Ubile su ga bombe na Varadinskom mostu, a tri meseca kasnije rodilo mu se dete, kroz suze govori Gospa

NOVI SAD - Bilo je ratno jutro 1999. godine. April prvi. Oleg Nasov krenuo je na posao. Nije stigao. Na Varadinskom mostu našao se u trenutku kad su se sručili NATO projektili. Imao je 29 godina.

Danas na obali Dunava u Novom Sadu spomen-ploča seća na taj tragičan trenutak. I gubitak jednog mladog života. A u duši njegove majke Gospe rane su nezaceljene. Tuguje.

- Svaka godina mi je sve teža. Išao je iz Petrovaradina u Rafineriju na radno dežurstvo. Bio je sam na Varadinskom mostu i nije imao sreće. Pogođen je ni kriv ni dužan - priča drhtavim glasom Gospa Nasov, 16 godina nakon sinovljeve pogibije.

Sin nosi njegovo ime

I dan-danas se seća kako se nadala da je Oleg živ, da je ranije prešao most... A onda su stigle strašne vesti.

- Moj Oleg je nastradao. Tri meseca kasnije snajka je otišla da se porodi. Rodila je sina i nazvala ga po ocu. Kao da nam je bog vratio našeg Olega! Dok ga gledam, kao da gledam svog sina. Bakin ponos! - kroz suze govori Gospa.

Unuk je dobio penziju i stipendiju, a živi s majkom kod druge bake. I redovno dolazi.

Traže pomoć za ćerku

Olegovi otac i majka razočarani su u državu, koja se, kako Gospa kaže, nije pretrgla kad je reč o žrtvama agresije.

- Jesu dali malom Olegu penziju, ali to je njegov tata zaslužio. Zašto mu ne pomognu drugačije nego mora da živi u bakinoj kući. Muž mi je star, ima neku malu penziju, ja je nemam, a imamo ćerku, koja je završila fakultet književnosti i nigde ne radi. Molili smo, ne znam koga sve nismo. Ali to su samo obećanja bila. Ne tražimo mi da ona bude profesor, samo da radi - kaže Gospa.

Od čelnika Novog Sada pokušali smo da saznamo da li će izaći u susret porodici, ali nismo dobili odgovor.

(S. S.)