S jednakom posvećenošću kao nekad u borbi protiv Slobodana Miloševića, Srđa Popović, jedan od vođa pokreta Otpor, i danas svetom prenosi znanje o nenasilnim aktivnostima i metodama koje zadaju glavobolje diktatorskim režimima i tvrdi da ne veruje da će se u Srbiji ikada više pojaviti potreba za novom nenasilnom borbom

BEOGRAD - Iako Srđa Popović veruje da je njegov posao misionarski i za dobrobit običnih građana, postoje i zemlje koje njegovu organizaciju CANVAS (Centar za primenjene nenasilne akcije i strategije) smatraju opasnom; jedna od zalivskih zemalja je ovu nevladinu organizaciju uvrstili na listu terorističkih organizacija, a u dve zemlje još dugo neće putovati jer bi mu bezbednost - nakon višegodišnje propagande u kojoj je označen kao „državni neprijatelj“ - bila ugrožena, piše u najnovijem broju srpskog NEWSWEEKA.

„Posle ogromne količine televizijske propagande sigurno ne bih putovao u Tursku. To koliko su Erdogan i njegovi savetnici bili opsednuti idejom da je Otpor bio umešan u demonstracije u vezi sa odbranom Parka Gezi u Istanbulu gotovo je šokantno. Druga zemlja je Rusija, pošto u poslednjih godinu dana tamo postoji konstantan propagandni scenario koji počiva na lažima da smo u Kijevu bili uključeni u proteste na Majdanu.“

Egipat, Sirija, Ukrajina, Gruzija, Maldivi, Mjanmar, Zimbabve, Hongkong i Nigerija neke su od zemalja u kojima su aktivni, ali ne nužno samo s građanskim aktivistima, već i s političkim strankama. Postoje vrlo jasni uslovi s kim i na koji način žele i mogu da rade.

Od početka 2015. kao gostujući predavač na Harvardu studentima prenosi svoje znanje, a nedavno je objavio i knjigu „Mustra za revoluciju“, koja će biti objavljena na osam jezika.

O događajima u svetu i potencijalnim žarištima koja bi mogla da se pretvore u revolucije obazrivo kaže: „Teško je spustiti prst na mapu i reći - evo ovde će se nešto uskoro dogoditi. Stvari se dešavaju na nekoliko mesta od Amerike do Španije. Venecuela, na primer. Tamo situacija liči na Srbiju početkom devedesetih: prazni rafovi, nedostatka svega, čak i toalet-papira, veliki broj zbunjenih ljudi, a opozicija posvađana i razjedinjena.“

Na opasku da je prosto nemoguće da nisu imali kontakte s tajnim policijama, smireno kaže za NEWSWEEK SRBIJA:

„Mi znamo da smo njima zanimljivi, ali to je sve. Ipak, veoma sam se rado odazvao pozivu da održim predavanje na američkoj Er fors akademiji. Međutim, ako se neko pita da li bih išao da održim predavanje u CIA ili FBI, odgovor je - da. Kad bi me i crni đavo pozvao da održim prezentaciju o tome zašto je nenasilna borba važna u pogledu promene, ili zašto strane vojne intervencije ne proizvode stabilnost i demokratiju, ja bih opet rekao - da. Zanimljivo je da, kad smo imali kurseve na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, između tridesetak studenata njih nekoliko je bilo iz BIA. Došli su kao stipendisti da slušaju naša predavanja, i to smatram važnim.“

S obzirom na to da se ovim poslom bavi veoma dugo, nekako se navikao na mogućnost da bi neko mogao da ga prati ili da mu prisluškuje mobilni telefon. Uostalom, to je radio i režim Slobodana Miloševića još od 1997. godine. Ali veruje da njegovo delovanje nije toliko značajno i, ponavlja, ne želi da tu svoju ulogu mistifikuje.

„Naravno da će države koje se bore protiv našeg rada učiniti sve da ga filtriraju, a da od nas da naprave babaroge kako bi sprečili ljude da se vide s nama.“

Popović odbija dovođenje u vezu njegove organizacije i događaja u Ukrajini, svetskom žarištu broj jedan.

Prema nekim računicama, za nenasilnu borbu potrebno je između pet i sedam odsto ukupnog stanovništva. To je ogroman broj. U Ukrajini je pet odsto 2,5 miliona stanovnika. Teško da bilo koji stranac može da utiče na tako veliko okupljanje građana:

„To je legenda da neka dva Srbina mogu da sednu u avion, uzmu milion dolara od Sorosa, odu u Rusiju ili Ukrajinu i naprave revoluciju. Bio bih najsrećniji na svetu kad bi tako nastajale demokratije. Na takvim glupostima egzistiraju tri ili četiri režima, koja su u neverici da bi njihovi građani mogli nešto i da ih pitaju.“

Ne treba mistifikovati to što stranci mogu da urade u nekoj zemlji, niti se ljudi mogu naterati da budu hrabri. „Ljudi u Siriji su rizikovali više nego što bi mnogima to moglo da padne na pamet“, uverava Popović, precizirajući: „Upravo je Sirija dobar primer. Oni su počeli kao nenasilni pokret koji je okupio neverovatno veliki broj ljudi. Mnogi su napuštali Asadove službe bezbednosti i vojsku, ali su u jednom trenutku izgubili nenasilnu disciplinu.“

Drugima je to čudno, ali našem sagovorniku ne deluje nimalo neobično što ponekad sarađuje i s političkim strankama:

„Možda je pomalo neočekivano, ali je i logično. Radili smo sa strankama u Zimbabveu i na Maldivima. To je bilo veoma zanimljivo iskustvo, pošto su podmlaci tih stranaka razmišljali na aktivistički način.“
srdja-popovic.jpg
Zorana Jevtić 



Usavršavanje diktatora

I dalje je zatečen i šokiran odlukom Ujedinjenih Arapskih Emirata da CANVAS uvrsti među terorističke organizacije:

„Mi smo sve ljude s kojima smo bliski, od velikih međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava, preko UN, pa sve do Harvarda, alarmirali i verujem da će se ta greška uskoro ispraviti. Mi nismo nikakva teroristička organizacija, a drugo, mi nikada nismo radili ni s jednom grupom iz Arapskog zaliva. Pored toga, sve što je bilo do nas da pravno i formalno reagujemo, koristeći sve moguće kanale komunikacije, mi smo to uradili. Sada čekamo odgovor.“

srdja-popovic.jpg
Zorana Jevtić 



Direktor CANVAS-a ne veruje da će se u Srbiji ikada više pojaviti potreba za novom nenasilnom borbom, ali uz naznaku da „građani moraju znati kako nije dovoljno samo da se nešto osvoji, već to mora i da se brani“. Ujedno, upozorava na našu sklonost da se predamo političarima i da ih prvo slavimo, kao što je to bio slučaj sa Slobodanom Miloševićem, Vojislavom Koštunicom, Borisom Tadićem, sada i sa Aleksandrom Vučićem, a da ih onda krivimo za sve.

„Mi uvek tražimo izgovor, a ne rešenje. Ne podržavamo one koji nešto važno urade. Nedopustivo je da Tomislav Nikolić odlikuje Smilju Avramov, a da nikog od onih silnih mladih ljudi koji su učestvovali u spasavanju ljudi tokom poplava prošle godine i ne pomene. To su neki bezimeni heroji. Mada, tu je i nekoliko dobrih uspešnih primera. Imamo Filipa Vukšu, mladića koji samoinicijativno popravlja natpise na autobuskim stanicama. On se ovde smatra incidentom, ali on to nije, već je dobri duh građanske Srbije. Imali smo i protest ljudi koji su zaustavili izmeštanje urne Nikole Tesle iz njegovog muzeja na plato ispred Hrama Svetog Save. To je uspelo, i to smatram vrlo važnim. Ima otpora, ali je veliki problem u tome što mnogi ne uspevaju da iz mržnje pređu u akciju. Naravno da nam velike stvari ne funkcionišu jer se ne bunimo ni protiv malih“ , navodi Srđa Popović za srpski NEWSWEEK.