Tog hladnog jesenjeg dana, Radoš Đurović, direktor Centra za zaštitu i pružanje pravne pomoći tražiocima azila, dobio je poziv iz Instituta sa porukom da je stigla tek rođena beba "imigrant"

Porodica Nedeljković iz Obrenovca predala je bebu koju je čuvala godinu i po dana, a njegov otac Firat poveo ga je sa sobom u Zapadnu Evropu.

"Evo ti dete. Čuvaj ga, kao što smo ga mi čuvali. I javi se", drhtao je glas Radošu Đuroviću dok je mladom Iračaninu Firatu pružao na beogradskom aerodromu šesnaestomesečnog dečaka.

Uzeo je, nežno, malog Ajmena iz naručja uplakanih Aleksandra i Suzane Nedeljković i dao ga ocu. Ispunio je ono što je Firatu, izbeglici iz Iraka, imigrantu na putu ka Evropi sa trudnom suprugom, obećao kada su se prvi put sreli u novembru 2013. godine, na Institutu za neonatologiju u Beogradu.

Tog hladnog jesenjeg dana, Radoš Đurović, direktor Centra za zaštitu i pružanje pravne pomoći tražiocima azila, dobio je poziv iz Instituta sa porukom da je stigla tek rođena beba "imigrant". Došla je na svet u sedmom mesecu sa malim šansama da preživi. Majka je već bila izgubila dve bebe. Iscrpljena od pešačenja stazama, koje poznaju samo krijumčari ljudima, počela je da se porađa u Bugarskoj. Devet sati nosio je muž na leđima do Srbije. Porodila se, ali...

Pričao je Radošu isprekidanim rečima svoju životnu dramu izbezumljeni mladi čovek koga je sreo na Institutu i preko prevodioca zaklinjao: "Ostavljam ti dete. Ako preživi čuvaj mi ga, ako umre sahrani ga. Ja moram dalje". Gledao je u šoku Radoš čoveka koji je već trčao prema taksiju za ilegani prelazak preko granice, osvrtavši se i ponavljajući: "Čuvaj mi ga, javiću ti se!" I mislio šta će dalje.

Ali, sreća se osmehnula malom Ajmenu. Lekari su ga spasli. Ostalo je bilo na Radošu. Uspeo je da uz komplikovanu pravnu proceduru i pomoć Centra za socijalni rad Savski venac crnomanjastog mališana smesti kod hranitelja. Suzana i Aleksandar Nedeljković su mu pružili dom i brinuli se o mališanu... Nežnog dečaka kome ni pluća nisu bila razvijena vraćali su u život sopstvenim dahom, hranili ljubavlju, podelili roditeljsko krilo u kome je do tada sedela samo njihova ćerka. Znali su Nedeljkovići da će se možda jednoga dana po Ajmena vratiti njegovi roditelji, ali su strepeli od rastanka. I nisu verovali da će toliko boleti.

Firat, Ajmenov otac, došao je u Beograd pre sedam dana. Dobio je azilni status i vizu za Srbiju. Još pre pola godine čim je bio u prilici javio se Radošu iz jedne zapadnoevropske zemlje u kojoj je tražio azil. Kada su čuli da im je sin živ, za Firata i njegovu suprugu Senu život je postao čekanje. Roditelje imigrante iz Iraka i dete rođeno u Srbiji, nije bilo lako spojiti. Radoš Đurović je u taj cilj uložio sve svoje znanje, energiju, a najviše volju. Službe za socijalni rad dveju država, ministrastva spoljnih poslova, granične policije - svi pomalo su učinili poneki pravni ustupak da bi Ajmen bio vraćen biološkim roditeljima.

Firat, koji je proveo u Beogradu pet dana, nikada neće saznati kakve je sve prepreke preskakao njegov prijatelj iz Srbije da bi u petak ujutru iz jednog stana u zapadnoj Evropi stigla vest:

"Sve je u redu, brate. Ajmen ne plače. Majka ga drži."

Sa hraniteljima Suzanom i Aleksandrom Firat se susreo u Centru za socijalni rad, kako procedura nalaže. Psiholog Davorka Filipović, koja je vodila slučaj iračkog dečaka, znala je da mora razviti poverenje između Firata i Nedeljkovića. Postavljalo se međusobno milion pitanja i davano je milion objašnjenja - Suzana i Aleksandar govorili su Firatu o tome da je Ajmen najbolji dečak na svetu, umiljato jagnje, da voli muziku, da igra, da nikada ne plače,... Firat Nedeljkovićima kako on i nije želeo da ostavi dete, ali da je to bilo jedino rešenje i jedini spas, da se on ne plaši da će dete patiti, jer mora osetiti njihovu ljubav, da će spavati na njegovim i majčinim grudima...

Rekao je Firat da je dužnik Nedeljkovićima, da će dovoditi Ajmena u Srbiju, da dete sada ima dve porodice...

"A onda smo otišli u Obrenovac. Otvorili smo vrata stana i mladi Iračanin je prvi put ugledao svog sina. Uzeo ga je u naručje i nežno privio na grudi", priča Radoš.

"Na srpskom mu je kroz suze šaputao: "Sine moj". Naučio je. Želeo je tako da se na jeziku ljudi koje je prve nazvao mamom i tatom obrati svom detetu. Da ga on razume, oseti."

Do četvrtka je Firat živeo sa Nedeljkovićima. Kuvali su zajedno, jeli, išli u igraonicu.... Socijalni radnici nisu želeli da predaju dete, dok se makar malo ne navikne na oca.

"Teško je bilo Nedeljkovićima. Trudili su se jako. Da Ajmena što više zbliže sa Firatom", - nastavlja Radoš. - Pokazivali su da su međusobno prijatelji, pokušavali da ga uspavaju u njegovom naručju, prepričavali skoro svaki dan proveden sa njim, ali su odlazak veoma teško podneli. Naročito njihova mala ćerka. Nikakve igračke i suknjice koje je kupovao Firat nisu uspele da uteše njeno malo sestrinsko srce. U sredu uveče dobila je visoku temperaturu i herpes. Od stresa. Ostala je u krevetu, nije ispratila brata do aviona. A na aerodromu suze, strepnja, nežnost, nada... i prećutano: "Ne zaboravi nas, Ajmene."

Posle komplikovane procedure oko zbrinjavanja mališana, Ajmenov odlazak do samog kraja bio je pod znakom pitanja. Policajci na aerodromu do sada se nikada nisu susreli sa sličnom situacijom. Sat i po trajala je provera i Radoševo iznošenje argumenata. Ali, granična policija na beogradskom aerodromu je na kraju pokazala veliko razumevanje za ovaj slučaj. Kada su pravne nedoumice konačno rešene i sin se smestio u avion, vrata na letelici nisu mogla da se zatvore i let je otkazan za sutradan.

"Ajmenov otac nije mogao da izađe iz tranzita, imao je samo jedan ulaz u Srbiju da preuzme dete, a za grad u kome živi ostao je još samo jedan let - prepičava nam Radoš dramu sa aerodroma.

"Vremena je bilo malo, a policija me je pozvala i pitala da li mogu da sakupim novac, jer Firat nije imao za novu kartu. Uspeo sam brzo da sakupim pare."

(Večernje novosti)