Uvek su se za nacionalnu himnu birale pesme koje su u sebi nosile simboliku pripadnosti jednoj, jedinstvenoj naciji i veri, a njihova moćna melodija i tekst su imale za cilj da svakog pojedinca bodre i osnaže u svim sportskim, ratnim i svakodnevnim aktivnostima, podsećajući ga na junaštvo njegovih predaka

BEOGRAD - Himna kao pesma predstavlja hvalospev Bogu, ideologiji ili državi, pa su i Srbi kroz vekove pronalazile svoj simbolični izraz u himni, trudeći se da u njoj ovekoveče istorijske tokove svog naroda. Kako se menjala ideologija, istorija i politika menjala se i srpska himna, ali je ona uvek predstavljala odanost, lojalnost, poštovanje, privrženost i pobožnost.

Međutim, nije sve što jedan narod zove i narodna himna, državna. Postoje mnoge pesme koje Srbi neformalno smatraju nacionalnim himnama, ali je samo jedan deo istih to i postao. Uvek su se za nacionalnu himnu birale pesme koje su u sebi nosile simboliku pripadnosti jednoj, jedinstvenoj naciji i veri, a njihova moćna melodija i tekst su imale za cilj da svakog pojedinca bodre i osnaže u svim sportskim, ratnim i svakodnevnim aktivnostima, podsećajući ga na junaštvo njegovih predaka.

Prve himne u svetu su se pojavile tek u 18. veku, a najpoznatija je nastala za vreme Francuskerevolucije, “Marseljeza“, koja je od 1795. godine obeležje nacionalnog identiteta Francuske.

Ipak, prva srpska himna je nastala gotovo jedan vek kasnije. U drugoj polovini 19. veka došlo je vreme da mlada srpska država izabere svoju službenu himnu na konkursu. Ta takmičenja su se završavala neslavno. Pesnik Ljubomir P. Nenadović, tadašnji načelnik u Ministarstvu prosvete i crkvenih dela,uputio je 17. marta 1864. godine pesniku Đuri Jakšiću pismo po nalogu kneza Mihaila Obrenovića, koje je sadržalo narudžbenicu za stihove prve državne himne.

Slavni Đura Jakšić, i pored siromaštva u kome je proveo vek, nije se odazvao pozivu. Krenula su tada iz ministarstva ljubazna pisma i drugim pesnicima, ali bez uspeha. Na konkursu nije prošao ni Jovan Jovanović Zmaj. On je napisao stihove, a melodiju je uradio kompozitor Kornelije Stanković, iako je već bio na samrtnoj postelji.

Njihova himna nije nikada izvedena.

Konkurs je završen skandalom jer je Nenadović optužen da je podmićivan, a on se branio izjavom da konkurs nije ni raspisivan.

kralj-milan-obrenovic.jpg
Wiki 

Srbima, koji su toliko žudeli za svečanom nacionalnom pesmom, bilo je suđeno da do nje dođu slučajno. Knežević Milan Obrenović, naslednik ubijenog Mihaila, 1872. je dočekao punoletstvo i seo na srpski tron. Tada je naručio pozorišni komad u kome je trebalo da se veliča njegova dinastija i pruži kratak pregled srpske istorije. Obratio se Jovanu Đorđeviću, piscu i upravniku Narodnog pozorišta u Beogradu, inače velikom poborniku monarhije.

Pisac je brzo predstavio grandiozan komad “Markova sablja”. U završnoj sceni na pozornicu je, uz Kraljevića Marka i njegovu sablju, osloboditeljicu namučenog naroda, izveo i vilu Ravijojlu da najavi hor naroda gromkim povicima: “Bliži se, bliži, to srećno vreme. Bačeno seme brzo sazreva. Evo, čuj!”Iza pozornice se začula vesela muzika, a za njom je grunuo “sav narod” pesmom: “Bože pravde, ti što spase, od propasti do sad nas”.

Đorđevićeva pesma je ubrzo stekla veću popularnost među publikom od samog komada, pa se pojavljivala i u samostalnim horskim koncertima. Tokom deset godina postala je prava narodna himna, o čemu svedoči članak u “Srpskim novinama” od 23. februara 1882. godine. Tu se, u izveštaju sa krunisanja Milana Obrenovića za kralja, kaže da je posle veličanstvenog govora mladog suverena hor izveo i srpsku narodnu himnu “Bože pravde”. Od tada je ova pesma postala i zvanična himna nove kraljevine na Balkanu.

Majskim prevratom 1903. godine gasi se dinastija Obrenović, a srpski kraljevski tron zauzimaju Karađorđevići. Novi srpski kralj, Petar Karađorđević, želeo je da promeni državna obeležja, pa i himnu. Carski kompozitor iz Beča, Avgust Štol sastavio je pesmu za srpskog kralja, a ta pesma se 6.juna 1903. godine našla u rukama tadašnjeg ministra prosvete i crkvenih dela Ljubomira Stojanovića. Ali, Petru Karađorđeviću se kompozicija nije dopala. Bez uspeha su prošli konkursi u kojima su učestvovali mnogi poznati pesnici, odbijen je i veliki Aleksa Šantić. Tako je sve do 1909. Srbija bila bez himne. Na Petrovdan te godine kralj Petar je slavio 65. rođendan i odlučio — “Bože pravde” će ostati zvanična himna Kraljevine Srbije.

Samo je završetak prepravljen u “Kralja Petra Bože hrani, moli ti se srpski rod”. Sa ovom pesmom Srbi su otišli najpre u Balkanske ratove, onda i u Prvi svetski rat i iz njega izašli kao pobednici, ali je početak mira i stvaranje Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca označio kraj države Srbije i njene himne.

Stanislav Binički je komponovao novu, u kojoj su početak i završetak preuzeti iz stare.

Rešenjem od 12. decembra 1919. ministra prosvete Kraljevine SHS, pesma “Bože pravde” još jedanput je preuređena tako što se iz nje izbacuje pridev “srpski” i zamenjuje pridevom “naš”.

“Bože pravde” je i sadašnja himna Republike Srbije. Izvorne reči pretrpele su izvesne izmene pri određivanju zvaničnog teksta.

Na tri mesta, “srpskog kralja” zamenjeno je sa “srpske zemlje”, a stih “srpskog kralja Bože hrani” zamenjen je sa “Bože spasi, Bože brani”. U posebnim prilikama, poslednja dva stiha pevaju se kao “Srbiju nam Bože brani, moli ti se sav naš rod”!Iako “Bože pravde” u svojim različitim verzijama ima najdužu tradiciju među srpskim himnama, jedno vreme je ta tradicija bila prekinuta.

Formiranjem Savezne Republike Jugoslavije, “Hej, Sloveni” je postala himna te države, a kasnije i himna Srbije i Crne Gore. Danas nije u službenoj upotrebi.

“Sile Osovine” su 1941. napale Kraljevinu Jugoslaviju i pobedili je u Aprilskom ratu. Pošto je međuratna himna, koja se sastojala iz himni Srba (Bože pravde), Hrvata (Lijepa naša domovino) i Slovenaca (Napred zastavo slave), imala mnogo referenci na kralja i kraljevstvo, antirojalistički partizani predvođeni Josipom Brozom Titom su odlučili da je odbace i usvoje “Hej, Sloveni”.

Pesma je pevana i na Prvom i Drugom zasedanju AVNOJ-a, zakonodavnog tela partizanskog pokreta i postepeno je postajala smatrana za nacionalnu himnu nove Jugoslavije.

Stara himna je zvanično napuštena nakon oslobođenja 1945, ali nova himna nije bila zvanično usvojena. Zakonom o upotrebi grba, zastave i himne SFRJ od 22. aprila 1977. formalno je uređen status himne “Hej Sloveni” kada je ozvaničena njena privremena upotreba, dok Skupština SFRJ ne utvrdi novu himnu. Tek 1988. godine, posebnim amandmanom na savezni ustav, “Hej Sloveni” postaje zvanična himna SFR Jugoslavije.

Ipak, iako je “Bože pravde” prva zvanična srpska himna, postojale su, naravno, i one koje su predlagane, neusvajane, ali u narodu smatrane srpskim himnama.

Možemo reći da je i “Vostani Serbije” patriotska himna “ustaničke Srbije” koja je nastala čak 1804. godine, a napisao ju je Dositej Obradović tokom Prvog srpskog ustanka.Ova poznata rodoljubiva himna je bila potencijalni kandidat za himnu Srbije, koja je trebalo da zameni himnu “Hej Sloveni”. “Vostani Serbije” ima tri muzičke verzije koje su pisali Vartkes Baronijan, Z. Vauda i Lj. Manasijević.Devedesetih godina, pored “Vostani Serbije” i “Marš na Drinu” je pesma koja je predlagana za državnu himnu. Međutim, “Bože pravde” dobila je većinu na referendumu održanom 1992. godine.

Sve srpske himne, bile one zvanične ili ne, nastale su iz potrebe srpskog junaka da sećanjem na slavu i junaštvo svojih predaka motivišu sebe da hrabro i sigurno zakorače u nove pobede i bojeve, boreći se za slobodu svog naroda i otadžbine. Himne predstavljaju i nacionalno, kulturno nasleđe, pa se tako u njima i veličaju velike vojskovođe i borci i evociraju bitke koje govore o istoriji srpskog naroda. Neke od njih su nastajale smišljeno, neke slučajno iz prostog nadahnuća, na nekom boju, ratištu, ali ono što im je zajedničko je svakako da sve odišu patriotskim tonom, a to je ono najvažnije što jedna himna treba da poseduje.

I tradicionalna koračnica “Marš na Drinu”, kompozitora i vojnog kapelnika, Stanislava Biničkog, nastala je 1914. na samom bojištu na Ceru.

Nije slučajno da su srpske pesme nastajale i najtežim trenucima i da su baš neustrašivi vojnici bili inspiracija za njihovo rađanje. Poznata srpska, tradicionalna pesma, “Tamo daleko” nastala u Prvom svetskom ratu je, svakako, bila himna svakog srpskog junaka koji odlazi u boj. I baš nakon surovog povlačenja iz Albanije, reči ove pesme izgovara srpski vojnik na Krfu. Reči pesme evociraju stradanja i gubitke naroda, ali i podsećaju da su životi položeni za slobodu i otadžbinu. Jer, iako pesma peva o ostavljenom selu, spaljenoj crkvi i povlačenju preko Albanije, stihovi “Živela Srbija”, postaju zvezda vodilja i motiv pesme.

Himne se, naravno, izvode na svim državnim svečanostima, njima se proslavljaju i pobede sportista, ali i dočekuju svetski državnici. Iako se većinom posvećuju junacima i bitkama, ima i onih koje sećaju na velike prosvetitelje srpskog roda.Himna posvećena srpskom arhiepiskopu, književniku i monahu, Svetom Savi, poznatija kao “Uskliknimo s ljubavlju” je himna svakog đaka, a izvodi se na Savindan u svim školama.

( Telegraf)