7 zanimljivosti o svadbi Aleksandra i Marije Karađorđević

1. Provera Aleksandrovih muških moći

Da bi se utvrdilo da li princ može da ima naslednika, dovođene su mu sumnjive dame. S jednom od njih dobio je ćerku Jelenu

Rumuni u lukama na Dunavu i dan-danas goste iz Srbije oslovljavaju sa „kuskre“, što se prevodi kao „prijatelju“ i „prijo“, a sve zbog braka njihove princeze Marije i Aleksandra Karađorđevića. Toliko su kralj i kraljica bili cenjeni.

Biografija na čast

Ta Marija pominje se i u onoj četničkoj pesmi u Srba:
„Morem plovi jedna mala barka, a u barci kralja Petra majka
Morem plovi, ne boji se mina, pošla majka da potraži sina.
Pošla majka sina da potraži, pa se javlja đeneralu Draži.
Čiča Dražo, gde je moje dete? Čuvaju ga srpske bajonete!“

Voleli ili ne voleli monarhiju, mora se priznati da Srbiji biografija Marije Karađorđević služi na čast: njena baka po majci bila je sestra ruskog cara Aleksandra III, a deda po majci drugi sin britanske kraljice Viktorije.

Kažu da je bila veoma obrazovana. Za vreme Prvog svetskog rata radila je s majkom, kraljicom Rumunije, u bolnici, negujući ranjenike. Udala se za kralja Aleksandra I Karađorđevića 6. juna 1922. godine.

Kad je završen Prvi svetski rat Aleksandar je imao trideset godina, bio je „stari momak“ i jedna od ozbiljnih tema bila je i njegova ženidba. Njegove pristalice pravdale su ga činjenicom da se još oplakuju mrtve iz rata, dok su drugi govorili da čeka da kralj Petar umre, pa da se oženi boljom prilikom.

Zapaljenje testisa

Neprijatelji su širili priče o njegovoj „muškoj nesposobnosti“: naime, još kao mladić, Aleksandar je bolovao od zapaljenja jednog testisa. Dugo je bio lečen, a posle prelaska Albanije 1915. stanje mu se pogoršalo. Kažu da je Nikola Pašić najviše brinuo zbog ove boljke, koja je direktno pretila da prekine dinastiju. Posle rata Aleksandru su dovođene dame da bi se proverila njegova seksualna moć. Iz jedne takve probe s lekarkom iz Francuske, kažu hroničari, poslednjeg dana decembra 1920. rodila se i zdrava devojčica Jelena. Istina, Aleksandrov sin Tomislav daće romantičniju verziju priče:

„Moj otac i Jelenina majka Šarlot Kotijar upoznali su se uoči rata u Parizu. Ona je bila iz Bretanje i studirala je medicinu na Sorboni. Navodno je to bila ljubav na prvi pogled, ali državničke obaveze mog oca, tada prestolonaslednika, i ratne slutnje razdvojile su ovo dvoje mladih... Da imam sestru po ocu saznao sam za vreme Drugog svetskog rata. Za to žensko dete znala je i moja majka. Ona je to saznala od oca, ali nama ništa nije govorila o tome. Uopšte, o tome se među nama nije govorilo. To je znala samo nekolicina očevih najbližih prijatelja.“

2. Branislav Nušić tražio odlaganje svadbe

Slavni komediograf, inače predsednik Priređivačkog odbora venčanja, tražio je da se ono održi čak sedam dana kasnije nego što je planirano

Još pre Prvog svetskog rata, prilikom jedne posete Petrogradu, Nikola Pašić je na kraju audijencije pitao ruskog cara Nikolaja da li bi svoju ćerku dao da bude srpska kraljica.

Blizak s Tatjanom

Pašić je posle pričao, a izgleda da nije mnogo lagao, da je „caru bilo milo“ i da je „osmehom potvrdio da neće stajati na putu toj ideji“. Užičanin Panta Drašković, višegodišnji Aleksandrov ađutant, potonji general i ministar u Nedićevoj vladi, u svojim memoarima delimično potvrđuje tu priču. Kaže da je Aleksandar tokom školovanja u Petrogradu bio blizak s kneginjom Tatjanom, da su bili na „ti“ i da bi tu, možda, „nešto bilo“. Ali, čovek snuje, a bog određuje - Oktobarska revolucija zatrla je carsku porodicu...

Kad je Aleksandar, sada već kao kralj, saopštio da je najzad rešio da se ženi, imao je već 34 godine. Do tada je i državni vrh zauzeo stav o pitanju šta je za dinastiju Karađorđević i tek stvorenu državu bolje - da kraljica bude strankinja ili da bude naša, „narodna“? Pošto su kraljevi preci narodni, zaključeno je da treba da se strankinjom dinastija „oplemeni“ i istovremeno podigne njen međunarodni ugled. Izbor je pao rumunsku princezu Mariju, koja je poticala iz jedne od tada najmoćnijih kraljevskih kuća u Evropi.

Iako je reč bila o ugovorenom braku, s rumunskog dvora su stigle vesti da je princeza pristala čim su joj pokazali fotografije budućeg muža. Odmah se, pričalo se u Beogradu, dala na učenje srpskog jezika.

Ali, na samom početku već se desilo nešto neuobičajeno - venčanje je brzo po zakazivanju bilo odloženo za nedelju dana!

Zvanično objašnjenje bilo je da starija sestra Marijina, princeza Jelisaveta, udata za grčkog prestolonaslednika, mora hitno na operaciju u Atini i da njeni zabrinuti majka i otac mole budućeg zeta Aleksandra da svadbu pomeri za 6. juni te 1922. godine.

Nezvanična verzija

Nezvanično, i izgleda bliže istini, dodatnih sedam dana bilo je potrebno srpskoj vladi i beogradskoj opštini da venčanje kako-tako organizuju, delom zbog poslovične nesposobnosti, a delom i zato što se ispostavilo da će gostiju iz inostranstva biti mnogo više nego što se u početku računalo. I po ovoj verziji bila je upućena molba Aleksandru da pomeri venčanje, samo što je podnosilac bio - Branislav Nušić.

On tada već ima 58 godina, ovenčan je slavom komediografa i na funkciji je upravnika Umetničkog odseka Ministarstva prosvete. Vlada ga imenuje za predsednika državnog Priređivačkog odbora venčanja.

3. Uloga magaraca u venčanju

Beograd nije imao dovoljno goriva za sve goste, pa su u pomoć organizatorima morali da priteknu magarci, tada rasprostranjeniji od kamiona

Kao i uoči svakog drugog dolaska gostiju, što je praksa do današnjih dana, beogradski opštinari bacili su se na spremanje i šminkanje prestonice. U tome su, kao i danas, imali svesrdnu podršku štampe. Reporteri beogradskih rubrika rastrčali su se po gradu u lovu na nedostatke koje treba otkloniti: jedan je tražio da se u vreme svadbenih svečanosti zabrani dolazak u grad seljankama koje su iz okolnih sela donosile mleko. Mirisale su na mleko i sir, i uvek bile u oblaku muva...

Gosti iz inostranstva

Nekoliko dana sva je štampa brujala jer se ispostavilo da u Beogradu neće biti dovoljno benzina za sve goste na svadbi, a ni hrane za magarce, zastupljenije u transportu od kamiona. Hroničari beleže da je Nušić „ubedio nadležne da bez benzina neće biti ni svadbe, pa neka oni vide šta će, i da je izdejstvovao da Ministarstvo vera naloži kaluđerima manastira u Rakovici da dopuste da se seče granje, da magarci ne lipsaju...“

Poznati komediograf ovom je svom poslu pristupio krajnje ozbiljno i svim srcem. Desilo se tako da je u Beograd pristigao Portugalac, ali tri dana pre nego što je najavio, pa za njega nije bilo hotelske sobe. S gomilom prtljaga, smestio se pred najluksuzniji hotel „Srpski kralj“ i tu, na suncu, zaspao. Kad je to čuo Nušić, lično je urgirao da se nesrećniku nađe smeštaj jer je ovaj bio došao da u ime portugalske vlade bude gost na svadbi, ali i da posle svečanosti otvori diplomatsko predstavništvo.

Na kraljevsku svadbu u Beogradu svoje izaslanike, a neki i cele delegacije, poslale su mnoge države, pa čak i Japan i Persija, današnji Iran. Doputovao je i gost iz Austrije, s kojom je do pre četiri godine Srbija ratovala, možda i zato što je ova država sada bila upola manja i bila je republika... Jedino je Bugarima bio zabranjen dolazak! Sećanje na zločine njene vojske prema srpskom narodu bilo je jače od diplomatske etikecije. Pedantni novinari zabeležili su da je samo tokom 24 sata uoči venčanja u Beograd kopnom, morem i vazduhom doputovalo više od 20.000 ljudi.

Snimanje naplaćivano

„I vazduhom“, jer su neke visoke zvanice stigle avionom. Doleteli su novinari više francuskih revija i listova, prenoćili u Beogradu i sutradan se, pošto su prikupili materijal, vratili u Pariz. Ovoj ekspediciji sedme sile prethodila je, dva dana ranije, slična, samo iz Engleske, i to na višem nivou: doleteo je sa saradnicima glavni urednik Dejli mirora.

Televizija će tek biti otkrivena, u to vreme njenu ulogu su igrali filmski žurnali. Snimateljima, koji su pohrlili iz celog sveta, pravo na snimanje je, u skladu s tadašnjom praksom u svetu, naplaćivano. To je pravo za svadbu bilo preneto na organizaciju invalida, ali su drugi skinuli kajmak, pa se afera u novinama vukla godinama.


4. Veličanstven doček mlade

Doček buduće kraljice Marije pretvorio se u pravi karneval s najboljim jugoslovenskim brodovima, devojkama koje su bacale cveće i eskadrilom aviona

Po mladu i njene roditelje, niz Dunav do Oršave, kralj je poslao svoju jahtu „Aleksandar“ pod zapovedništvom jednog admirala, a u njenoj pratnji bio je tada naš najmoćniji razarač „Kralj Petar Prvi“. Na ovom brodu bili su ugledni gosti i tada neizbežni novinari.

Predsednik beogradske opštine sreo ih je, na povratku s nevestom, u Smederevu, na brodu „Karađorđe“, a kad je povorka stigla do Grocke, pridružio im se i brod „Zagreb“. To je bila najspektakularnija Nušićeva ideja: pozvao je devojke iz svih delova mlade države da u narodnoj nošnji svog kraja dočekaju buduću kraljicu. Javilo ih se više od osam stotina, pa je Nušić izabrao dvesta za brod „Zagreb“, da uz pesmu i muziku, bacaju cveće na visoku gošću, a ostalima poverio „kopnene“ dužnosti, načinivši ih pretečama hostesa.

Spektakl za mase

Hronike kažu da je ulazak jahte „Aleksandar“ i ostalih brodova u beogradsko pristanište bio veličanstven. „Na desetine malih čamaca, naročito zemunskih, mašući veslima i bacajući cveće, pretvorilo se u karneval...“ Ušće Save u Dunav nadletala je eskadrila vojnih aviona, a pristajanje jahte „Aleksandar“ pozdravili su topovi s Kalemegdana - sto jednim plotunom!

Marija je stajala na palubi, iza nje rumunski vladarski par, a Aleksandar je ustrčao uz most. Tada je zagrlio mladu. Sa obale su ih posmatrali patrijarh Dimitrije, predsednik Narodne skupštine Ivan Ribar, ministri i generali i radoznali narod.

Novom limuzinom, s tri reda sedišta, kralj je odveo verenicu u dvorske odaje... Venčanje je bilo zakazano za sutradan.

Svečano

Prepisujemo iz onovremenih izveštaja: „Na venčanju u Sabornoj crkvi mlada je imala belu haljinu dugačkog šlepa. Na glavi je imala mladenački venac od mirte, usađen na drugom vencu od zlatnog tila, koji se zrakasto pružao preko šlepa. Oko vrata je imala širok đerdan krupnih plavih smaragda i dijamanata. Preko ramena je nosila lentu belog orla. Dugački šlep pridržavali su joj mlađi rođaci i rođake plave krvi. Iza mladenaca, kralj Ferdinand nosio je uniformu rumunskog đenerala sa svim dekoracijama i maršalskom palicom u desnoj ruci. Rumunska kraljica je bila u divnoj lila haljini od tila sa tokom iste boje, oko koje su se nizali grozdovi u istom tonu. Dodatno ju je krasio čuveni đerdan bisera. Na prstima je imala odgovarajuće dekoracije, s lentom Svetog Save. U povorci su sledili kum, sin engleskog kralja i potonji kralj Albert, u uniformi engleskog kapetana avijacije, veseo i nasmejan, i stari svat knez Arsen, Aleksandrov stric. Deveri u svečanim oficirskim uniformama bili su knezovi Pavle i crnogorski Nikola.“

Na patrijarhovo pitanje uzima li Aleksandra za muža, Marija je rekla: „Hoću! Da!“ Na srpskom.


5. Gosti pokrali srebrne viljuške

Milan Stojadinović zabeležio je u svojim memoarima da su svatovi za vreme ručka odneli pola escajga

Na svečanom ručku Aleksandar je, pre nego što je pročitao govor, zvanice upitao:
„Jesu li ovde svi koji su se borili na Kajmakčalanu?“
„Da, Vaše veličanstvo, svi, izuzimajući one koji su tamo pali“, odgovoreno mu je. Kralj je bio ratnik.
Kralj je bio i političar.

Voskrsenje i ujedinjenje

U svečanom govoru zvanicama rekao je:
„Egipćani su davali ručkove da bi uživali u jelu i piću, Rimljani - da bi pokazali svoje bogatstvo, moć i slavu, Francuzi - da bi svetkovali velike dane u svojoj istoriji, ili da bi pri takvom društvu negovali umnost i književnost, što je dalo razvoj i slavu francuskom duhu. Ovaj pak naš ručak ima drugi zadatak. Mi smo u našoj prošlosti imali jednu tajnu večeru, na Kosovu polju, posle koje je sledila naša golgota, a ovaj ručak predstavlja naše voskrsenje i ujedinjenje i izraz je jugoslovenskog gostoprimstva...“

Ima onih koji tvrde da mu je ovaj govor napisao pravnik i istoričar, akademik Slobodan Jovanović. Ovaj to nijednom do kraja života, u Londonu, nije potvrdio.

A Milan Stojadinović, docniji ministra finansija i premijer, ekonomista i korupcionaš velikog stila, sredinom prošlog veka će iz Argentine, u svojim izgnaničkim memoarima, pisati da su „svatovi odmah navalili na jelo i piće, ne vodeći računa o etikeciji“. I još će dodati da su svatovi za vreme ručka pokrali pola escajga. Čovek koji je, dok je bio na vlasti, pokrao neizmerno bogatstvo, zlobno će, pred kraj života, brojati tuđe viljuške...

Posle ručka tek venčani par prisustvovao je vojnoj paradi, u kojoj je učestvovalo 18.000 vojnika, a zatim i prijateljskoj utakmici reprezentacija Jugoslavije i Rumunije. Pobedili su gosti, a po svoj prilici, rezultat je bio namešten.

Svadbeno putovanje na Bled

Iste večeri, u svečano okićenom vozu, kraljevski par je otputovao na svadbeno putovanje u Sloveniju. Na Bled.

Vazda je bilo novinara ulizica: „Prizor je odista bio veličanstven i dotle neviđen. Najlepše slovenačke žene i devojke i masa naroda stekli su se na Bled da pozdrave svoga oslobodioca i prvog vladara narodne krvi posle Gosposvetskog polja, posle tolikih vekova robovanja tuđinu... Na sredini Bledskog jezera postavljen je bio ogromni splav, pozornica na kojoj se igralo i pevalo. Kralj i kraljica su svojim čamcem izašli na jezero i u toj šetnji pratilo ih je, ni manje ni više, dve stotine različito dekorisanih plovila... Pesme i klicanje odbijali su se od safirnog jezerskog ogledala, treperili u vazduhu i leteli negde tamo daleko ka Triglavu.“


6. Svadbeni dar Albanca

Prvi poklon mladencima dao je naočiti Albanac, uglednik iz vučitrnskog sreza - dva ovna s pozlaćenim rogovima i 98 ovnova sa ogledalima na čelu

Iako se od samog stvaranja zajedničke države Kraljevine SHS osećao otpor prema Beogradu, u Zagrebu se na dan kraljevog venčanja, iako je bio utorak, nije radilo. U katedrali je održana služba Božja kao na praznik, a organizovana je i vojna parada.

Izloženi pokloni

A još deset dana pre svadbe Beograd je imao šta da vidi: sa železničke stanice, pa uz Balkansku do Terazija, a onda do dvora u sadašnjih Srpskih vladara kretala se živopisna povorka. Naočiti Albanac u bogatom odelu, uglednik iz vučitrnskog sreza, dostojanstveno se kretao sredinom ulice dok su iza njega išla dva debela bela ovna pozlaćenih rogova, o kojima su visile staklene jabuke zlatne boje. Za njima još 98 ovnova, od kojih je svaki na čelu imao ogledalo, i svi su prošli kroz dvorsku kapiju! Bio je to prvi svadbeni dar.

U Skoplju je sedam najboljih kujundžija mesec dana pravilo filigransku kutiju za cigarete kralju i drugu, veću, kraljici za nakit. Jevreji Jugoslavije naručili su u Beču da im se za poklon izradi poseban servis. Pre nego što su ga naručioci preuzeli, bio je izložen u centru grada, a policija je morala da danoćno održava red među radoznalcima koji su se tiskali da ga vide.

Srbi u Beogradu i Vojvodini nisu hteli da zaostanu - pokrenuli su akciju skupljanja para za kupovinu poklona „kojeg se neće postideti“. U zemlji koja je samo četiri godine pre toga razorena izašla iz rata skupilo se toliko novca da je odlučeno da se podižu zgrade za opšto dobro. Sombor je, između ostalih, tada dobio bolnicu.

Para je ionako bilo: još pre svadbe, u aprilu, Pašićeva vlada je Skupštini poslala predlog zakona o kraljevoj apanaži. Do ženidbe, kraljevska porodica je godišnje primala 1.200.000 zlatnih dinara, a novi predlogom ona je povećana dvadeset puta, na - 24.000.000 dinara! Zakon je, posle oštre rasprave i žučnog protivljenja opozicije - usvojen. Opozicija je bila glasna i povodom još jedne teme - podele Banata.

Podela Banata

Uporedo s veridbom i pripremom svadbe, na Mirovnoj konferenciji u Parizu vodili su se teški pregovori o statusu Banata.

Posle rata vojska Srbije je zaposela ovu oblast, ali su Rumuni, sa svojim kraljem na čelu, tada već izvesnim tastom Karađorđevića, tražili da se pripoji njima. Ako ne, pretili su, oteće ga oružjem.

Banat je zato podeljen - u skladu sa i tada važećom politikom da niko ne bude zadovoljan. Rumuni nisu dobili tražene Vršac, Kikindu i Belu Crkvu, a Kraljevina SHS ostala je bez srpskog Temišvara. Ovamo je ostalo 64.000 Rumuna, a u Rumuniji 100.000 Srba. Mnogi su tada verovali da je popuštanje naše delegacije bilo posledica kraljeve ženidbe.

7. Šta je bilo posle

Britanski mediji pisali su da svojom briljantnošću svadba u Beogradu nadmašuje mnoge svadbe Imperije jer simbolizuje oživljavanje civilizacije

Marija je u braku sa Aleksandrom rodila tri sina - prestolonaslednika Petra, nazvanog prema dedi, kralju Petru Prvom, dok su imena ostaloj dvojici data u skladu sa idejom jugoslovenstva: Tomislav (hrvatsko ime) i Andrej (slovenačko)

TEKST:

Sud evropske štampe o svadbi u Beogradu odražavao je uvodnik u londonskom Dejli kroniklu:

„Nadmašuje svojom briljantnošću mnoge svadbe Imperije. Taj događaj nema samo dinastički interes nego i socijalni. Tom prilikom sastali su se u Beogradu predstavnici istočne i zapadne Evrope i ceo događaj simbolizuje oživljavanje civilizacije koja je vekovima bila gažena od Turaka i tutorstva od stranih sila...“ Autor je pohvalio obe kraljevine na Balkanu što se „razvijaju na parlamentarnoj i demokratskoj osnovi“. Sto godina, dakle, traje to...

Ideja jugoslovenstva

Marija je u braku sa Aleksandrom rodila tri sina - prestolonaslednika Petra, nazvanog prema dedi, kralju Petru Prvom, dok su imena ostaloj dvojici data u skladu sa idejom jugoslovenstva: Tomislav (hrvatsko ime) i Andrej (slovenačko).

Marija Karađorđević postala je udovica posle pogibije kralja Aleksandra u Marseju 9. oktobra 1934. U znak žalosti, dve godine je provela u dubokoj crnini.

Uoči Drugog svetskog rata Petar ostaje u Jugoslaviji, prvo kao prestolonaslednik, a zatim kratko i kao kralj, a Marija se s mlađim sinovima povlači na imanje koje je u Engleskoj kupila 1938. godine. Posle kapitulacije jugoslovenske vojske 17. aprila 1941. godine, u Englesku dolazi i kralj Petar Drugi.

Jugoslovenska kraljica se nikad nije bavila politikom. U svojim pedesetim godinama studirala je crtanje i bavila se poljoprivredom na svom imanju.

Zdravstveno stanje kraljice Marije, posle ubistva njenog supruga, kralja Aleksandra, stalno se pogoršavalo. Imala je dve operacije, mučio ju je reumatizam, dok je poslednju godinu života, zbog paralize leve strane tela, provela nepokretna u postelji.

Sahrana u Vindzoru

Preminula je u snu 22. juna 1961. godine, u svom stanu u londonskom umetničkom kvartu Čelsi. Sutradan je njeno telo izloženo u sali pogrebnog preduzeća, da bi 1. jula kovčeg bio prenet u srpsku Crkvu Svetog Save u Londonu. Sahrana je obavljena 3. jula u Vindzoru. Prisustvovali su joj svi njeni sinovi sa suprugama, knez Pavle s porodicom, predstavnici rumunskog i britanskog dvora. Posmrtni ostaci Marije u aprilu prošle godine izloženi su u dvorskoj kapeli Svetog Andreja Prvozvanog u Beogradu, a 26. maja su sahranjeni na Oplencu.

Sledeće subote: 7 trenutaka koji su promenili srpski sport