7 novinara koji su ispisali istoriju srpske štampe

Pojedini ljudi obeležili su nastanak i razvoj novinarstva na našim prostorima

Pera Todorović - talenat bez morala

2. Sin svinjarskog trgovca zloupotrebljavao je zakon o slobodi štampe i govorio da „laž trči brže od svake ispravke“

Pera Todorović rodio se 1852. u Vodicama kraj Smederevske Palanke kao treći sin bogatog svinjarskog trgovca. Iz beogradske gimnazije izbačen je kad je u šestom razredu odbio da primi pričešće. Školovanje nastavlja u Pešti i Novom Sadu, gde je upoznao Svetozara Markovića, koji je u Srbiju doneo socijalizam, a onda u Cirihu, gde je počeo da se druži s Nikolom Pašićem.

Prvi ratni reporter

Zbog razvijanja crvene zastave na kojoj je pisalo „Samouprava“, 1876. godine bio je osuđen na robiju, ali je pušten da kao dobrovoljac ide u rat protiv Turske. Iz rata se vratio s „Dnevnikom jednog dobrovoljca“, uzbudljivom ratnom hronikom koja ga čini prvim našim ratnim reporterom.

Na finansiranje Markovićevog rada potrošiće čitavo svoje nasledstvo, a s Pašićem će osnovati Radikalnu stranku.

Todorović je, boreći se za ovu stranku, do krajnosti zloupotrebljavao tadašnji zakon koji je davao slobodu štampi. On je prvi naš novinar koji se sistematski služio izmišljotinama, klevećući ministre iz Napredne stranke.

Na demantije se nije obazirao jer, kako je govorio, „laž trči brže od svake ispravke“. Istoričar Slobodan Jovanović kazao je da je „stranački fanatizam kod njega stvorio pravo moralno slepilo“.

S Pašićem i ostalim radikalskim prvacima podigao je Timočku bunu. Kad je buna propala, Pašić je pobegao u Bugarsku, a Todorović i drugovi su osuđeni na smrt. Kralj Milan ih je pomilovao, a posle toga se Pera Todorović razdvojio od radikala i Pašića, koji će protiv njega voditi žestoku kampanju, proglasivši ga čak homoseksualcem. Vatreni politički aktivista, Pera Todorović tada se okreće izdavaštvu novina koje je ustrojio kao preduzeće koje donosi pare.

Petparački list

Godine 1889. otkupljuje Male novine i pretvara ih u prvi moderni dnevnik u Srbiji. Spušta im cenu na pet para (otuda kod nas izraz „petparački list“) i prodaje preko kolportera, koji se tada prvi put pojavljuju u Beogradu.

Za razliku od drugih listova, Male novine nisu počinjale političkim uvodnicima, već najnovijim vestima.

Objavljivao je i vremensku prognozu, lutrijski izveštaj, vesti s pijace, crnu hroniku i viceve... Kasnije ih je još više učinio komercijalnim: u drugim listovima čovek je mogao da plati i objavi oglas, kod Todorovića je po istom principu mogao da objavi članak. Nije morao sam ni da ih piše, bilo je dovoljno da uredniku da uputstva. Govorio je da ništa ne piše protiv svog uverenja, ali da je pravo da oni kojima njegovi članci idu u prilog - privatni ljudi, pojedina udruženja, javne vlasti - nagrade njegov trud...Umro je 1907. godine.


Krsto Cicvarić - tvorac srpskih tabloida

3. Otac takozvanog revolveraškog novinarstva objavljivao je najmaštovitije i najpikantnije tračeve

Krsto Cicvarić otac je srpskih tabloida i urednik čije je ime postalo sinonim za „revolveraško novinarstvo“. Rođen je 1879. u Nikojevićima na Zlatiboru. U užičkoj gimnaziji odbija da pohađa časove veronauke i izjavljuje da je „ateista“ i „bezbožnik“, pa biva izbačen.

Bez škole

To je sve što je imao od škole, ako se ne računa nekoliko meseci tokom kojih je počinjao da studira filozofiju u Beogradu i u Beču, pa je odustajao jer mu je uvek neko ili nešto smetalo. Ali to ga nije sprečilo da napiše rasprave „Osnovni problem filosofije“, „Šta je metafizika“, „Idealizam ili materijalizam“ i još nekoliko sličnih.

Nije jasno da li se borio u balkanskim ratovima ili je dezertirao iz uverenja, ali se zna da je Prvi svetski rat proveo u zloglasnom zarobljeničkom logoru Nežideru u Mađarskoj.

Posle oslobođenja iz logora počinje da piše u Beogradskom dnevniku. Na meti su mu najčešće bili radikali kao stranka i Nikola Pašić i Stojan Protić kao njeni prvi ljudi. Pašić je bio „lopurda“, „ološ“, „zlikovac“ i na kraju „najkoruptivniji čovek za koga zna istorija Srbije“, a za Protića je pisalo i ovo: „Kad je g. Protić posle oslobođenja kandidovan za predsednika vlade, niko nije pravio pitanje zbog toga što je njegova žena bila bludnica, čije je svako dete imalo po četiri-pet otaca.“

U Cicvarićevim novinama ubistva i nesreće opisivani su s najviše detalja, tračevi su bili najmaštovitiji, a seksualne afere najpikantnije: „Svoje bludne radnje sa Milicom g. sekretar provodio je kako kad: u svojoj ili namesničkoj kancelariji, a često i u svečanoj sali... Kako saznajemo, ovaj dr Dušan Petrović je radikalski kandidat za namesnika Ministarstva pravde.“

Streljan zbog SSSR

Godine 1929. prelazi u Balkan, čiji je vlasnik Svetolik Savić. Osim što se bavio novinarstvom, prodavao je i trave za lečenje raka, tuberkuloze, padavice i crnog prišta.

Pašić je u međuvremenu umro, pa je glavna meta Cicvarićevih napada Vlatko Maček, predsednik Hrvatske seljačke stranke, za koga se kaže da je „jevrejsko kopile“.

U Balkanu je posebno popularna rubrika „Mi to nismo rekli“, u kojoj su čitaoci mogli da ogovaraju koliko im je volja. Naravno, anonimni. Tako jedan pita: „Šta je sa istragom povedenom protivu Dušana Anastasijevića, ekonoma banovinske bolnice u Šapcu, za delo vanprirodnog bluda s bolničarem Ilijom?“

Zbog tekstova u kojima je blatio SSSR i članaka preuzetih iz francuskih i engleskih desničarskih novina, sumnjičen je, izgleda s pravom, da prima novac od Hitlerove Nemačke. Drugi svetski rat zatekao ga je u Beogradu. Gotovo slep, povremeno piše za okupacijske listove, pa ga partizani u oktobru 1944. godine zbog toga, a i ranijih napada na SSSR, streljaju.

Vladislav F. Ribnikar - osnivač Politike

4. Diplomac Filozofskog fakulteta s bratom Darkom pokrenuo je najdugovečniji list na ovim prostorima

Vladislav F. Ribnikar rođen je 1871. godine u Trsteniku kao najstariji sin Slovenca dr Franje Ribnikara i Srpkinje iz Hrvatske Milice rođene Srnić. Školovao se u Jagodini i u Beogradu, gde je 1892. diplomirao na istorijsko-filološkom odseku Filozofskog fakulteta u Beogradu. Studije je nastavio u Francuskoj i Nemačkoj, ali se posle ubistva Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage 1903. godine i dolaska Karađorđevića na vlast vraća u Beograd. Verujući da nastupa novo vreme u Srbiji, a pod uticajem iskustava iz Francuske i Nemačke, založio se za promovisanje demokratije i slobode štampe. Pokrenuo je dnevni list Politiku, čiji je prvi broj izašao 25. januara 1904. godine.

Smrt na frontu

Vladislav F. Ribnikar bio je njen direktor, a njegov brat Darko odgovorni urednik od prvog broja do druge polovine 1914. Tada su, na samom početku Prvog svetskog rata, on i Darko mobilisani kao rezervni oficiri, dok je treći brat dr Slobodan bio vojni lekar. Sva trojica su otišla na front. Ribnikari su, inače, učestvovali i u balkanskim ratovima i bili su ranjavani: Vladislav na Jedrenu, a Darko u Kumanovskoj bici.

Osnivač Politike isticao se junaštvom, pa je zabeleženo da je u uniformi austrougarskog oficira, s trojicom preobučenih mlađih oficira, postavio dinamit u neprijateljske rovove na frontu kod Krupnja, što je neprijatelju nanelo velike gubitke.

Darko Ribnikar poginuo je kod Bele Crkve 31. avgusta 1914. godine komandujući mitraljeskom četom. Vladislav F. Ribnikar bio je kapetan na položaju u obližnjoj Peckoj, pa je sahranio brata. Sutradan, 1. septembra 1914. i sam je smrtno ranjen austrougarskom granatom. Umirao je 11 sati...

Po završetku Prvog svetskog rata regent Aleksandar Karađorđević kupio je od supruge Vladislava F. Ribnikara Milke porodično imanje na Dedinju da bi na njemu podigao Beli dvor. Milka je rasprodala čak i lični nakit da bi ponovo pokrenula Politiku.

Na čelo lista početkom 1919. godine staje jedini preživeli brat dr Slobodan, koji je iz rata izašao s činom sanitetskog potpukovnika. Posle njegove smrti 1924. godine naslediće ga sin Vladislav, koji će na tom položaju ostati gotovo tri decenije.

Promena glave

Sve do 2007. godine uz prepoznatljivu „glavu“ lista, ime Politika bilo je ispisano slovima koja je svojeručno nacrtao Vladislav F. Ribnikar, a na naslovnoj strani novina stajao je okvir s imenima braće Ribnikar i datumom njihove smrti. Rukovodstvo lista, predsednik Upravnog odbora Srđan Janićijević, inače zet Matije Bećkovića, i Ljiljana Smajlović, glavna urednica, 25. januara 2007. godine uklonilo je njihova imena s naslovne strane i izmenilo neka slova u nazivu lista.

Predrag Milojević - svedok veka

5. Novinar iz Rama 1930. intervjuisao je Adolfa Hitlera završivši tekst upozorenjem da je reč o vrlo opasnom čoveku

Predrag Milojević rođen je 1901. u Ramu na Dunavu, gde mu je otac bio carinski činovnik. Po završetku gimnazije upisao je studije filozofije. Čuveni profesor i naš najveći filozof Brana Petronijević još kao studenta uzeo ga je za svog asistenta, ali je Milojević već u devetnaestoj godini života počeo da piše za Politiku i napustio je studije pre diplomiranja.

Intervju s Firerom

Novinarsku karijeru počeo je kao autor humorističke rubrike u kojoj je ismevao unutrašnja politička zbivanja.

Brzo je stekao popularnost, ali mu je rubrika ugašena kad je kralj Aleksandar 1929. godine zaveo diktaturu.

Politika ga šalje za dopisnika iz Berlina, pa Londona... U Berlinu je 1930. godine intervjuisao Hitlera. Docniji diktator tada je bio vođa male i potcenjene stranke, ali je Milojević tekst završio upozorenjem da je reč o vrlo opasnom čoveku. Šest godine kasnije, kad je Hitler bio na vlasti, Milojević je zbog svojih izveštaja proteran iz Nemačke. Tokom svoje novinarske karijere bio je proteran iz još četiri zemlje jer su vladajući režimi bili nezadovoljni njegovim kritičkim tekstovima.

Imao je priliku da intervjuiše najistaknutije evropske državnike i da bude svedok događaja koji su obeležili istoriju naše civilizacije u dvadesetom veku.

Na početku okupacije Jugoslavije 1941. godine Milojević je radio za kolaboracinističko Novo vreme. Zbog toga mu je posle oslobođenja bilo zabranjeno da piše.

Prevodio klasike

Tada se bavio prevođenjem romana Kafke, Hemingveja, Grejama Grina...

Iz Politike je otišao u penziju 1961. godine, ali je nastavio da piše sve do smrti 1999. godine.

Kao dopisnik iz Nemačke upoznao je i svoju ženu Irmgard-Viri Krauze, ćerku bogatog berlinskog arhitekte. U jednoj nesreći stradao mu je sin jedinac, pa je posle ženine smrti Predrag Milojević svu svoju imovinu zaveštao fondaciji za školovanje i nagrađivanje novinara. Reč je o velikom imanju: kući u Berlinu i imanju u okolini ovog grada, vrednim oko 1.300.000 maraka, staroj deviznoj štednji od 350.000 maraka i stanu u centru Beograda od oko 170 kvadrata.

Milojević je imenovao petoricu svojih prijatelja za staraoce ovog fonda. Trebalo je da se od godišnje kamate od oko 50.000 nemačkih maraka dodeljuju stipendije i nagrade, a da se glavnica čuva. Dalji Milojevićevi rođaci, međutim, pokrenuli su pred sudom proces obaranja testamenta, pa ova poslednja želja starog novinara još nije sprovedena u delo.

Jug Grizelj - marljivi hroničar običnog života

6. Čuveni novinar koji je bio na Golom otoku voleo je da piše o svakodnevici i ljudima koje je sretao u prolazu ili susedstvu

Jug Grizelj, jedan od najistaknutijih novinara koji su ikada radili na ovim našim prostorima, rođen je 1926. u mestu Vrlika u Dalmaciji. Gimnaziju je završio u Splitu, a onda je otišao u partizane. Posle rata studirao je u Beogradu na Novinarsko-diplomatskoj visokoj školi, ali je njegovo školovanje prekinuto, jer je 1948. godine proglašen za simpatizera Staljina i Sovjetskog Saveza i upućen je na Goli otok.

Neprijatelj socijalizma

Kao „robijašu“ i „neprijatelju socijalizma“ nije mu po dolasku iz golootočkog logora bilo dozvoljeno da radi u novinama. Tek 1968. primljen je u redakciju novoosnovanog nedeljnika Mladost - ali ne da piše, nego samo da radi u dokumentaciji.

U Večernjim novostima je punih sedam godina, od 1969. do 1976, šest puta nedeljno, na petoj strani lista objavljivao svoje komentare pod naslovom „Iz mog ugla“. Teme je birao iz novina, iz susedstva, iz susreta, u prolazu, a ticale su se svakodnevnog života, malih i velikih muka običnih ljudi, ali i ozbiljnih društvenih i političkih problema. Osnovna poruka tih tekstova bila je da se moraju voleti i poštovati čovek i njegovo dostojanstvo, da ništa nije crno-belo i da ne treba da svako ima pravo na svoju istinu.

Iz Novosti prelazi u Nin, gde je zapamćen po mnogobrojnim intervjuima s poznatim ličnostima sa domaće i međunarodne scene, među kojima su bili i Piter Justinov, Kurt Valdhajm, Đani Anjeli, Stane Dolanc, Sajrus Sulcberger, Stipe Mesić, Ficroj Maklejn i Orijana Falači. Pisao je za ljubljansko Delo, splitsku Slobodnu Dalmaciju - za koju je, između ostalog, izveštavao iz Pekinga 1988. - i mariborski Večer. Bio je jedan od osnivača beogradskog nedeljnika Vreme. Prema njegovim scenarijima snimljena su tri igrana filma - „Crni biseri“, „Čudna devojka“ i „Ostrva“.

Predsednik UNS

Bio je prvi tajnim glasanjem izabran predsednik Udruženja novinara Srbije (1987-1989). Umro je u Beogradu 1991.

U jednom od retkih intervjua koje je on dao, o novinarstvu je rekao sledeće: „Zadovoljstvo nije u tome da se razgovara s kraljevima, nego da se otkrivaju zanimljivi ljudi, a njih ima toliko da čovek toga nije ni svestan...

Otići kod Kurta Valdhajma u Njujork ili kod predsednika Švajcarske, to je čista rutina, to je luk i voda. Mnogo je zanimljivije i uzbudljivije, a i ljudskije, napraviti intervju s Miljenkom Smojem, splitskim novinarom. Kad se ljudi primaju u novine, ne prave se gotovo nikakva istraživanja, a smatra se da je najvažnije da je čovek pismen. Mislim da je to najmanje važno! Mislim da je najvažnije da u novinarstvo stignu dobri ljudi, da bude što manje mućkova.“

Aleksandar Tijanić - poslednji jugoslovenski novinar

7. Slavni kolumnista napadao je Miloševića, a zatim bio njegov ministar, radio kampanju za Zorana Đinđića i DS, pa savetovao Vojislava Koštunicu...

Aleksandar Tijanić rođen je 1949. godine u Đakovici, gde je završio srednju školu. Upisao je studije novinarstva u Beogradu, ali ih nije okončao, jer je u međuvremenu kao talentovani student počeo da piše za Nin.

Preokreti

Na promociji romana „Nož“ Vuka Draškovića 1982. godine ustao je iz publike i obratio se sali punoj ostrašćenih nacionalista: „Poverovaću vam da su Srbi nebeski narod ako bar jedan od vas sada izađe na binu i pokaže da ume da leti!“

Dve godine kasnije povereno mu je uređivanje Intervjua, od kojeg je napravio čitan i ugledan magazin. U svojoj karijeri s uspehom je uređivao i Sportski žurnal, TV Politiku, BK televiziju, koju je sam koncipirao, Evropljanin i RTS. Bio je vlasnik i glavni urednik dnevnog lista Građanin...

Uoči raspada Jugoslavije slavu je stekao svojim oštrim i duhovitim kolumnama, neumorno ih pišući za listove od Vardara do Triglava. U ljubljanskoj Mladini, sarajevskom Oslobođenju, zagrebačkom Danasu, splitskoj Slobodnoj Dalmaciji... secirao je tadašnje društvo i hrabro pisao o Slobodanu Miloševiću, koji je tada krčio put prema tronu. Docnije će, od 1994. do 1996. godine, biti ministar za informisanje u vladi Mirka Marjanovića.

Učestvovao je u kreiranju izborne kampanje Zorana Đinđića i Demokratske stranke, a posle 5. oktobra 2000. bio je savetnik za informisanje predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice.

Na čelu RTS

Od marta 2004. do smrti bio je na čelu RTS. Prema rečima Radoša Bajića, upravo je Tijanić bio najzaslužniji što je snimljena TV serija „Ravna gora“, koja je trebalo da „donese novu istorijsku istinu o početku Drugog svetskog rata“. Umro je 2013. godine. Njegova smrt zabeležena je u celom regionu, a u nekrologu zagrebačkog Jutarnjeg lista, između ostalog, pomenuti su i njegovi politički i ideološki zaokreti: „Tijanić, junak naše mladosti, postao je negativac naše zrelosti. Prevario je i jedne i druge. Služio i jednima i drugima, uveren da služi samo sebi (...) Bio je od onih ljudi koji su voleli da budu nevoljeni, jer su, navodno, želeli da budu svoji. U Hrvatskoj su ga voleli, pa nisu, a u Srbiji nisu, pa jesu, a sada je više teško odrediti taj njihov uzajamni odnos. Koliko je Tijanić zaista bio svoj, pokazaće vreme, ali mnoge njegove kolumne iz tih davnih vremena 90-ih i danas piju vodu, pa iz kojih god razloga bile tada svesno ili nesvesno napisane.“

Sledeće subote: Sedam pop zvezda socijalizma (2 deo)