PISMO PODRŠKE GENERALU BANDIĆU: Ja stojim uz svog komandanta!

Pripadnik RV I PVO objavio je otvoreno pismo podrške generalu Predragu Bandiću, jer sigurno nije planirao da žrtvuje svoje ljude, već je želeo da najbolje upotrebi svakog iskusnog vazduhoplovca, kao i da komandant zaslužuje podršku svih, a ne da bije ovu bitku sam

Pismo je objavljeno na sajtu tangosix u celosti, pošto je potvrđena njegova autentičnost. Ovaj portal saopštio je da namera objavljivanja pisma nije bila da, na bilo koji način, utiče na tok i rezultate istrage, već da se iznese još jedan lični stav o ovom tragičnom događaju. Lični stav koji vojna lica retko iznose a koji je bitan radi razumevanja šire slike života, rada i emotivne veze pripadnika RV i PVO Vojske Srbije.

" Nedeljno jutro. Jutro kao i svakog vikenda. Jutarnja kafa, porodica na okupu, smeh, kritike, dogovor šta danas uraditi, domaći iz matematike, poseta rodbini… Za porodice četvorice mojih kolega ovo nedeljno jutro sigurno nije kao i svako drugo. Onih najvažnijih u porodicama nema. Prazna je stolica, kafu svoju neće popiti. Nema saveta, nema reči. Praznina.

Nema naših Mehe, Draje, Miladinčeta i Đuke. U njihovim porodicama danas su muk i bol. Crna boja. Tišina koja boli. Kako dalje?

Sudbina koja može da dotakne svaku porodicu vojnika. Pitam se svih ovih dana, da li su poginuli uzaludno? Da li je njihova žrtva bila potrebna? Tko je odgovoran? Tko će da odgovara za moje kolege?

Svako od nas ovih dana ima svoje mišljenje o tome. I razlikuju nam se mišljenja. Poštujem svačiji stav, to je ljudski, ali… Osećam da imam obavezu i da imam pravo da kao kolega, klasić, prijatelj i vojnik napišem par reči.
Mislim, da nisu poginuli uzaludno. Poginuli su vršeći svoju dužnost, koliko god to surovo zvučalo. Poginuli su ispunjavajući svoju zakletvu prema svom narodu, istom onom koji ih je toliko puta ujeo za srce. Poginuli su u pokušaju da spasu jedan život. Jedan jedini život, ništa grandiozno za medije, ali veliko za spas duše.

Godinama su oni kretali na takve i slične zadatke, spasavali su ljude. Sirotinju koja nije uspevala da se skloni u rezervne stanove i kuće. Spasavali su ponajviše decu. Spasavali su budućnost Srbije.

Ne govorim ovo kao licemerni političari, već kažem to kao neko iz stroja branilaca ovog naroda, neko ko je spreman svakoga dana da učini barem slično. Tako mnogo su godinama činili za Srbiju i narod, a bili su do pre par dana bezimeni, nepoznati. Bili su ljudi koji su samo ispunjavali svoju životnu zakletvu. Nešto što su obećali pre mnogo godina, prvenstveno sebi.

Da li su to hteli? Siguran sam da jesu. Godinama se poznajemo. Znam kakvi su to veliki ljudi bili. Svi mi, vojnici, izabrali smo ovaj častan i odgovoran poziv. Odlučili smo da nosimo uniformu i stojimo u stroju prvih branilaca svog naroda i položimo najvrednije ako treba. U tom stroju nalaze se i Mihailo Petrović, Miloš Žunić, Mileta Protić, Zoran Radosavljević, Milenko Pavlović i mnogi drugi.

A moji drugari… Ponekad smo sarađivali, ponekad smo se i svađali, osuđivali prebrzo, grubo, ljudski smo se posle izvinjavali, podržavali u radu, u ispunjenju snova, a nadasve smo se poštovali.Posle dvadeset i više godina provedenih jedni pored drugih, drugačije i ne bismo mogli. Za svakoga od njih mogao bih napisati predugačke tekstove, tekstove pune lepih reči. Svako od njih je posle toliko godina postao i deo mene. Zato je tuga tako velika.

Moj klasić Drajić Nebojša, svima znani Draja. Znamo se skoro trideset godina. Dovoljno za poštovanje. Daleke 1987. godine zajedno smo se zakleli ovom našem narodu. Kažem narodu, a ne državi. Jer države su promenjive, a narod je uvek tu oko nas. Tog dana na Vracama, brdu pored Sarajeva, okupili su se mladi pitomci 40. klase SVŠ RViPVO da polože zakletvu. Prvi svečani čin u karijeri vojnika. Ispred nas, Komandant klase major Savić Aleksandar.

Oko nas okupile su nam se porodice, prijatelji, devojke sarajevske. Svi važni ljudi u našim životima, da kao svedoci, čuju naše reči životne zakletve. Vojničke zakletve. Kratke, jasne i vredne poštovanja. Svih ovih godina naš Draja je nosio časno svoju uniformu i svojim delima pokazao kako se drži reč. Pošten je to momak bio. Vredan poštovanja i ljubavi.

Moj drug Miladinović Ivan, za prijatelje Miladinče. Davne 1986. godine zajedno smo krenuli na padobranstvo. Mala grupa nas zaljubljenika u slobodno nebo. Aeroklub Sarajevo, naš stari instruktor Enver Paloš, odlučnost svih nas da se dobro nauči padobran i iskorači iz aviona u tišinu neba. Tko je jednom bio padobranac, zna o kakvoj ljubavi govorim. Uz to je dolazilo jedno veliko poverenje. Poverenje u kolege oko sebe. Poverenje da ti neko drugi spakuje padobran, a ti da bez sumnje isti uzmeš, staviš ga na sebe i iskočiš. Retko gde u životu se čovek susretne sa sličnim ispitom drugarstva. Miladinče je nastavio svih ovih godina da sanja isti san i da koristi svaku priliku za skok. Bio je glavni most saradnje naših padobranaca i 204. vazduhoplovne brigade. Iza njega ostaju brojna zajednička skakanja i obaranje rekorda. Zaslužio je taj momak da se njemu u čast i sećanje organizuje barem jedno okupljanje padobranaca sa ovih prostora. Toliko mu bar duguju padobranci. I svi mi.

Moj drug Mehić Omer, čak i van granica Srbije poznati Meha. Dalekog 30.avgusta 1990.godine, javili smo se zajedno prvi dan na dužnost. Od tada sam ga zvao – Klaso. Zajedno smo radili, leteli, selili se sa vojskom iz grada u grad, iz jedne države u drugu državu. U našoj 890-oj, Meha je našao mesto gde će raditi, leteti i časno otići u penziju. Sve je postigao, osim onog poslednjeg. Mislim da još ne znamo, koliko će nam Meha nedostajati. Njegove šale, vedrina, široki osmeh.

Poslednji, ali i prvi, naš Milovan Đukarić, mladi kolega, svima znani Đuka. Budućnost našeg vazduhoplovstva. Uvek je bio tu za kolege. Uvek spreman za šalu, savet i priču o boljem sutra. Momak iz ravne Vojvodine. Sa kakvim je ponosom često pričao o svom Mošorinu, ravnici, koliko su Bačvani bolji od Banaćana. Uvek uz osmeh, bez loših namera. Uvek sam volio da se ispričamo, onako drugarski, ne gledajući u godine, čin i zvanje. Nema čoveka u vazduhoplovstvu koji ima nešto zameriti tom momku. Onoga dana, dok smo ga ispraćali na poslednji put, ustao je celi Mošorin. Ustao i stajao u tišini. Nismo ni primetili -neke ljude-.

Tada oni nisu bili bitni. Prvi je bio on. Krenula povorka iz njegovog dvorišta. Naš Đuka napred, a za njim porodica, kolege vazduhoplovci i celi Mošorin. Put dug, poslednji. Ulice Mošorina predugačke, bez kraja. Sve je stalo i poklonilo se tom dobrom momku. Škola je stala, crkvena zvona nisu se čula, samo je vetar snažno duvao kroz Mošorinske ulice. Valjda je i on bio ljut, što ovaj mladi život ide pre vremena.

To su bile moje kolege. Sva četvorica kao jedan, najbolji među nama.

One poslednje noći, kad je stigao poziv, poleteli su u mrak i neizvesnost, kao nebrojeno puta do tada. Bio je u pitanju jedan mladi život. Taj život nije imao ime, naciju, veru. Sve te nebitne granice u našim životima. Prosto bio je u pitanju jedan život, a zbog jedne duše treba da se poleti, mora, jer kako bi se oni sami pogledali sutra, da nisu krenuli.

Njihov poslednji zadatak. Svako najbolji na svom mestu. Sigurnost sve četvorice da će svako od njih pružiti maksimum od sebe na tom letu. Poverenje u kolegu pored sebe. Poverenje koje se gradi godinama. Poverenje da se ispuni zadatak ili zajedno pogine. U vazduhoplovstvu, u smrti, svi su jednaki.

Neko kaže bilo je loše vreme. Za vazduoplovce retko je kad dobro vreme, za letenje, za snove, za normalan život. Prate nas u karijeri kiše, vetrovi, magle… Sve ono što nije dobro. Dobro prati samo besne političare, dok se voze u lepim i udobnim kolima. Zato im je tako lako da izgovore prazne reči, da slažu, da obmanu naivne duše. Lako im je da budu sve ono što nisu bile moje časne kolege. Zato smo svi ponosni na naših četvoro kolega. Oni su bili bolji od svih njih. To zna narod, to zna Srbija.

Toliko sam morao da kažem o mojim kolegama, ali isto tako želim da kažem par reči i o mom prijatelju, kolegi i Komandantu. Kad sa nekim provedeš dvadeset i više godina, ne možeš, a da ga ne smatraš i prijateljem, bez obzira na razliku u činu i dužnosti. Ja se time ponosim i ne želim da krijem.

Ovih dana u moru teških reči, osuda, prljavih kombinacija, laži, moram i želim da ustanem i stanem uz svog Komandanta. Ovih dana tako je lako uputiti kritiku, osudu, izraziti sumnju. Ali ovih dana teže je učiniti nešto drugo, a mislim da je časnije i poštenije – stati uz svog Komandanta. Ne bih da ulazim u analize događaja, ne bih da komentarišem izveštaje, tko je kriv, zašto… To ostavljam onima čiji je to posao.

Moj posao je vojnički. Vojska počiva na subordinaciji i jednostarešinstvu. To smo odavno naučili u vojnim školama i to nas prati u celoj vojničkoj karijeri. Svaka vojska na tome počiva. Bez toga smo samo jedna neorganizovana grupa ljudi koji nose uniforme i misle da su vojnici. Uz to osnovno vojničko načelo, postoji nešto što bi trebalo da nosi u sebi svako od nas, svaki vojnik, a to je poverenje u komandu. Poverenje u čoveka koji ti je izdao naređenje. Poverenje da kreneš na izvršenje zadatka. Ako toga nema, kakvi smo mi to vojnici, kakvi smo ljudi!?
U vojničkoj zakletvi svi smo izgovorili i obećali: – Ne žaleći da u toj borbi, dam i svoj život. –
Svih ovih godina, tako smo leteli i radili. Šta je sada drugačije? Tvrdim da svaki vojnik treba da bude uz svog Komandanta. I kad je dobro i kad je loše i kad se dobijaju bitke, a naročito kad se bitka izgubi. Time pokazujemo kakvi smo vojnici. Sebi i drugima.

Svih ovih dana, bio sam ljut, razočaran, pretrpan pitanjima bez odgovora. Ali posle nedelju dana mraka, shvatio sam i da u ovim trenucima treba da budem čovek i vojnik. Treba, moram da stanem uz mog Komandanta. On to od nas ne traži, a zaslužio je. Mislim da bi se sa mnom složili i Meha i Draja i Miladinče i Đuka.

Niko nije želeo da se ovo desi, niko nije očekivao. Zadatak je trebalo da se izvrši i krenuli su. Znam da naš Komandant nije poslao te ljude da poginu, već da spasu jedan život. Znam da ni oni nisu želeli da poginu, već su smatrali da svojim znanjem i iskustvom mogu da izvrše taj zadatak.

Ovih dana tako je lako da se ljudi distanciraju od čoveka koji ih vodi godinama. Tako je lepo sedeti sa strane i očekivati rasplet događaja, ali da li je to ispravno. Da li je… Mislim da nije.

Svih ovih godina, naš Komandant vodio nas je samo napred. Bio je puno bolji od prethodnih. Godinama je on bio brana da nas ne ukinu, da nas ne smanje, da nas ne podele, a svi znamo da je bilo ideja. Njegova vrata svima su bila otvorena, za pitanje, za molbu, za pomoć. Nikog nije vratio. Svakom je pomogao. Koliko je mogao, ali i to je bilo pošteno prema ljudima i sebi. A kakvi smo mi, ovih dana kad njemu treba samo podrška njegovih vojnika!?

Prošle godine, niko nije očekivao snežnu mećavu. Zatrpane puteve. Krenuli su pozivi za pomoć. Da li je trebalo da provedemo te dane u sigurnosti Batajnice? Mislim da ne. Mesto nam je bilo uz taj narod. Naš Komandant nas je poveo. Leteo je tih dana i on sa svojim helikopterašima. Tih dana, ja sam bio lično ponosan na njega, na momke iz helikopterske, na našeg doktora i sve one koji su pomogli. Srbija nas je pozvala i bili smo tamo gde je trebalo. Da li je bilo rizika? Bilo je.

U maju mesecu, niko nije očekivao onakve poplave, kišu koja pada danima, nasipi popuštaju, sistem pred kolapsom. Da li je trebalo da provedemo te dane u sigurnosti Batajnice i gledamo preko televizije kako naš narod strada? Mislim da ne. Mesto nam je bilo uz taj narod. Poveo nas je ponovo naš Komandant. Poveo nas je iz najbolje namere. Da spasemo koliko možemo, da budemo uz narod u nevolji. Tamo u vodi bile su neke naše kolege, nečije porodice, deca, nepoznati ljudi. I svi su pružali ruku da ih neko spasi. Da li je trebalo da nas čuva i da ne polete helikopteri? Zapitajmo se!

Kad je krenuo poplavni talas na Šabac, pozivaju u pomoć. Šta raditi? Ja sam lično uzeo telefon i pozvao Komandanta. Predložio sam da krenemo u odbranu Šapca i Mačve. Svi vazduhoplovci koji ne lete tih dana, a sede na Batajnici i čekaju. Složio se sa time. Da li je mislio da nas šalje u smrt? Nije sigurno, ali više puta nam je ponovio da se čuvamo. Kad nas je poslao, da li nas je zaboravio? Nije!

Trećeg dana bili smo na nasipima kod sela Drenovac-Čevrntija. Zloglasna Čevrntija. Nasipi počinju da popuštaju, vazduhoplovci se ne povlače. Narod u stotinama dolazi da pomogne. Scena za pamćenje. Dolaze neki inženjeri, raspituju se da li smo videli da negde izbija mutna ili bistra voda.

Kad im pokazasmo nekoliko mesta oko nas gde voda izbija, pogledaše se i pobegoše sa službenom limuzinom. Pobegoše valjda u Beograd. U Batajnici javljaju Komandantu da nasip popušta. Zna i on da smo tamo mi i da se nećemo skloniti. Poziva helikopter koji je krenuo na drugi zadatak i naređuje mu da promeni kurs, da ide na nasipe kod Drenovca i spasava nas ako je nasip probijen.

U trenucima kad su svi mislili da će nasipi pasti, pojavio se helikopter sa našim kolegama. Opšta radost. Sleteli su pored nas. Kratak vojnički izveštaj o stanju. Izveštavaju Komandanta. Naredio je da taj helikopter preleti u na drugu stranu Save i da na nasipu sačekaju šta će se desiti, uvek spreman da poleti i spase nas. Čovek pamti kad shvati da o svakom od nas Komandant vodi računa, koliko god mi bili mali. Naš Komandant nas nije zaboravio!

Kad je u septembru nesreća zadesila Istočnu Srbiju, kiše, klizišta se pokrenula, sela zatrpana. Nemoćan narod poziva u pomoć. Šta raditi? Da li je trebalo da provedemo te dane u sigurnosti Batajnice i gledamo preko televizije kako naš narod strada? Mislim da ne. Mesto nam je bilo uz taj narod.

Cela grupa javila se dobrovoljno. Da li je mislio da nas šalje u smrt? Nije sigurno. Onog dana kad nas je postrojio pred put, dugo je govorio, savetovao, ukazivao da idemo na nepoznat teren, u opasnost.

Više puta nam je ponovio da se čuvamo, brinemo jedni o drugima. Kad nas je poslao, da li nas je zaboravio? Nije! Posle nekoliko dana, poslao je helikopter i svog zamenika da nas obiđu i vide kakvo je stanje. Kako smo? Došao je do svakog od nas u onom blatu Tekije i ljudski sa nama porazgovarao.

Čovek pamti kad shvati da o svakom od nas Komandant vodi računa, koliko god mi bili mali. Mnogi viši su mu to zamerili, prigovorili, imali nešto da kažu. Hteli su da vrate helikopter, ali on je istrajao da helikopter poleti, da nas obiđu, donesu sve neophodne sitnice i podrže tih dana. Istina je da tih dana Komandante drugih jedinica nisam video, a svi mi tamo smo došli do granica koliko čovek može da se napregne.

Kakav bi ja bio čovek, a da to zaboravim? Ne želim da zaboravim i danas odlučno stojim uz svog Komandanta. Titula Komandanta u svakoj vojsci je čast, uspeh u karijeri, najviše mesto gde te svi vide i donosi pohvale, ali uloga Komandanta nosi i breme odgovornosti, težinu donošenja odluka. Ponekad lepih, ali često teških i njemu i onima koji moraju da ih izvrše.

Svih ovih godina, brojne teške situacije stajale su pred 204. vazduhoplovnom brigadom, a odluke je morao da donese on i niko više. Nikada sigurno nije planirao da žrtvuje svoje ljude, već je želeo da najbolje upotrebi svakog iskusnog vazduhoplovca. Ovih dana naš Komandant zaslužuje podršku svih nas, a ne da bije ovu bitku sam.

Znam da će mnogi da mi zamere na ovom tekstu. Neki će biti ljuti, neki će kritikovati i osuđivati, neki će tražiti da sklonim tekst, a znam brojne kolege i prijatelje koji će me podržati. Neću nikome odgovarati na poruke i neću sebi dozvoliti da uđem u sukob mišljenja.

Samo sam želeo da svima jasno kažem:

– Ja stojim uz svog Komandanta Generala Predraga Bandića!

(Tangosix.rs)