U Albaniji, sa skadarskim Srbima, o stradanju i borbi za identitet. Srbi ovde nisu dijaspora, već autohtoni narod. Osuđivani i odvođeni u zatvor jer su navodno slušali Radio Moskvu. Ime se može promeniti, ali je cena visoka

Skadarski Srbi su danas ostaci ostataka stanovništva srednjovekovne srpske oblasti, plodne kotline ispresecane rekama, omeđene s jedne strane lukom visokih surovih planina a s druge Skadarskim jezerom.

- Naša sudbina su vekovne seobe i mučno čuvanje identiteta - govori Pavle Jakoja Brajović, predsednik Udruženja srpsko-crnogorske nacionane manjine "Morača-Rozafa" - Srbi ovde nisu dijaspora, već autohtoni narod. Pred progonima smo se vekovima kretali u krugu Skadar, Kosovo i Metohija, Crna Gora, pa opet Skadar. Nekako smo uspeli da sačuvamo identitet iako je Srpska pravoslavna crkva zabranjena, kao i korišćenje srpskih imena, koje je naredio 1934. kralj Zogu, a čiju je politiku nastavio i pooštrio Enver Hodža. Taj progon je dugo trajao i danas nam je neophodna pomoć matice.

Sagovornik Večernjih novosti strahuje da će mladi Srbi zaboraviti jezik, jer se kurs srpskog održava samo povremeno, kad stignu donacije. On se nada da će se skadarski studenti koji su dobili stipendije od Srbije, vratiti u rodni kraj da budu elita svog naroda. Oni, za razliku od roditelja, uglavnom nose srpska imena i prezimena, jer su rođeni posle vremena u kome je srpski identitet bio zabranjen.

- Ja sam Velimir Popović, ali to ime ne stoji u mojim diplomama ekonomije i prava - kaže Skadranin Artur Popaj. - Ipak, nije bitno ime koje su nam roditelji dali da bi nam sačuvali glave, sve dok znamo da smo Srbi. Sa srpskim imenom nije moglo da se školuje ni da se zaposli do pada režima Envera Hodže. Danas je moguće da se po visokoj ceni promeni ili ime ili prezime, ne oboje, ali je izuzetno skupo. To nije bitno, jer se svi mi Srbi, sve tri vere, međusobno poznajemo i čuvamo.

Da to zaista funkcioniše u praksi, pokazali su nam pravoslavni Velimir-Artur i musliman Edo Piranić, koji su nas poveli u obilazak plodne Vrake, prostora pet sela između planina i Skadarskog jezera, nekada potpuno naseljenog Srbima.

- Moja porodica je vekovima bila sveštenička, pa smo nazvani Popovići, a u vreme Envera Hodže smo morali da postanemo Popaji - pričao nam je Popaj dok smo se probijali kroz saobraćajni haos Skadra. - U knjigama, koje su vodili moji preci, zabeleženo je da smo posle Kosovskog boja iz Vučitrna prešli u Crnu Goru, zatim u Skadar, odakle smo morali da pobegnemo od zuluma, a 1860. smo se opet vratili. Poslednji sveštenik u porodici bio je brat mog dede koji je 1948. skončao u zatvoru, pod optužbom da je slušao Radio Moskvu.

Zaustavili smo se kraj ruševine Crkve Presvete Bogorodice u Vraki, koja izgrađena 1869. i u kojoj su služili sveštenici Popovići. Ona je 1967. pretvorena u Dom kulture, a devedesetih je minirana, posle egzodusa vračanskih Srba.

- Ekstremisti u albanskom parlamentu su počeli otvoreno da prete Srbima i u maju 1991. više od 70 odsto stanovništva Vrake kreće put Jugoslavije, sa onim što je moglo da ponese u rukama i na leđima - opisuje Artur egzodus u kome je učestvovao. - Pešačili smo 30 kilometara do granice gde nas je albanska policija zaustavila i držala na otvorenom dok Milošević nije intervenisao da budemo propušteni. Dočekani smo s muzikom i televizijom, a zatim stavljeni u velike vojne šatore.

Vračani su do novembra 1991. boravili u Crnoj Gori, a zatim su premešteni u Dečane.

- Tamo sam mogao da radim samo fizičke poslove, pa sam rešio da se vratim u Albaniju, pa šta mi bog da - kaže Popaj. - Uspeo sam da se zaposlim jer su iz Albanije emigrirali mnogi obrazovani ljudi. Ne zameram Srbiji, došli smo u najgore vreme, usred građanskog rata i sankcija. Takva je srpska sudbina.

Sličnu priču o lutanjima kazivao nam je i Srbin Kanto Zefaj, kod koga smo svratili da mu čestitamo katolički Vaskrs. U njegovoh porodici samo on govori srpski.

- Iz Albanije sam otišao u Beograd, tražio sam azil u američkoj ambasadi, ali ga nisam dobio - kaže Zefaj. - Supruga mi je Albanka, sin je upisao kurs srpskog, a ćerka je još mala, ići će kasnije.


SRPSKA VRAKA TRIPUT PODIZANA

SRPSKA Vraka je danas samo senka onoga što je bila, rekao nam je meštanin Aleksa Stajkić (na slici), Srbin oštrih crta lica i čvrstog pogleda. Na pitanje da li je njegova porodica menjala ime u vreme Envera Hodže, on odmahuje glavom i cedi kroz zube: "Ime im nismo dali". Kasnije saznajemo da je za srpsko ime dato nekoliko života.
Sada je u ovom delu Vrake ostalo samo pet-šest srpskih porodica, ostali su prodali imanja Albancima i otišli, a verovatno ću i ja - kaže Aleksa. - Dve ćerke sam udao u Srbiju, a danas mi je treća isprošena u Crnu Goru. Nemam više s kim ovde da živim, došlo je vreme da odem, ali to ništa ne znači. Srpska Vraka je tri puta nestajala i podizala se.

(Večernje novosti)