REPORTERKA KURIRA: Kako sam padala sa 3.000 metara!

Jurnjava adrenalina Slobodan pad iz vazduha pri brzini od 200 kilometara na sat i spuštanje na zemlju padobranom, učinili su da život delim na onaj pre i posle skoka iz aviona

Jedina opasnost je da vam se skakanje padobranom jako svidi. Onda prođete kao mi. Imate padobran i ništa više u kući.Sa osmehom mi govori instruktor dok mi pomaže da navučem kombinezon - jedinu stvar koja će me deliti od vazduha na visini od 3.000 metara. Dok se pripremamo u hangaru, ne osećam strah. Ništa. Samo želju da se što pre nađem u vazduhu. To želim od kad znam za sebe. Zbog čega...nemam pojma. Samo znam da moram da skačem padobranom.

- Slobodan pad će trajati nekoliko sekundi. Letećeš, tačnije padaćeš brzinom od 200 kilometara na čas. Moguće je da će ti neke najupečatljivije slike dosadašnjeg života proletati kroz glavu, ali to je normalno - priča mi instruktor iz Tandem skoka Beograd, a sa svakom njegovom rečenicom osećam rast nervoze u stomaku. Približavamo se avionu gde mi pokazuje kakav položaj pri skoku treba da zauzmem. Kaže mi da nagnem glavu unazad. Čisto da telo ne ode u pogrešnom pravcu. Kroz glavu mi prolazi misao da možda ovo i nisam morala da uradim.

- Ceo život tražiš đavola Katarina. Zašto ne možeš da budeš kao i svi normalni ljudi?! - prisećam se reči majke i prvi put pomišljam da je i ona možda bila u pravu...ali nema nazad. Nek' ide život. Stavljam kacigu i dobijam sistem veza sa kojima ću biti prikačena za instruktora tokom celog skoka. Ulazimo u avion. Pali se motor. Okreće se elisa. Poletanje... U avionu je i moja drugarica sa svojim instruktorom. Veliki strah je tera na panični smeh. Ona ne prestaje da se smeje što me dodatno iritira i stvara nervozu. Padobranac mi kaže da opišem kako se osećam dok mi kameru koja mu je prikačena na ruci potura ispred lica.

- Jedva čekam da skočim! Ovo je nešto što želim čitavog života! - govorim dok već ozbiljno razmišljam o tome da li mi je sve ovo trebalo. Pilot kaže da se približavamo visini od 3.000 metara. U jednom momentu pilot aviona diže dva prsta, i kaže: " još dva minuta!" Telo mi se trese...Od brujanja motora i navale adrenalina ne čujem instruktora koji otvara vrata. Udara me hladan vazduh.

- OK Katarina. Umrećeš i to je to. Ako ništa drugo...danas je baš lep dan za umiranje. Vidim zrake sunca, a ispod sebe oblake...baš bi nekako ovo bila smrt sa stilom - samo su neke od ludačkih misli koje su mi za nekoliko sekundi prošle kroz glavu. Skačem. Izvijam telo i glavu onako kako mi je rekao instruktor. Vrištim. Plače mi se i smeje istovremeno. Ne mislim. Ne osećam ništa osim ogromnog uzbuđenja! Samo čujem hučanje vetra! Ludači brzo se približavam zemlji... Odjednom me neka jaka sila vuče na gore. Kao da je sve stalo. Čujem najsavršeniju tišinu. Osim otkucaja srca, nema ničeg više.

- Gledaj dole! - viče mi instruktor. Vidim najfantastičniji prizor koji sam ikad videla! Panorama Beograda...vidim reku, šume... Sada znam da izreka koju sam čula dole na zemlji, a za koju sam pomislila da je "padobranska fora", zapravo najistinskija moguća: - Samo padobranci znaju zašto ptice pevaju..." Zemlja se približava polako. Počinjem da razaznajem ljude, avione, kola...

To je bila najjača jurnjava adrenalina kroz vene koju sam ikada osetila. Život delim na onaj pre i posle skoka jer jednostavno posle tog doživljaja ništa vam neće biti isto. Svaki sekund skoka će vam se urezati u svaki segment mozga, u svaku poru tela. Osećaj savršene mirnoće i sjedinjavanja sa vazduhom, po otvaranju padobrana je nešto što ćete "motati" po glavi još dugo, dugo vremena nakon skoka. Bićete drugačiji od "običnih" ljudi... Osetićete nemeriljivu slobodu i zadovoljstvo koje niste imali ni u jednoj prilici...

Osetićete nebo... To je bilo nešto što ne mogu da dočarati sve i da napišem još tri stranice... To je jednostavno nešto što morate sami da doživite, i na žalost, nikada nikome nećete moći da objasnite. To će biti samo Vaše do kraja života. Razumećete se samo sa ljudima koji "lete". Samo će oni moći da shvate kroz šta je prolazilo vaše telo, i o kojim stvarima je vaš mozak razmišljao.

Sletanje - Trenutak kada reči ne izlaze

Na nekoliko metara od zemlje, uhvatila sam kombinezon kod kolena i povukla ga ka gore. Spuštam se na travu. Instruktor me pita kako je bilo...Htela sam nešto da kažem, ali ne mogu. Reči ne izlaze...samo osmeh. Prilazi mi drugarica. Isto stanje i kod nje. Dižem pogled na gore. Hoću opet. Nebo je bilo moje na nekoliko minuta...shvam da je onaj strah bio besmislen. Možda je najbolji opis skoka dao Leonardo Da Vinči: - Jednom kada osetiš let, hodaćeš zemljom, očiju uprtih u nebo, tamo gde si bio, i tamo gde težiš da se vratiš...

(Katarina Martić)