AMERIKANCI KORISTE TAKTIKU PARTIZANA PROTIV ISIS Decenijama uče strategiju NOR-a, sada primenjuju

Strategija Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske tokom Drugog svetskog rata bila temeljno izučavana u decenijama kasnije

Nije tajna da je briljantna strategija Vrhovnog štaba Narodnooslobodilačke vojske tokom Drugog svetskog rata bila temeljno izučavana u decenijama nakon njega, kako od strane naših tako i od strane inostranih istoričara i vojnih teoretičara.

Nije tajna ni da se danas u našoj zemlji delovanje Josipa Broza Tita i njegovih najbližih saradnika u tom periodu nipodaštava i ismeva, da se neki potezi kao što je rušenje mosta na Neretvi pripisuju panici, i tako dalje.
Često se govori i o tome kako je pogibelj šumadijske mladeži na Sremskom frontu bila bespotrebna, da bi se Nemci svejedno povukli jer su već bili poraženi, uprkos tome što su Švabe grčevito branile te položaje (zašto bi ta naša deca onda uopšte i ginula, ako ih nisu branili?) čime u suštini ovakvo gledanje na te događaje negira samo sebe.

U svakom slučaju, ideja da će Nemci nekako sami da odu ako ih dovoljno dugo budemo ignorisali je bila logika koju su sledile četničke snage tokom rata, čime se može objasniti njihova neaktivnost u borbi protiv okupatora.

Da je situacija u svetu i danas potpuno drugačija što se tiče ocene zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije tokom Drugog svetskog rata, i što se tiče istorije, ponašanja i taktike našeg Narodnooslobodilačkog pokreta, najbolje pokazuje podatak da Amerikanci danas izučavaju strategije Titovih partizana kako bi se što uspešnije borili protiv gerilskih islamističkih pokreta u sadašnjosti i budućnosti.

Američki autor Džejson M. Breneman je 2012. godine izdao knjigu “Asimetrično ratovanje: Analiza vojne strategije Titovih jugoslovenskih partizana tokom Drugog svetskog rata i lekcije koje će pomoći Americi da se bori protiv Al-Kaide”, a koja je danas još aktuelnija zbog Islamske države.

On tvrdi da je razumevanje gerilske borbe ključno u globalnom ratu protiv terorizma, a posebno razumevanje strategije asimetričnog ratovanja koje su vodili jugoslovenski partizani na čelu sa Titom. Sve sa ciljem pobede nad slabijim protivnikom.

Dadalobodna teritorija u Evropi i Jugoslaviji, maja 1943. godine. Foto: Wikimedia Commons/DadaBreneman veruje da je analiziranje Titove taktike vrlo korisno pošto će zbog američke hegemonije i nadmoći neprijatelji SAD češće posezati za gerilskim ratovanjem umesto za klasičnim.

- Do sredine 1943. godine partizanski otpor Nemačkoj i njenim saveznicima je narastao od puke neprijatnosti do bitnog faktora u opštoj situaciji. U mnogim delovima okupirane Evrope neprijatelj je trpeo velike gubitke od strane partizana koje sebi nije smeo da dopusti. Nigde ovi gubici nisu bili veliki kao u Jugoslaviji – napisao je jedan drugi istoričar, Britanac Bazil Dejvidson.

U toku Narodnooslobodilačkog rata naši partizani uspešno su odbili i preživeli šest neprijateljskih ofanziva, sve vreme narastajući i šireći slobodnu teritoriju, da bi konačno, uz manju pomoć Crvene armije, oslobodili čitavu zemlju.