Kongu bio je osuđen zbog lažnog predstavljanja na godinu i po zatvora, ali je pobegao u Grčku. Tu je prijavio gubitak pasoša i izvadio novi na ime Dolgorukova. Iz Srbije je otišao kako je i došao, iznenada, i ubrzo ga više niko nije pominjao. Umro je od side u Madridu 1995. godine.


VOLEO TITULE

Brimejer se u jednom periodu svog života izdavao se i za cara Vizantije, a u pojedinim periodima svog života pretendovao je i na grčki i ukrajinski presto


Ðovani di Stefano

4. Italijan s britanskim pasošem u Beograd je stigao 1992. i predstavio se kao suvlasnik MGM koji hoće da kompaniju iz Holivuda preseli u Srbiju


Ðovani di Stefano (rođen 1955), Italijan s britanskim državljanstvom, stigao je u Beograd u drugoj polovini 1992. godine, ubrzo pošto su Jugoslaviji zavedene ekonomske sankcije. Odmah po dolasku dobio je jugoslovenski pasoš, a naše novine predstavile su ga kao milionera i suvlasnika holivudske filmske kompanije „Metro-Goldvin-Mejer“ (MGM), koji ovu firmu namerava da preseli u Beograd. Istina je bila da je iz SAD proteran kao manje važan učesnik u pokušaju prevare kompanije MGM.

Arkanov prijatelj

Srbija je tih godina zbog sankcija veliki deo svojih finansijskih transakcija u inostranstvu morala da obavlja ilegalno. Nedeljnik Vreme piše da je Di Stefano, prema navodima američke Agencije za suzbijanje droge (DEA), spojio srpske vlasti s kolumbijskim trgovcima kokainom. Navodno je 1993. sa svojim beogradskim partnerom, operativcem DB i biznismenom Radojicom Nikčevićem, Di Stefano malim avionom otputovao u Kolumbiju; vratili su se sa izaslanicima Pabla Eskobara, koji je tada još bio na čelu Medeljinskog kartela. Ostalo je nepoznato kakav je dogovor sklopljen, ali je Nikčević ubrzo ubijen, a počinilac zločina ni do danas nije otkriven.

Di Stefano je od njega nasledio stambenu zadrugu Šumadija i Pingvin, prvu privatnu radio-stanicu u Beogradu. Nekoliko godina kasnije, Pingvin će pokloniti Arkanu, s kojim je postao blizak. Di Stefano se oženio novinarkom Pingvina, a svadba je održana u leto 1995. godine u Italiji. U svatovima su bili mnogi ugledni ljudi iz Beograda, ali ne i Arkan, koga su tražile sve evropske policije.

Zastupao Sadama

Ljubav između Srbije i Di Stefana s vremenom je počela da slabi. Hapšen je zbog nelegalne trgovine devizama i pušten uz kauciju od 100.000 maraka, koja mu nikada nije bila vraćena iako je proces protiv njega obustavljen. Na neke Arkanove prijatelje počeli su atentati, pa je Di Stefano sve više vremena provodio u Italiji. Tamo je ostao i kad je NATO bombardovao Srbiju.

U jesen 1999. godine Italijani su ga uhapsili na osnovu poternice koja je za njim bila izdata u Engleskoj zbog prevare. Odmah je izjavio da je u pitanju pokušaj Velike Britanije da ga spreči da pred Haškim tribunalom zastupa Slobodana Miloševića i Milana Milutinovića. Di Stefano će podjednako osnovano kasnije tvrditi da su Arkana ubili britanski komandosi prerušeni u Srbe. Posle 5. oktobra 2000. godine izgubio je svako interesovanje za Srbiju. Počeo je da se bavi advokaturom, zastupajući masovne zločince, a na listi klijenata bio mu je i Sadam Husein.

Pre dve godine Ðovanija di Stefana jedan britanski sud proglasio je krivim po 25 tačaka optužnice za obmanu, prevaru, pranje novca i krivotvorenje u periodu od 2004. do 2012. godine.

KAŽNJEN U BRITANIJI

Posle 5. oktobra 2000. godine izgubio je svako interesovanje za Srbiju. Pre dve godine Ðovanija di Stefana jedan britanski sud proglasio je krivim za obmanu, prevaru, pranje novca i krivotvorenje u periodu od 2004. do 2012.


kapetan-dragan.jpg
Profimedia 



Kapetan Dragan

5. Srbin iz Australije 1991. stigao je u Jugoslaviju i osnovao čuvene „knindže“, s kojima se borio u Kninskoj Krajini

Detinjstvo i rana mladost Dragana Vasiljkovića, najverovatnije rođenog 1954. godine, obavijeni su misterijom. Prema verziji koju su njegovi prijatelji postavili na Vikipediji, otac mu se zvao Živorad i poginuo je ubrzo po rođenju sina, pa je dečak bio smešten u hraniteljsku porodicu. Imao je 13 godina kada se sa majkom i dve sestre preselio u Australiju.

Avanturista

Prema policijskim podacima, koji su sigurniji, Dragan Vasiljković promenio je ime u Danijel Sneden i državljanin je Australije od 1974. godine. Kao maloletnik hapšen je u Melburnu jednom zbog krađe, a drugi put zbog toga što je kao makro imao nekoliko prostitutki. Sudija za maloletnike dao mu je da bira: ili da ode u zatvor, ili da se prijavi u vojsku. Danijel Sneden izabrao je ovo drugo i tu izučio izvesne vojničke veštine, pa je kasnije radio kao instruktor u arapskim i afričkim zemljama. Avanturistički duh zatim ga je odveo u biznis s jedrenjem - upravljao je jahtama bogataša, a potom je osnovao malu čarter avio kompaniju. U to doba, ko zna gde i kako povezao se sa srpskom Državnom bezbednošću.

U proleće 1991. pojavio se u Srbiji i odmah proslavio efektnim nastupom u medijima: „Zovite me kapetan Dragan, a ako vam kažem pravo ime, moraću da vas ubijem“. Predstavio se kao prekaljeni vojnik sa iskustvom iz brojnih ratova koji je došao da kao dobrovoljac organizuje obuku boraca Kninske Krajine.

Uz diskretan nagovor DB, beogradska štampa daje mu neviđeni publicitet: slika ga sa stasitim telohraniteljkama, objavljuje stripove o njemu i „knindžama“, naveliko piše o mečetu koje je iz Knina doneo u Beograd, a prestonička elita utrkuje se da se nađe u njegovom društvu.

Humanitarni rad

U prvim borbama s hrvatskom vojskom oko Knina i na Baniji jedinice kojima je „kapetan Dragan“ komandovao postigle su uspeh. Ali već u avgustu 1991. on se zbog svađe s liderom tamošnjih Srba Milanom Babićem vraća u Beograd.

Tu 1992. godine osniva Fond kapetana Dragana za pomoć siročadi, udovicama i invalidima. Iako su se vrtele velike pare, upućeni tvrde da apsolutno nikakvih mahinacija ni zloupotrebe nije bilo. Dragan Vasiljković se tada već bio manuo politike, ali je podržavao nezavisne medije kad ih je Milošević stezao, a 5. oktobra 2000. odigrao je važnu ulogu u očuvanju Studija B.

Posle toga će ga Mile Dragić, proizvođač vojne opreme, uzeti za savetnika, a zatim se Vasiljković vraća u Australiju. Tamošnje vlasti uhapsile su ga 2006. po hrvatskoj poternici za navodne ratne zločine, iako ga tužilaštvo Haškog tribunala nikada nije teretilo. Od hapšenja pa do danas Dragan Vasiljković proveo je nekoliko godina u zatvoru i nekoliko u bekstvu.

IZBOR NA SUDU

Kao maloletnik hapšen je u Melburnu jednom zbog krađe, a drugi put zbog toga što je kao makro imao nekoliko prostitutki. Sudija za maloletnike dao mu je da bira: ili da ode u zatvor, ili da se prijavi u vojsku. Danijel Sneden izabrao je ovo drugo i tu izučio izvesne vojničke veštine


Danijel Šifer

6. Filozof po obrazovanju, iz Belgije je došao u naše krajeve devedesetih godina i tražio je od vlasti mandat da zastupa srpski narod u svetu

Salvatore Šifer Danijel Jozef Marsel rođen je 1957. godine u Belgiji od oca Italijana i majke Jevrejke, filozof po obrazovanju i zanimanju, bio je jedan od najživopisnijih i medijski najkorišćenijih likova koje je Milošević iz sveta dovodio za zamajavanje naroda.

Miloševićev gost

Prvi put je u naše krajeve došao s italijanskom groficom Viskonti da bi svetskoj javnosti pokazao da Srbi u Bosni ne drže zarobljenike u logorima. Ponovo je doputovao u pratnji nobelovca i mirovnog aktiviste Elija Vizela - i ostao. Srpska vlada plaćala mu je apartman u „Interkontinentalu“, a on je zauzvrat srpskim medijima govorio da su Srbi nepravedno optuženi za zločine i s neznatnim uspehom polemisao sa ostatkom sveta koji je o Srbima mislio loše.

Ðoko Stojičić, ondašnji ministar kulture, nazvao je Šifera vitezom istine, a Milivoje Pavlović, ministar za informacije, dodavao je: „Mihajlo Marković je s njim nekoliko puta razgovarao o filozofiji i tvrdi da je on veliki filozof.“

Opština Kraljevo dodelila mu je 1993. povelju protiv nasilja i rata za mir u svetu; protivkandidat je bio patrijarh Pavle. Primajući povelju Šifer je rekao da će dogodine učiniti sve da je i patrijarh dobije.

Šifer je pričao da kod Miloševića dolazi bez najave, a bio je čest gost i kod Radovana Karadžića, na Palama.

Ovako je objašnjavao šta traži od Miloševića: „Moj zahtev pred vladom jeste da mi daju neku vrstu mandata, faktičkog autoriteta da zastupam srpski narod u svetu, pred EZ, parlamentom u Strazburu i međunarodnim strukturama koje odlučuju o sudbini tog naroda.“ Umesto u Strazburu, najčešće je bio u Skadarliji.

Zaljubio se u Čačanku Danijelu Nešović, udatu za jednog oficira, ali su mu Miloševićevi činovnici omogućili da s njom sklopi brak iako nije bila razvedena. Danijela mu je rodila sina Aleksandra, a od Šifera se razvela početkom 1999. godine. Ona je otišla u Italiju, a on je ostao u Srbiji tokom bombardovanja NATO. Ranjen je u ruku tokom posete Kosovu, a na gips mu se potpisao načelnik Generalštaba Dragoslav Ojdanić. U to vreme bio je strasno zaljubljen u Gocu Božinovsku, ali se 2000. godine oženio groficom Nadin Pol Mišel Duit.

Hapšenje i odlazak

Prevrat 5. oktobra 2000. učinio je Danijela Šifera nepotrebnim u Srbiji, pa je u decembru te godine u Novom Sadu, zajedno s groficom, uhapšen zbog navodne krađe haljine iz jednog butika. Sva je prilika da je bila reč o nameštaljci Službe državne bezbednosti, one iste koja mu je pre toga svesrdno pomagala i u nalaženju žena i u štampanju knjiga. Istovremeno, kažnjen je zbog toga što mu je istekla boravišna viza... Od tada se nije vraćao u Srbiju. Danas živi u Belgiji, gde na jednom univerzitetu predaje filozofiju umetnosti i literature.

U DILU S VLADOM

Srpska vlada plaćala mu je apartman u „Interkontinentalu“, a on je zauzvrat srpskim medijima govorio da su Srbi nepravedno optuženi za zločine i s neznatnim uspehom polemisao sa ostatkom sveta koji je o Srbima mislio loše




Jovan Gvozdenović Kenedi

7. Potomak slavne crnogorske porodice predstavljao se kao rođak Karađorđevića i srpski lobista u Londonu

Jovan Gvozdenović Kenedi imao je samo 26 godina kad je 1991. u Beogradu primljen na najvišem nivou i od tada je narednih nekoliko godina bio redovan gost. Predstavljen nam je kao lični sekretar princa Majkla od Kenta, rođaka kraljice Elizabete, uticajan u podmlatku partije premijerke Margaret Tačer i „kandidat za člana Britanskog parlamenta“.

Hapšen zbog ucena

Rođenog u Beogradu, od oca iz slavne crnogorske porodice Gvozdenovića, koja je davala ruske generale i velikodostojnike crnogorskog kralja Nikole, i majke Škotlanđanke, čije je prezime Kenedi dodao očevom, beogradska televizija predstavljala ga je kao „srpskog prijatelja“, a on se nije branio. Posredovao je u susretima nekih britanskih političara s vođama bosanskih Srba, pa je smatran „srpskim lobistom“.

Miloševićeva opozicija tvrdila je da mu kancelariju u Londonu plaćaju srpske vlasti i da ih je to koštalo između 170.000 i 220.000 funti, ali je Gvozdenović to poricao.

Motive za svoje „besplatno delovanje“ nalazio je u naklonosti prema Srbima. Između ostalog, i zbog rodbinskih veza s dinastijom Karađorđević koje mu, međutim, nisu smetale da izvesno vreme bude u sentimentalnoj vezi s Lavinijom, ćerkom Andreja Karađorđevića, brata kraja Petra II, pa se čak govorilo i o braku.

Novine su pisale da je uz pomoć gazda Jezde i drugih naših poslovnih ljudi pokušao da obezbedi prodor Srbije na britansko tržište, ali je sve stalo kad je sredinom devedesetih u Londonu uhapšen zbog pokušaja ucenjivanja nekog libijskog princa.

Brisanje prošlosti

Lobiranje za Srbiju ionako je postajalo sve nepopularnije, pa se Gvozdenović povlači s prvih strana novina. Neki internet portali tvrde da je oko 2000. Gvozdenović počeo da radi na uklanjanju dokumenata s interneta o ovom periodu svog života.

Na Balkan se vratio kao najbliži saradnik pretendenta na crnogorski presto princa Nikole II Petrovića. U avgustu 2010. Gvozdenović se u Londonu oženio Draganom Radosavljević i od tog dana princ Nikola mu je oduzeo sva ovlašćenja. Sada je ovlašćeni zastupnik i izvršni direktor kompanije „Boka Fund LTD“, registrovane na Bahamima, koja se bavi kupovinom i prodajom nekretnina u Crnoj Gori.

„Džon Gvozdenović Kenedi tipičan je primer onih ljudi koji su se tokom rata i tranzicije dobro snašli. Nekako se uvek nađu na istaknutim pozicijama, kako u ratu tako i u miru. Onomad je Džon Gvozdenović iznosio svetu istinu o ratu, a sada, s jednakim entuzijazmom, promoviše Crnu Goru i svoje nekretnine u njoj“, pisale su crnogorske novine.

SNALAŽLJIV

„Džon Gvozdenović Kenedi tipičan je primer onih ljudi koji su se tokom rata i tranzicije dobro snašli. Nekako se uvijek nađu na istaknutim pozicijama, kako u ratu tako i u miru. Onomad je Džon Gvozdenović iznosio svetu istinu o ratu, a sada, s jednakim entuzijazmom, promoviše Crnu Goru i svoje nekretnine u njoj“, pisale su crnogorske novine



Sledeće subote: 7 najboljih srpskih pronalazača