MUKE SA ŠVAJCARCIMA: Savršen kredit postao pljačka

Imao je sve elemente, čak i klauzulu koja mi je omogućavala da zaduženje konvertujem u povoljniju valutu. Međutim, nije ga poštovala moja banka, u međuvremenu je čak i jednostrano menjala odredbe, zbog čega sam na sudu tražila raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti, ali ću ići i dalje od toga i tražiću kompletan poništaj ugovora

Moj ugovor o kreditu u švajcarcima je, kada sam ga potpisivala, bio savršen.

Imao je sve elemente, čak i klauzulu koja mi je omogućavala da zaduženje konvertujem u povoljniju valutu. Međutim, nije ga poštovala moja banka, u međuvremenu je čak i jednostrano menjala odredbe, zbog čega sam na sudu tražila raskid ugovora zbog promenjenih okolnosti, ali ću ići i dalje od toga i tražiću kompletan poništaj ugovora.

Ovako za "Politiku” o svom kreditu u švajcarskim francima priča Dijana Marković Bajalović, bivša predsednica Komisije za zaštitu konkurencije Srbije i profesor Pravnog fakulteta u Istočnom Sarajevu i Fakulteta za evropske pravno-političke studije u Novom Sadu.

Kredit ste podigli 2008. godine, kao visoki funkcioner. Tadašnji guverner Radovan Jelašić je upozoravao da je reč o kreditima sa visokim rizikom, dok su neki ministri, kao što je Milan Parivodić, tvrdili da je švajcarac sigurna valuta. Zašto niste poslušali guvernera, ili, ako ste već podigli kredit, zašto mislite da je odgovoran neko drugi, a ne vi?

Nisam slušala ni jednog ni drugog, preuzela sam rizik za svoj kredit. Ali moja banka nije ispoštovala ugovor koji sam potpisala, a to je, na primer, klauzula po kojoj ja u svakom trenutku svoj kredit u švajcarcima mogu da konvertujem u drugu valutu. I ne tražim zaštitu za sebe lično jer su uslovi za ove kredite bili isti u svim ugovorima koje je banka zaključila. Kada je već guverner Jelašić upozoravao da je reč o rizičnim kreditima, zašto onda nije preduzeo mere koje NBS ima na raspolaganju kada je reč o kontroli opštih uslova poslovanja banaka? Time bi više učinio za građane.

Pre suda, Markovićeva je zaštitu od samovolje banke tražila od Narodne banke Srbije, preko koje je zakazana i medijacija u ovom slučaju, međutim banka se nije odazvala pozivu, pa je usledila tužba. Ipak, banka ni tada nije pokazala očekivanu ozbiljnost, pa je odgovor advokata na njenu tužbu bio, kako kaže, tragikomičan.

"Naveo je da imam natprosečne sposobnosti i da sam mogla malo bolje da predvidim kako će se kretati kurs švajcarskog franka. A ja sam se preko advokata u odgovoru pozvala na Zakon o obligacionim odnosima koji propisuje obavezu 'ponašanja u skladu sa pažnjom dobrog domaćina', što je standard prema kome se zahteva pažnja prosečnog čoveka, dok se individualna znanja i veštine u ovom slučaju ne uzimaju u obzir", kaže sagovornica lista Politika.

U ovoj priči ipak nema ništa komično. Ugovori o kreditu i druge obaveze precizno su definisani Zakonom o obligacionim odnosima. Tako je, objašnjava Marković Bajalovićeva, predviđeno da se strana valuta može ugovarati kao indeks vrednosti obaveze, pri čemu se isplate tih obaveza realizuju u domaćoj valuti, preračunato u izabranom indeksu.

"Prema tome, ni jedna banka nikome nije kredit isplatila u švajcarcima nego u dinarima. Franak je kao indeks vrednosti obaveze kredita poslužio da se sačuva realna vrednost glavnice. Međutim, indeks je tako posmatrano potpuno izgubio svoju svrhu, jer precenjuje vrednost onoga što su banke građanima dale. Ni jedan drugi parametar, kao što je indeks rasta cena na malo, kursa evra, cene stanova, nije tako drastično porastao kao franak", kaže ona i dodaje da je nailazila i na slučajeve u američkoj sudskoj praksi gde su ugovori obarani uvek kada bi izabrani indeks izgubio svrhu.

Osim frankom koji je menjao vrednost, banke su se uporedo štitile ugovarajući i promenljivu kamatnu stopu, bez obzira na to što Zakon kaže da predmet ugovorne obaveze mora biti određen ili odrediv.

"On nije bio određen, pošto imate istovremeno i promenjivu glavnicu i promenjivu kamatu, gde korisnik u stvari ni u jednom trenutku ne može da zna koliko će na kraju ukupno platiti banci. Ako svemu ovome dodate i podatak da su neke banke vrlo često ugovarale za sebe pravo da jednostrano povećavaju kamatu, bez saglasnosti druge strane, shvatate da je u pitanju zločin", kaže Markovićeva i dodaje da se ne slaže sa stavom ministra finansija Dušana Vujovića koji kaže da problem sa kreditima indeksiranim u francima nije problem države jer NBS po Zakonu o bankama ima obavezu da kontroliše opšte uslove poslovanja banaka i u svakom trenutku može da preduzme odgovarajuće mere.

NBS je tako, objašnjava, mogla da reaguje istog trenutka kada je počelo ugovaranje kredita u švajcarcima i da upozori građane, a ne da to čine mediji. Pri tome u istoj vlasti su postojali različiti stavovi o tim kreditima, a dominiralo je mišljenje da su povoljni za građane.

"Ako su mislili drugačije zašto su onda svi ovi krediti osigurani kod Nacionalne korporacije za osiguranje kredita. Sve što se dogodilo građanima, očigledno je bilo neizbežno, jer je nagli rast kursa strane valute nepredvidiva okolnost, pa je nepravično da građani koji su podigli kredite indeksirane u švajcarcima isključivo snose teret obaveze čije enormno povećanje nikako nisu mogli da predvide ili izbegnu. Ovo što je njih zadesilo ravno je prirodnoj katastrofi, a u takvim slučajevima političari se utrkuju da pruže pomoć ugroženim građanima. Ostaje da se zahvalimo švajcarskoj banci što je i ovoliko štitila svoju valutu, a time i nas. Rešenje je svakako da se država energičnije uhvati rešavanja ovog problema, jer ima nadležnost i ovlašćenja da to uradi. Banke su svuda u svetu moćne, ali su kod nas moćnije i sigurno postoje interesi koje mi ne možemo dokučiti", kaže Dijana Marković Bajalović, pravni ekspert na projektu pomoći EU Konkurencijskom veću Bosne i Hercegovine.

U zvaničnom komentaru Jednoobraznog trgovačkog zakonika ističe se da povećanje troškova ispunjenja obaveze samo po sebi ne predstavlja osnov oslobađanja od izvršenja obaveze, osim ako je porast troškova izazvan nepredvidivim događajem koji menja suštinu obaveze. Američki sud se pozvao na doktrinu o komercijalnoj nesvrsishodnosti ugovora (commercial impracticability) kada je u jednom sporu oglasio nevažećim dugoročni ugovor sa indeksiranom cenom, jer je ugovoreni indeks potcenjivao uticaj inflacije.

Američko pravo, na primer, dopušta oslobađanje dužnika obaveze i u slučaju da je ispunjenje izgubilo svoju komercijalnu svrhu iz razloga za koji dužnik ne odgovara. U skladu sa članom 2-615 Jednoobraznog trgovačkog zakonika SAD, ugovorna strana se može osloboditi izvršenja obaveze ako izvršenje ne bi imalo svoju svrhu zbog događaja koji se nije mogao predvideti u vreme zaključenja ugovora. Američka sudska praksa stoji na stanovištu da u takvom slučaju izostanak komercijalne svrhe ispunjenja ugovora preteže nad javnim interesom da se ugovorne obaveze izvršavaju.