U najkrvavijem sukobu između Rusa i Francuza, koji se pre dvesta godina zbio kod sela stotinak kilometara zapadno od Moskve, učestvovalo je i deset generala srpskog porekla. I svi na ruskoj strani

Prešavši reku Dnjepar, 12. juna 1812. godine, Velika Napoleonova armija umarširala je na teritoriju Ruske imperije. Pridevak velika dobila je s pravom jer ju je, tog proleća, činilo milion dobro opremljenih ljudi, a uz to je pobeđivala iz bitke u bitku i vodile su je iskusne vojskovođe, na čijem čelu bio je Napoleon Bonaparta. U njenom sastavu bili su pripadnici raznih naroda, uglavnom onih koje je Francuska stavila pod svoju čizmu. U njoj su se borili: Nemci, Italijani, Poljaci, Hrvati, Španci, Portugalci, Holanđani, Belgijanci, Austrijanci, Švajcarci i Danci. Francuzi su činili tek polovinu celokupnih snaga. Bila je to vojska „ujedinjene Evrope” o kojoj se govorilo da na vojuje „dvanaest jezika”.
I Srbi imaju razloga da budu ponosni na Otadžbinski rat: čak 10 generala Srba, većinom poreklom iz Nove Serbije, doprinelo je da se 1812. pobedi Napoleonova armija, ali bilo je i veći broj komandanata nižeg ranga i običnih vojnika. U sastavu Carske armije imperatora Aleksandra I pod komandom feldmaršala Kutuzova bili su: general pešadije Mihailo Andrejević Miloradović, general Đorđe Arsenijević Emanuil, general-poručnik Jovan Jegorović Šević, general-major Jovan Stepanović Adamović, general-poručnik i tajni savetnik Nikola Bogdanović Bogdanov, general-poručnik Nikola Vasiljević Vujić, kavalerijski general baron Ilija Mihajlović Duka, general-major grof Petar Ivanović Ivelić, general-major Abram Petrović Ratkov i general-ađutant Nikola Ivanović de Preradović.
miloaradovic-borodinska-bitka.jpg
Foto: Vikipedija


Neki među njima su bili doseljenici u Rusiju, na primer Đorđe Arsenijević Emanuil, (rođen u Vršcu) i general-major grof Petar Ivanović Ivelić (rođen u Veneciji). Međutim, većina pomenutih vojskovođa uglavnom bili su predstavnici druge ili treće generacije Srba doseljenih u 18. veku na prostore Rusije za vreme imperatora Petra Velikog i imperatorke Jelisavete. Srbi su se tada naselili u Novorosiju, teritoriju oslobođenu od Turaka i krimskih Tatara na južnoj granici Ruske Imperije, i formirali pokrajine Nova Serbija (severni deo današnje Kirovogradske oblasti u centralnom delu današnje Ukrajine) i Slavenoserbija (područje na granici Luganske i Donjecke oblasti na jugoistoku Ukrajine). U ovim oblastima je sredinom 18. veka živelo 50.000 doseljenika.

Među ovim generalima jedan je zapamćen kao veliki heroj Otadžbinskog rata 1812: potomak slavne hercegovačke porodice Hrabrenović, naustrašivi Mihailo Miloradović (1771–1825), koji je komandovao na centralnim pozicijama ruske vojske u bici kod Borodina. Miloradović je imao ključnu ulogu u trenutku kada je francuska vojska stigla do samog Kremlja. On je uputio parlamentarce maršalu Miratu sa porukom da će, ako ga napadnu Francuzi, odmah zapaliti grad. Na taj način je uspeo da dobije sedam časova primirja i za to vreme je neometano izvršio evakuaciju svoje vojske i preostalog stanovništva. Kada je Napoleon sa svojom vojskom ušao u napuštenu Moskvu, gradom su buktali požari koje su namerno podmetnuli sami Rusi, što je, kako je i planirano, imalo katastrofalne posledice za opstanak gladne i iscrpljene francuske vojske pred nastupajuću zimu.

miloaradovic-borodinska-bitka.jpg
Foto: Vikipedija


Potom su usledile sjajne pobede kod Vjazme, Malojaroslaveca i Krasnog (krajem 1812) i kod Lajpciga (1813). Ukazom imperatora Aleksandra I Romanova, Mihailo Miloradović je 1813. godine dobio titulu naslednog ruskog grofa, a 1818. je postao general-gubernator Sankt Peterburga.
Tokom čuvenog ustanka dekabrista 14. decembra 1825. Miloradović je bio na Senatskom trgu, pokušavajući da smiri pobunjene plemiće. General, koji nije bio ranjen u više od 50 bitaka, dobio je tada dve rane, iz pištolja i od bajoneta. Kada su mu izvadili metak iz pluća, rekao je: „Hvala Bogu! Nije pucao vojnik! Srećan sam!“ Njegova poslednja želja je bila da se oslobodi 1500 kmetova koji su mu bili u službi.


Foto: Vikipedija

Vojnici su se pripremali za glavnu bitku, dovršavali odbrambena utvrđenja, a Napoleon je lično izvršio izviđanje ruskih položaja. Noć pred glavnu bitku ostalo je zapisano: Na našoj strani je sve tako mirno. Na suprotnoj, jarko blješte vatre u neprijateljskim taborima; muzika, pevanje, jaki glasovi se kao krici razležu po čitavom logoru. Odjednom – usklici! Pa opet!… Očigledno pozdravljaju Napoleona koji ide od stroja do stroja. Baš tako je bilo i pred Austerlic. Šta li će biti sutra? (poručnik Fjodor Glinka, u noći između 25. i 26. avgusta 1812.)

Glavna bitka je počela 7. septembra 1812. godine, između 5 i 6 sati ujutro, paljbom artiljerije sa obe strane i gotovo istovremenim napadom francuske pešadije na selo Borodino i prema Semjenovskom potoku. Selo Borodino je držala Carska garda - egeri i ona je istisnuta oko 8 sati. Selo je ostalo u rukama Francuza, a egeri su se povukli preko reke Koloče.Posle toga, Barklaj de Toli je naredio da se zapali most na reci Koloči. Rano ujutro počeo je i napad na rusko levo krilo, kojim je komandovao knez Petar Bagration. On je na brzinu iskopao rovove i pripremio odbranu. Uvidevši da se sprema napad i naredio je juriš, koji je odbijen, a zatim su Francuzi krenuli u napad, pri čemu je Bagration teško ranjen i od zadobijenih rana umro. Ovo je predstavljalo ključni momenat za levo krilo fronta, tako da je ono počelo da se povlači. Onda je krenuo napad ka bateriji na brežuljku, poznatoj kao baterija Rajevskog, na centralnom delu fronta. Baterija Rajvskog je nekoliko puta prelazila iz ruskih u francuske ruke, ali su Rusi svaki put uspevali da povrate položaj.
U međuvremenu, Platov sa kozacima i Uvarov sa Prvim konjičkim korpusom su prešli reku Koloču i napali francusku pozadinu sa severne strane. Napad nije uspeo, ali je sprečio Napoleona da pojača napadajuće jednice, što je dalo dodatno vreme bateriji Rajevskog da izdrži napad. Rusi su uspeli da održe liniju fronta do kraja dana. Nakon teških borbi, tri četvrtine branioca baterije Rajevskog je poginulo.Po završetku bitke, koja je trajala od izlaska do zalaska sunca, ruske trupe na levom krilu i u centru povukle su se za 1—1,5 kilometar, a njihova sagrađena uporišta bila su potpuno uništena, pa je Napoleon naredio povlačenje i svojih trupa na početne položaje. Ruski gubici su se prema različitim izvorima, kretali od 38 do 58 hiljada ljudi, dok se gubici na francuskoj strani procenjuju na oko 30.000 ljudi.Bitka se smatra jednim od najvećih krvoprolića u vojnoj istoriji. Saznavši da Napoleonu pristižu dve pešadijske divizije Pinoa i Laborde i rezervni bataljoni, ukupne brojnosti do 40.000 vojnika, Kutuzov je nakon bitke odlučio da se povuče sa borodinske pozicije i iz Moskve,jer je shvatio da njegov glavni zadatak nije odbrana Mosvke, već uništavanje neprijateljske vojske.
Vikicitati „Sada, posle nanošenja zastrašujućeg poraza neprijatelju, nanećemo mu konačni udarac. U tu svrhu naše jedinice idu u susret svežim ratnicima, podjednako punim revnosti da se bore sa neprijateljem” (Kutuzov)