Radio-stanicu i knjigu šifara pripadnici Ozne i kontraobaveštajne službe prihvatili su kao nenadani poklon, pošto su preko nje neko vreme Nemcima slali lažne podatke koji su prilično uticali na bitke na Sremskom frontu

Naslućujući brzi slom, nemačka obaveštajna služba 1944. godine činila je sve da svoje ljude ubaci na oslobođenu teritoriju. Krajem novembra 1944. godine jedan avion se našao nad teritorijom Vojvodine. Ne bi to bilo ništa neobično, operacije na Sremskom frontu tek su počele, da se let nije odvijao usred noći, a sam avion bio potpuno zamračen. Ima tu još jedna sitnica koja upada u oči. U pitanju je bio transportni avion sa savezničkim oznakama, doleteo iz dubine teritorije koja je još bila pod nadzorom Nemaca. Dok je preletao liniju fronta, nemačka protivavionska odbrana bila je upadljivo mirna, a lovačka pratnja uz transpoter okrenula se i vratila. Tajanstveni avion je nastavio let.
Kad se našao iznad Banata, na trupu aviona otvorila su se vrata kroz koja je izletela neka prilika, natovarena raznom opremom, kesama i džakovima. Avion jeste bio saveznički, ali su ga zarobili Nemci koji su ga koristili za tajne zadatke. U jedan od njih krenula je i Ljubica Mandić, osoba koja je izletela u noć. Otkud baš ona u tom avionu?

Nemac zvani Drago

Početak ove priče odvija se u Beogradu, početkom 1944. godine. Ljubica Mandić došla je u Beograd iz Vršca, gde je godinu dana ranije maturirala. Preko nekih prijatelja upoznala se sa Zoranom Vukovićem, nekadašnjim ličnim sekretarom Dimitrija Ljotića, vođe profašističkog pokreta Zbor i saradnika Nemaca. Zbog samostalnog mešetarenja s nemačkom obaveštajnom službom Vuković je najuren, pa je nastavio rad za svoje prave nalogodavce.
Već od jeseni 1943. godine nemačka vojna obaveštajna služba Abver počela je pripreme diverzanata koji bi po povlačenju ostali u pozadini, tamo obavljali obaveštajne zadatke, slali izveštaje radio-stanicama i po potrebi izvodili diverzije. U te svrhe osnovan je i poseban centar za vrbovanje i obuku agenata, nazvan FAT 128 R.
S ovim centrom u Beogradu sarađivao je i Zoran Vuković. Glavni zadatak mu je bio da pronalazi mlade ljude od kojih bi ovi napravili agente. Kao odbeglom ljotićevcu nije mu bilo teško da vrbuje omladinu pokreta, pogotovo što su ga svi od ranije poznavali i još gajili strahopoštovanje prema njemu. Tako je u februaru 1944. godine i Ljubicu Mandić povezao s Nemcima.
U Vukovićevoj kancelariji izvršene su sve pojedinosti oko njenog davanja obaveze. Upoznala je nekog Nemca koji se predstavio kao „Drago”. Ovaj joj je dao 10.000 dinara, a predala mu je dve fotografije. Dalje je sve išlo samo od sebe. Nemačka komanda dodelila joj je namešten stan, dobila je ispravu kojom se potvrđivalo da je nameštenik Organizacije „Tot”, građevinsko-tehničke pomoćne formacije. Ona nije bila špijunska sama po sebi, ali je često služila za kamufliranje agenata obaveštajne službe. Viši službenik „Tota” bio je i „Drago”, bar prividno, a Ljubica se preko njega redovno snabdevala svim potrepštinama, od hrane do bonova za haljine.
Kako obaveštajci nikada ništa ne daju tek tako, na lepe oči, uskoro je morala da krene na ozbiljnu obuku. Nužno je bilo da se pod hitno obuči za rukovanje radio-stanicom. Krenula je u Abverovu školu u centru grada, u Knez Mihailovoj ulici. Tu je načinila prve korake u konspiraciji. Dobila je lažno ime „Mila” kojim je jedino smela da se služi.
Sama škola bila je vrlo čudna, sa svakim učenikom radilo se posebno, a ovi međusobno nisu smeli a ni mogli da se vide i upoznaju. Nastavnici su bili Nemci, a najviše se radilo na savlađivanju Morzeove azbuke, a potom na njenom kucanju na tasteru za vežbu.

Bez kućice u cveću

Mila, odnosno Ljubica, pokazala je veliki dar za ove rabote. U kratkom roku savladala je sistem sastavljen od tačaka i crta. Naučila je da prima i šalje poruke, da ih šifruje i dešifruje. Povremeno bi se u školi pojavio neki civil koji se vrlo zanimao za njen napredak. Po ponašanju ostalih prema njemu pretpostavila je da se radi o nekom višem oficiru. U pitanju je bio Andreas Miler, folksdojčer iz Rume, koji je u Abveru bio zadužen za Ljubicu.
Onaj „Drago” netragom je nestao, a Ljubica je dodeljena Mileru i Georgu Krausu, koji je istupao kao glavni pretpostavljeni cele grupe agenata na školovanju. „Kraus” je bilo lažno ime poručnika Kramera, oficira Abvera koji je bio mozak operacije.
Mlada agentkinja pokazala se kao odličan materijal. Brzo je napredovala, stigla do brzine od 45 slova u minuti, onda do 60, i najzad do 80. Brzina profesionalca.
Ubrzo je počeo i drugi tečaj, ovaj put u nekoj kući u Dušanovoj ulici, na Dorćolu. Tu je carevao nemački instruktor koji je Ljubicu uputio u opšta obaveštajna znanja. Sam kurs počeo je otkrićem zbog čega ona, u stvari, uči telegrafiju, a nemaju nameru da je zaposle u pošti. Rečeno joj je da mora da ostane u Srbiji kad se Vermaht povuče, i iz pozadine javlja o svemu što može da bude zanimljivo, a tiče se vojnih pitanja. Ona nije imala ništa protiv, a i da jeste, niko je ništa nije pitao, pa je kurs nastavljen.
U međuvremenu je postala Milerova ljubavnica, ali ni ona sama nije imala neke iluzije po tom pitanju. Ništa ljubav, ništa kućica u cveću, tim pre što je Miler bio oženjen. Sa njom je bio da bi je potpuno nadzirao.

Na novom kursu dobila je materijale iz kojih je morala da uči osobine savezničkih aviona i aerodroma. Učila je formacije, prepoznavanje činova i oznaka na uniformama, način obeležavanja jedinica. Toliko je brižljivo pripremana, kao da je prošla kroz vojne škole. Ništa nije prepušteno slučaju, od registracija automobila do oznaka na tenkovima.
Roditeljima u Vršcu javila je da se zaposlila u nekoj fabrici. Stare poznanike nije viđala, potpuno se predala Milerovoj organizaciji.
Početkom septembra Ljubica je s grupom obaveštajaca krenula u Beč. Odatle je produžila u Nojberg. Malo mesto u Štajerskoj pretvoreno je u štab FAT 128 R. Tamo su dovršili obuku. Prvi put je dobila pravu radio-stanicu, pa je morala da nauči da vrši popravke, gradi antenu. Naučili su je još neke praktične stvari, poput kartanja. Ovo je bilo vrlo korisno, pošto je vojnicima po prirodi posla dosadno, a vrlo su osetljivi na žensko društvo, pa je žena koja igra karte s njima dobitak na lutriji, i pred njom nema tajni. Njeno je bilo samo da izgubi poneku partiju i da pamti šta je čula.
U Nojbergu su se zatekli i drugi kursisti. Bilo je Italijana, Grka, Rumuna, Rusa, ljudi iz Jugoslavije, čak i jedna Francuskinja. Usledila je i padobranska obuka, ona osnovna.
Konačno, 22. novembra 1944. godine dobila je naređenje da se sprema, pošto će biti prebačena u Banat. Tada je shvatila čemu ono lomatanje s padobranskih kula. Prebačena je na aerodrom u Viner Nojštatu, gde je bilo nekoliko zarobljenih savezničkih aviona.
Čim su vremenske prilike dopustile, stupilo se u akciju. Ljubici su, pored padobrana, dali i radio-stanicu, rezervne delove, alat, nož, pištolj, pojas s velikom količinom novca, dukate, torbicu sa hranom. Sve zglobove su joj čvrsto obmotali zavojima da ne bi došlo do iščašenja prilikom doskoka.

Sa stolice žmureći

Kao što smo videli, avion je stigao na odredište i Ljubica je iskočila. U Nojbergu su čekali vesti. Glavna prislušna stanica za jugoistočnu Evropu, u Beču, nije dobila nikakve signale. Ljubica nije uključila stanicu. Danima nije bilo ničega, a onda se javio neki drugi agent. On je preneo poruku da je Ljubica ostala bez radio-stanice koja je prilikom pada odletela na sasvim drugu stranu.
U centrali su odmah počeli da razmatraju kako da joj doture novu stanicu. Nevolja je bila u tome što se linija fronta već ustalila u Sremu, pa u obzir nije dolazio neki suvozemni put. Ipak, čovek koji je najbolje poznavao Ljubicu, Andreas Miler, dosetio se neke njene rođake koja je radila u nekoj fabrici u Nemačkoj, a Ljubica joj je često slala novac.
Zvala se Radmila Miljkov, bila je siroče, pa je trbuhom za kruhom na početku rata otišla na rad u Nemačku, kada se to još uvek dobro plaćalo, a i nije bilo savezničkih bombardovanja. Na radnom mestu u fabrici municije jednog dana posetila su je dva muškarca, od kojih je jedan dobro govorio srpski jezik. Upitali su je da li možda želi da se vrati kući, a da usput obavi jedan poslić, ne toliko za njih koliko za svoju rođaku.
Radmila već četiri godine nije napuštala Nemačku, pa je ovu ponudu shvatila kao odličan način da spoji lepo i korisno. Tim pre što je saznala da će morati da skače iz aviona, oduševljeno je pristala, što joj je bio davnašnji san. Ubrzo je završila u Nojbergu, ali nije bilo vremena da joj se organizuje bilo kakva obuka. Ona na to nije obraćala pažnju, bilo joj je dovoljno što ima hrane u izobilju, čime nije mogla da se pohvali u Nemačkoj, da je atmosfera vrlo tajnovita, svi su se oslovljavali nadimcima, pa je ubrzo i ona dobila tajno ime „Marijana”.
Obuka se svela na skakanje sa stolice, a instruktor joj je objašnjavao kako da pri doskoku dodirne tlo prvo jednom, pa drugom nogom, kako bi izbegla da ih izlomi, ako je ikako moguće. Noćni skok oponašan je skakanjem sa iste one stolice, samo sa zatvorenim očima. Rekli su joj šta da radi kad se spusti: prvo da osmotri okolinu pa, ako nema nikog, padobran neizostavno da zakopa.
Smišljena je cela priča otkud ona u Banatu. Trebalo je sama da se prijavi vlastima, da objasni da je pobegla iz Nemačke, a ako bi završila na ispitivanju, ne bi trebalo da se previše uzrujava ako islednik bude urlao, pa čak ni ako padne neki šamar. To mu je posao, na kraju krajeva. Sve dok se bude držala priče, sve će biti u redu.

Radoznala tetka

Posle pet dana spakovali su je u onaj isti avion, a dok je poletala, jedino im je ostalo da se nadaju da bar neće da izlomi noge pri skoku. A za dalje, kako joj da bog i sreća junačka.
Radmila je izbačena iz aviona nešto posle ponoći. Jedva je nekako doskočila, uspela da izgubi čizmu, a okolo su šarali reflektori. Pritajila se dok ne prođe uzbuna, a onda je zaboravila na sve što su je učili. Jednostavno se uvila u padobran i... zaspala. Probudila se, a uveliko je svanulo. Setila se da treba da zakopa padobran, a sa njim i svu opremu. To je uradila, a radio-stanicu za Ljubicu uprtila na leđa i preko njiva krenula prema Zrenjaninu.
Tamo je našla neku tetku kod koje se sklonila. Devojka koja se vraća iz Nemačke, sve sa radio-stanicom na leđima, pri tom bosa… Tetka je, prirodno, bila radoznala. Ni Radmila nije mogla da se suzdrži a da ne priča o svojim doživljajima, pa su zajednički odlučile da se javi komandi mesta, njima preda radio-stanicu s pričom da je nađena i da je namenjena nekoj nepoznatoj ženi.
Naravno, islednici nisu naseli na priču. Ni Radmila se nije preterano trudila da nešto izmišlja, opisala je čitavu pustolovinu. Jedino je promenila Ljubičino ime. Ovi su ukrstili podatke, setili se svega što su znali od ranije, i ime Ljubice Mandić samo je isplivalo.
Opkoljena je u kući u kojoj se krila. Kada su organi došli po nju, pokušavala je da vrda, a kada je shvatila da sve znaju, da izlaza nema, pokušala je da pobegne. Jedino je uspela da naleti na obruč oko kuće.
Tako je pala ova brižljivo obučena i pripremljena špijunka. Završila je zadatak pre nego što je stigla da bilo šta uradi. A radio-stanicu i knjigu šifara pripadnici Ozne i kontraobaveštajne službe prihvatili su kao nenadani poklon, pošto su preko nje neko vreme Nemcima slali lažne podatke koji su prilično uticali na bitke na Sremskom frontu.


Politikin zabavnik/Nemanja Baćković