Pojedini zemljotresi, avionske, železničke i rudarske katastrofe potresli su celu Jugoslaviju

Zemljotres u Skoplju

1. Potres jačine devet stepeni Merkalijeve skale 1963. razorio je dve trećine glavnog grada Republike Makedonije

Najveća mirnodopska nesreća u Jugoslaviji desila se pre nešto više od pola veka - 26. jula 1963. u 5.17 ujutru. Tada je Skoplje, glavni grad tadašnje Socijalističke Republike Makedonije, pogodio razorni zemljotres, jačine devet stepeni Merkalijeve skale. Poginulo je više od hiljadu ljudi, oko 3.500 bilo je povređeno, a dve trećine stanovnika Skoplja, od 120.000 do 200.000 ljudi, ostalo je bez domova. U potresu je uništeno između 75 i 80 odsto grada.

Udar od 20 sekundi

Podrhtavanje tla trajalo je 20 sekundi i osetilo se duž većeg dela doline Vardara. Prvi je vest o nesreći javio dopisnik Politike Jovan Popovski, a odatle su preuzele agencije.

U SFRJ je proglašena nacionalna žalost, a dnevni list Politika tada je prvi put posle Drugog svetskog rata štampao vanredno izdanje.

Reporteri su kasnije beležili svedočenja preživelih, a ovo je jedno od njih:
- Prvi znak osetio sam oko četiri sata ujutru - vezani pas u komšiluku neprestano je lajao. To mi je bilo malo neobično jer do tada nikad nije bio tako glasan. Onda sam nakon nekog vremena začuo nekakvo udaranje ispod poda koje je bilo propraćeno snažnom bukom. Budući da sam živeo u prizemlju, brzo sam otrčao napolje, ali nisam mogao da se krećem jer se zemlja talasala...

Hiljade uspaničenih ljudi u pidžamama istrčalo je na ulice. Svuda su se čuli povici, jauci i plač.

U zemljotresu su nestali i simboli Skoplja - tvrđava Kale, Oficirski dom, Nacionalno pozorište, zgrada Narodne banke, sa zemljom je sravnjen i hotel „Makedonija“, a srušen je i veći deo zgrade železničke stanice podignute 1938, koja je u to vreme smatrana najmodernijom na Balkanu. Ostaci ove zgrade danas su pretvoreni u gradski muzej, a na njenom pročelju ostao je zidni sat čije su kazaljke zaustavljene u trenutku nesreće.

Humanost na delu

Jugoslovensko rukovodstvo vrlo brzo je organizovalo opsežnu humanitarnu akciju. Već posle prvih vesti o razaranjima u pomoć su poslati vojnici JNA, ekipe lekara, vatrogasaca, radnika raznih preduzeća širom Jugoslavije. Pomogli su prvo najbliži, a onda i ostali gradovi, radni kolektivi i ustanove. Pomoć su upućivale radne organizacije, gradovi, opštine...

U UN je 35 zemalja podnelo inicijativu za pomoć Skoplju. Pomagale su 74 zemlje i s tadašnjeg Istoka i sa Zapada. U jeku Hladnog rata ruski i američki vojnici zajedno su radili na raščišćavanju ruševina u Skoplju 1963.

Idejno rešenje obnove središta Skoplja nakon razornog potresa uradio je čuveni japanski arhitekta Kenzo Tange.

Pad slovenačkog aviona na Korzici

2. Letelica DC9 kompanije „Ineks Adrija“ srušila se 1981. U nesreći su poginuli 173 putnika i sedam članova posade

U vreme kad se dogodila, ovo je bila po broju žrtava 36. avionska nesreća na svetu. U padu letelice avio-prevoznika „Ineks Adrija“ poginuli su svih 173 putnika i sedam članova posade.

Kobni izlet

Avion „Ineks Adrije“ DC9 poleteo je 1. decembra 1981. sa ljubljanskog aerodroma „Brnik“. Putnici u njemu pošli su na jednodnevni izlet na francusko ostrvo Korziku, gde je rođen Napoleon. Organizator je bila turistička agencija „Kompas“, a cena vrlo povoljna. Među izletnicima bili su brojni radnici „Adrije“ i ljubljanske ekspoziture „Kompasa“. Na izlet su krenuli bračni parovi, ostavivši decu na čuvanje kod baka, pa su ona u nesreći ostala bez oba roditelja. „Kompas“ i „Ineks Adrija“ ostali su bez velikog dela zaposlenih.

Zabeležena je priča Zdenke Cerar, svojevremeno slovenačke ministarke pravosuđa, koja je sa suprugom, čuvenim gimnastičarom Mirom Cerarom, izbegla zlu sudbinu jer im je najmlađa ćerka veče uoči puta dobila visoku temperaturu, pa su ostali kod kuće. Njihov sin Miro sada je premijer Slovenije.

Avion je trebalo da sleti u glavni grad Korzike Ajačio, ali se srušio na oko dvadeset kilometara od njega. U 7.52 ujutru levim krilom udario je u planinu San Pjetro na visini od 1.364 metra i tako oštećen prešao još 700 metara, zatim udario u brdo i srušio se, a spasioci su uspeli do mesta nesreće da se probiju tek oko 16 sati tog dana.

Aerodrom u Ajačiju nije imo radar, a do nesreće je došlo najverovatnije zbog nesporazuma u komunikaciji između posade i kontrole leta. Eksperti su kasnije utvrdili da bi avion planinu „preskočio“ da je pilot dodao samo malo gasa...

Ostaci čekali 27 godina

Više od četvrt veka nakon nesreće, 2008, slovenački mediji otkrili su da na padinama planine u koju je udario avion uoči sletanja na aerodrom u Ajačiju i dalje leže ne samo kosti umrlih, nego i stvari putnika i posade, poput ručnih satova, nakita, ličnih karti, pasoša, fotografija, ženskih torbica, ručnog prtljaga, ćebadi... Ispostavilo se da je komunističkom rukovodstvu Slovenije bila poznata ova tragična činjenica, ali da ništa nije preduzimalo. Zgrožena javnost izvršila je pritisak na vlasti, pa je na planinu San Pjetro otišla grupa spasilaca, koja je dve nedelje uz pomoć francuskih vlasti čistila mesto nesreće.

Godinu dana kasnije, 2009. godine, lične stvari nastradalih putnika bile su izložene u nekadašnjoj kasarni u Ljubljani, tako da su potomci i rodbina nastradalih mogli da ih prepoznaju i zadrže.

Zatim je na ljubljanskom groblju „Žale“ održana komemoracija na kojoj su rođaci i prijatelji sahranili preostale posmrtne ostatke žrtava.

Loša veza

Do nesreće je došlo najverovatnije zbog nesporazuma u komunikaciji između posade i kontrole leta. Eksperti su kasnije utvrdili da bi avion planinu „preskočio“ da je pilot dodao samo malo gasa...

Eksplozija u rudniku „Kreka“

3. U jami „Dobrnja jug“ u Mramoru stradalo 180 rudara starih u proseku 27 godina. Iza njih je ostalo 365 dece

Tragedija u jami „Dobrnja jug“ rudnika „Kreka“ u Mramoru najveća je rudarska nesreća koja se dogodila u SFRJ. Tog 26. avgusta 1990. u trenutku eksplozije u jami se nalazio 181 rudar. Samo jedan je preživeo! Prosečna starost nastradalih bila je dvadeset sedam godina.

Preživeli rudar

Jedini preživeli rudar Smail Imamović nalazio se na oko 200 metara od izlaza iz jame kad se desila eksplozija. Prošle godine, prisećajući se na godišnjicu nesreće, ispričao je za jednu televiziju:
- Toga dana kad je bila nesreća, kada smo se vratili iz Sarajeva, sedeo sam sa suprugom i pio kafu, razgovarali smo u vezi s povećanjem ličnog dohotka. Imali smo prozivku u frlezi, mestu gde se vrši prozivka i evidencija rudara, i ja sam bio na dopremi repromaterijala za jamu. Otišao sam sporednim hodnikom, gde me između sedmog i osmog sprata zatekla ta kobna nesreća. Osetio sam zelenkastoplavu svetlost, tu su sekunde odlučivale pre eksplozije, ne sećam se ničeg više... Nakon nekoliko dana, kad sam došao svesti - ja u bolnici. Kraj mene moja supruga, otac, rodbina. Pitam za svoja dva rođaka, dva brata (koji su takođe izgubili život), gde su oni i da mi podignu platu. Rekli su mi doći će oni, ali oni se nisu nikada vratili... Nakon pet dana ja sam doznao da su svi moji kamaradi u matičnoj trećoj smeni izginuli.

Imamović je zadobio opekotine drugog i trećeg stepena, trpeo je velike bolove, pa mu je morfijum davan direktno u vene. Izgoreli su mu lice, šake, delovi nogu i leđa.

Ugljena prašina

Odmah posle nesreće Izvršno veće Skupštine BiH obrazovalo je komisiju od 16 eminentnih stručnjaka iz BiH, Slovenije, Srbije i Hrvatske, čiji je zadatak bio da utvrdi uzroke nesreće. Njen zaključak je bio da je jedini krivac za nesreću ugljena prašina koja se zapalila. Mnogi, mahom rodbina i kolege nastradalih, međutim, smatraju da je za eksploziju kriv ljudski faktor.

Iza poginulih rudara ostalo je 365 dece. Dve sedmice posle nesreće u rudnicima „Kreka“ u Tuzli osnovan je fond za pomoć porodicama stradalih. Fond i danas radi i pomaže u školovanju, zaposlenju, nabavci ogreva i rešavanju stambenih prilika porodica nastradalih. Smail Imamović je tako, dve decenije posle eksplozije, dobio kuću.

Odaju poštu rudarima

Posle eksplozije jama „Dobrnja jug“ zatvorena je, a svakog 26. avgusta članovi porodica nastradalih rudara okupljaju se ispred ulaza i odaju im poštu.

A nepunih godinu dana pre nesreće u „Dobrnji jug“, 17. novembra 1989. u podne, nemarom izazvan požar u severnom reviru aleksinačkih rudnika uglja odneo je 90 života. Stradala je cela prva smena.

Krivac

Komisija od 16 stručnjaka iz BiH, Slovenije, Srbije i Hrvatske zaključila je da je jedini krivac za nesreću ugljena prašina koja se zapalila. Mnogi, mahom rodbina i kolege nastradalih, međutim, smatraju da je za eksploziju kriv ljudski faktor.

Sudar aviona iznad Vrbovca

4. Kod Zagreba su se 1976. sudarile letelice „Britiš ervejza“ i „Ineks Adrije“, koji je leteo od Splita do Kelna

Direktni sudari dva aviona u letu retki su, a upravo to se dogodilo 10. oktobra 1976. iznad Vrbovskog kod Zagreba. Avion „Britiš ervejza“ na letu iz Londona za Istanbul sudario se u vazduhu sa avionom „Ineks Adrije“, koji je iz Splita leteo za Keln u Nemačkoj.

Do sudara je došlo u 11.15 sati na visini od 10.000 metara pri brzini od oko 900 km na sat. Niko od 176 putnika i članova posade u oba aviona nije preživeo. Tela su bila razbacana na prostoru u širini od desetak kilometara.

Apokaliptične slike

Prema izjavama očevidaca na zemlji, delovi ljudskih tela i ostaci aviona padali su s neba kao kiša.

Novine su objavljivale potresna svedočanstva meštana Vrbovskog: „Trudna žena prala je rublje u svom dvorištu, u jednom trenu se pomakla metar-dva i na mesto gde je dotad stajala pala je avionska stolica s mrtvom ženom u njoj.“

- Odmah sam pala u nesvest kada sam je ugledala. Ali brzo sam došla sebi i odmah joj prišla. Bila je mlada, divno obučena i vrlo lepa žena. Nikada neću zaboraviti njeno lice, kao da me još uvek gleda.

U avionu iz Splita bilo je pet članova posade i 108 putnika (107 turista iz Nemačke i jedan Splićanin), a u britanskom devet članova posade i 54 putnika, mahom turskih švercera. Seljaci su posle pričali da nije bilo tela koje su našli a da u čarapama ili postavi odela nije imalo gomile zlata. U vatrogasni dom tada su doneti džakovi novca. Milicija je deo pronađenih dragocenosti zaplenila, ali je dosta novca i zlata svakako ostalo kod ljudi kojima je „palo s neba“.

Titova krivica?

Do nesreće je došlo zbog greške kontrole leta - da bi ga pomerio s visine koja je već bila zauzeta, kontrolor je avion iz Splita spustio tačno na visinu britanskog aviona!

Stručnjaci su naknadno utvrdili da je tragedija mogla da bude izbegnuta da su se drugačije odigrale samo tri stotinke sekunde.

Kontrolor letenja Živorad Tasić, tada 28-godišnjak, proglašen je za jedinog krivca i osuđen na sedam godina zatvora. Kaznu nije izdržao do kraja, već je ranije pušten na slobodu zbog masovne peticije njegovih kolega iz kontrole leta u Zagrebu koji su ukazivali na teške uslove rada u vreme nesreće. Tasiću je taj dan kad se dogodila nesreća, naime, bio treći dan zaredom u kojem je radio smenu od 12 sati. Prema nekim informacijama, Tasić se nakon puštanja iz zatvora zaposlio u beogradskom vodovodu, a krajem devedesetih godina je umro.

Nikad nisu ni potvrđene ni opovrgnute glasine da je za ovu nesreću posredni krivac bio Tito, koji je pre nesreće, navodno, avionom leteo na Brione. Jer na snazi je bila zabrana letenja za sve uvek kad je on negde putovao avionom, pa bi se, kad zabrana prestane, na nebu stvorila gužva. Odjednom bi se pojavilo više aviona nego što je kontrola letenja mogla da prihvati.

Krivica maršala

Nikad nisu ni potvrđene ni opovrgnute glasine da je za ovu nesreću posredni krivac bio Tito. Jer na snazi je bila zabrana letenja za sve uvek kada je on negde putovao avionom, pa bi se, kad zabrana prestane, na nebu stvorila gužva.

Železnička nesreća u Zagrebu

5. Ekspresni voz sa oko 400 putnika 30. avgusta 1974. iskočio je iz šina zbog prevelike brzine. Stradalo je 167 putnika

Najveća železnička nesreća u SFRJ dogodila se kada je ekspresni voz „Direkt Orijent“ na liniji Atina-Beograd-Zagreb-Dortmund 30. avgusta 1974. zbog velike brzine iskočio iz šina pri ulasku na zagrebački Glavni kolodvor. Svih devet vagona se prevrnulo, a u nesreći je poginulo 167 putnika. U to vreme bila je sedma po broju žrtava u istoriji železnice u Evropi.

Nezamisliv užas

U vozu je bilo oko 400 putnika, najviše gastarbajtera koji su se posle letnjeg odmora vraćali na rad u SR Nemačku.

Voz se kroz dve krivine i splet skretnica na ulazu u zagrebačku železničku stanicu kretao brzinom između 97 i 104 kilometra na sat, što je bila gotovo dvostruko veća brzina od dozvoljene. Zbog toga je došlo do oštećenja vagona i pruge, zatim iskliznuća vagona i na kraju do njihovog prevrtanja. Tačno u 22.33 na drugi peron stanice dizel-lokomotiva, takozvana „kenedijevka“, ušla je sama! I nepovređeni mašinovođa i njegov pomoćnik u njoj.

Prilikom prevrtanja vagoni su polomili električne stubove, pa je neke putnike usmrtio strujni udar. Mnoga tela bila su smrskana, pa je identifikacija bila otežana. A 41 neidentifikovana žrtva sahranjena je u zajedničku grobnicu na zagrebačkom groblju „Mirogoj“.

Mesto nesreće izgledalo je stravično.

- Sve je bilo puno razbacanih nogu i ruku po celom području. Niko se nije mogao raspoznati. Ljudi su skupljali ruke i noge i bacali ih u džakove. To je grozna slika i nešto nezamislivo - kazao je jedan očevidac.

Problematična brzina

Državna komisija utvrdila je da je uzrok nesreće prevelika brzina. Mašinovođa Nikola Knežević i njegov pomoćnik Stjepan Varga uhapšeni su i osuđeni na 15, odnosno na osam godina zatvora. Tokom suđenja ispostavilo se da su njih dvojica u prethodnih 30 dana imali po 300 radnih sati, a do nesreće su radili 51 sat neprekidno!

Kao otežavajuća okolnost bilo im je uzeto to što je voz u nekoliko navrata i pre Zagreba prekoračivao dozvoljenu brzinu. Njih dvojicu u lokomotivi nekoliko puta uhvatio je san.

Tako su jedan deo pruge, gde je brzina bila ograničena na 80 km na sat, prošli brzinom većom od 100 km na sat. Preživeli putnici svedočili su da se voz opasno naginjao u krivinama. Tumbanje preko skretnica u trenutku nesreće probudilo ih je, pa su povukli kočnicu za slučaj opasnosti. Ali, već je bilo kasno: vagoni su ispali, a zaustavila se samo lokomotiva. Kažu da je Knežević, kad je video da nema vagona, rekao Vargi: „Štef, gotovo je!“

Nikola Knežević je odslužio kaznu, ali po izlasku iz zatvora nikada nije hteo da priča o nesreći. Varga je umro u zatvoru.

Premor mašinovođe

Mašinovođa Nikola Knežević i njegov pomoćnik Stjepan Varga uhapšeni su i osuđeni na 15, odnosno na osam godina zatvora. Tokom suđenja ispostavilo se da su njih dvojica u prethodnih 30 dana imali po 300 radnih sati, a do nesreće su radili 51 sat neprekidno.

Brodolom u Beogradu

6. Plovilo „Niš“ je 1952. prevrnuo vetar, pa je ono brzo potonulo na dno Dunava. Utopilo se više od 100 ljudi

Na brodu „Niš“, koji je 9. septembra 1952. u 13.12 potonuo u Dunav ispod Kalemegdana, nastradalo više od sto ljudi. Tačan broj žrtava nikad nije utvrđen.

Nevreme

Na kraju leta 1952, tada jedini most preko Save, onaj kojim sada idu tramvaji, bio je zatvoren zbog popravke, a pored njega su bili položeni pontoni, koji su povremeno razmicani zbog prolaska brodova. Iz Zemuna u Beograd i obratno išlo se autobusima do pontonskog mosta ili malim brodovima „Niš“ i „Zagreb“, koji su mogli da prime po 60 putnika. Putnici na ovoj brodskoj liniji uglavnom su bili đaci, studenti i radnici, a zbog ovih radova na mostu stvarane su gužve, pa su brodovi ukrcavali više putnika nego što je formalno bilo dozvoljeno.

Hroničar Branko Najhold kaže:
- Videći da se sprema nevreme, Ferdinand Nobilo, kapetan broda, odlučio je da isplovi ranije i za to dobio odobrenje nadležne službe. Tako je „Niš“ već u 13 sati i sedam minuta isplovio, ali ga je kod Velikog ratnog ostrva zahvatila oluja s kišom, gradom i vetrom, koji je duvao brzinom većom od 100 kilometara.

Prema kasnijem saopštenju policije, udar vetra prevrnuo je brod u 13 sati i 12 minuta, a pod naletom vode preko palube već za nekoliko narednih minuta potonuo je na dno koje je tu na dubini od 14 metara.

- Padao je grad neverovatne veličine, veći nikad u životu nisam video. Ljudi koji su oko mene plivali samo bi odjednom jauknuli i potonuli. Ja sam u vodi napipao šešir jednog od tih nesrećnika, natukao ga na glavu da se zaštitim od grada i nastavio da plivam do Nebojša kule - svedočio je docnije student Miša Grkinić.

Tragične priče

Novine su sutradan objavile potresne priče: Zemunac Dragoljub Dimitrijević ujutro na dan nesreće saznao je da je postao otac, pa je otišao u Beograd da kupi poklone, koje nije uspeo da uruči, niti da vidi novorođenče - nastradao je u brodolomu.

Zabeleženo je da se nekoliko neplivača spaslo, kao i da se više dobrih plivača udavilo, pre svega zbog velike panike koja je zahvatila putnike. Tako se obale dokopala i Ana Bajzert, radnica tekstilne fabrike „Sutjeska“, koja uopšte nije znala da pliva. A druga jedna devojka uspela je da dopliva do obale, ali je tamo, minut kasnije, umrla. Neki major je plivao jednom rukom do obale, spasavajući dete, da bi tek na obali video da je tuđe. A njegovo je, zajedno s majkom, ostalo u vodama Dunava...

Veruje se da je do katastrofe došlo zato što je, ne mnogo pre potonuća, parna mašina na brodu „Niš“ zamenjena znatno lakšim dizel-motorom. To je znatno smanjilo teret na dnu broda, na kojem je bilo više putnika nego što je predviđeno, pa je vetar mogao lakše da ga obori na stranu.

Na brodu zbog poklona za dete
Zemunac Dragoljub Dimitrijević ujutro na dan nesreće saznao je da je postao otac, pa je otišao u Beograd da kupi poklone, koje nije uspeo da uruči, niti da vidi novorođenče - nastradao je u brodolomu.

Zemljotres u Crnoj Gori

7. Potres od devet stepeni Merkalijeve skale ostavio je pustoš na Crnogorskom primorju 1979. Poginula je 101 osoba

U nedeljno jutro, u 7 sati i 20 minuta 15. aprila 1979. godine, Crnogorsko primorje u dužini od preko 100 kilometara pogodio je zemljotres jačine devet stepeni Merkalijeve skale. Potres je trajao deset sekundi, a epicentar se nalazilo u Jadranskom moru, između Ulcinja i Bara, na udaljenosti od 15 km od obale. Po razmerama razaranja, ovaj zemljotres bio je najveći u SFRJ i jedna od najvećih takvih katastrofa u Evropi tokom poslednjih nekoliko vekova.

Katastrofa

Poginula je 101 osoba u Crnoj Gori i 35 u Albaniji, a bilo je 1.700 povređenih, od čega 159 teže. Stradali su gradovi: Ulcinj, Bar, Petrovac, Budva, Tivat, Kotor, Risan i Herceg Novi. Potres je ostavio pravu pustoš za sobom - stradalo je 250 manjih i većih naselja s preko 60.000 zgrada, oštećeno je 540 spomenika kulture, tridesetak škola i veliki broj hotela i odmarališta, razoreno 544 kilometra puteva... Računa se da je toga jutra 80.000 žitelja Crnogorskog primorja ostalo bez krova nad glavom.

Teško su oštećeni stara zdanja i tvrđave u Kotoru, Budvi, Herceg Novom, Baru i Ulcinju. Od 400 građevina u Starom gradu u Budvi, na primer, samo osam je ostalo neoštećeno.

Sreća u nesreći je bila što se zemljotres dogodio u nedelju, pa su zgrade institucija i preduzeća bile prazne. I, naravno, što turistička sezona nije bila počela jer bi broj žrtava bio mnogo veći.

Spasavanje

U prvim satima posle zemljotresa organizovanog spasavanja nije bilo. Rušilačka stihija bila je toliko jaka i ispoljila se na tolikom prostoru da su lokalni štabovi civilne zaštite naprosto bili zatečeni. Ispostavilo se i da su ranije izrađeni planovi civilne zaštite bili neprimenljivi: u njihovoj izradi polazilo se od pretpostavke da će zemljotres zahvatiti samo područje jedne, eventualno dve opštine, a da će im u tom slučaju pomoći ostale. A zemljotres u aprilu 1979. godine zahvatio je osam opština! Posle prvog šoka, linije komandovanja spasavanjem i pružanjem pomoći uspostavljene su, a i građani su se sami organizovali. Ostalo je zabeleženo da je dvadesetak mladića za manje od sat vremena iznelo povređene i izvelo sve ostale stanovnike Starog grada u Kotoru.

S druge strane, lično je predsednik Josip Broz Tito uputio apele za pomoć međunarodnoj zajednici. U Saveznoj skupštini donet je zakon koji je obavezao zaposlene u svim republikama da narednih deset godina izdvajaju deo plate za obnovu. Posle osam godina od ovog su odustali Slovenci i Hrvati, naredne godine BiH i Makedonija, a jedino je Srbija svih deset godina izmirivala svoje obaveze prema Crnoj Gori.