5. april 1999. Roditelje Novke Zdravković pogodila bomba pošto nisu hteli da se presele u Ćupriju. Major Nebojša Tepavac dao život dok je branio svoj grad nadomak Beograda

BEOGRAD - Porodica, prijatelji i pripadnici 250. raketne brigade obeležili su u selu Vukićevica kod Obrenovca 16 godina od smrti majora Nebojše Tepavca, koji je stradao od protivradarske rakete NATO.

Počast je odata i u Aleksincu - onima koji su stradali u bombardovanju grada 5. aprila 1999.
Silvana Hadži Đokić, Tepavčeva sestra, kaže da su rane još uvek žive.

Pamte vrisak

- Herojsko delo mog brata nije zaboravljeno. Kad bismo zaboravili, prestali bismo da postojimo. Na obeležavanje godišnjice došao je veliki broj ljudi, to je velika uteha za našu porodicu - kaže ona, dodajući da kolege s posla i dan-danas pamte njen vrisak kad joj je javljeno da joj je brat poginuo.

Na drugom kraju Srbije, u Aleksincu, građani su se poklonili senima civila koji su poginuli pre 16 godina.
- Molila sam ih da dođu kod mene u Ćupriju, kao da sam slutila da će stradati. Oni su ipak ostali tu, smatrajući da će biti korisniji meni i sestri u Aleksincu jer su živeli pored pijace, pa su mogli da nam kupuju namirnice. Ta briga o nama i našoj deci koštala ih je života - kaže Novka Zdravković iz Ćuprije, čiji su roditelji Sofija i Jovan Radoičić, sa još devetoro svojih sugrađana, stradali u bombardovanju Aleksinca.
Varvarski napad na njen rodni grad dogodio se pet minuta nakon Novkinog telefonskog razgovora s roditeljima.

Nema oporavka

- Ubeđivala sam ih da dođu, a majka je govorila: „Dođite vi ovamo, daleko vam je pijaca!“ Prošlo je pet minuta od razgovora kad sam čula da je Aleksinac bombardovan. Čitave noći smo pokušavali da saznamo šta je s njima. Ujutro mi je sestra javila da smo ostale bez oca i majke. Od takvih stvari čovek se ne može oporaviti - neutešna je Novka.