OBRAČUN KNEZA MILOŠA SA PROSTITUTKAMA: Veliku i Stanicu bacili u Savu, nastavile Joka, Maca i Marija

Prema „javnim ženskama” vlast se ponašala na različite načine: bacala ih je u Savu, kažnjavala batinama, zatvarala u kupleraje, slala kod lekara...

„Dođu u našu malu i tamo se poznadu sa Turcima i šnjima vratove lomidu.”

Tako su stanari iz obližnjih sokaka napisali molbu vlastima da se „nevaljale žene istrebe”, a između ostalih nabrojali su „Joku Šabčanku, Mariju Vlahinju, Macu Šabčanku”. Od kneza Miloša Obrenovića zatražili su da se opomenu bećari „koji besposleni po mehanama hodaju i bekriluk i bludođejanije provode”. Kada je usledila potera pandura za sumnjivim licima, neki su dobili pretnje, neki batine, neki progonstvo. Za primer ostalima na smrtnu kaznu osuđene su Velika i Stanica, žene koje su imale prisne veze sa Turcima. Uprkos naredbi kneza Miloša da se „nesrećnice dave bacanjem u Savu”, kroz neko vreme sve je krenulo po starom. S planom da se spreče šverc, zločini, pijanstvo i prostitucija Bukurešt mala porušena je krajem 1830. godine.

Čista i plemenita

Međutim, igrom slučaja desilo se da je baš knez Miloš pružio zaštitu jednoj „javnoj ženskoj”. Kako se to dogodilo? Devetnaestogodišnja Nesiba (na arapskom, plemenita) stigla je u Beograd dunavskom lađom jula 1830. godine, u pratnji majke. Pretpostavlja se da nije došla milom, nego kao izgnanica. Već na pristaništu starešina turske policije oduzeo joj je ogledalo, posteljinu, ćilim, nakit i još nekoliko stvari, pod sumnjom da je pokrala putnike. Da ne bi odgovarala pred vezirom, optužena je odlučila da pređe u hrišćanstvo i zaštitu potraži od srpske vlasti. Uputila se u manastir Rakovica kraj Beograda, gde je krštena kao Katarina, (na grčkom, čista). Pošto se knez Miloš slučajno zatekao na istom mestu, objasnila mu je svoju nevolju i roba joj je uskoro vraćena.

Katarina-Kata Nesiba potom je na Dorćolu iznajmila skromnu kućicu, gde se bavila „najstarijim zanatom”. Uprkos suparnicama uspela je da se nametne i stekne stalne mušterije. Ali, žena jednog krojača požalila se gubernatoru varoši i okruga Jevremu Obrenoviću da joj muž odlazi kod dotične „rospije” (turski, zla žena, bludnica, nevaljalica) i ostavlja celu platu. U isto vreme stigla je i tužba jednog muškaraca da ga je ista osoba napila i opljačkala. Slučaj je završio na sudu i Kata–Nesiba morala je da se pojavi u Kragujevcu.

Pošto je ranije stigla, krišom je posetila probu predstave „Fernando i Jarika”, koju je za dvorsko pozorište pripremao Joakim Vujić. Oštrom oku reditelja nije promaklo da bi nezvana gošća odgovarala za ulogu „divljakinje”, pa je vladaru pomenuo tu mogućnost. Predlog nije usvojen i u komadu je nastupio jedan šesnaestogodišnji glumac obučen u ženske haljine. Na samom suđenju knez Miloš oslobodio je optuženu, uz prisećanje da ju je ranije upoznao u Rakovici. Međutim, zbog nepopravljive prirode Kata Nesiba kasnije je proterana u Smederevo: od sudbine je nisu spasle ni dve udaje, ni pretnje da će se vratiti u muslimansku veru.

Sa ciljem da se preduprede dela koja su „bogu mrska”, knez Miloš je zabranio okupljanja na otvorenom, koja su se u muško-ženskom društvu završavala uz „pevanke i vrisku”. U to vreme zakon nije dopuštao ni psovke, sramotne pesme i crteže, „smešanije” (smešali se) između osoba koje nisu u braku. Uhvaćenim prestupnicima nalagano je da se odmah venčaju, čime su izbegavali kaznu. I bludnice sa decom dobijale su priliku da se pokaju i vrate na pravi put. S druge strane, sve ostale prodavačice svojih draži, njihove mušterije i podvodači, prolazili su loše. Policija je i bez prijava građana vršila pretrese i privođenja u kafanama. U izveštajima se navodilo da je neka žena „kurvanjski svoj život provodila”, a prilagani su i dokazi. Recimo, jedan zapisnik govori o zapleni „gaća od svile sa zlatnim širitom”. O težini presuda svedoči primer Babike Vlahinje sa Dorćola, koja je dobila „dvanaest sati apsa i deset kamdžija” (zatvor i udarci bičem). Ni muškarci nisu imali povlastice: morali su da istrpe dvadeset pet udaraca štapom po „debelom mesu”.

Crveni fenjeri

Međutim, zbog podmićivanja nadležnih, nije se video pomak u smanjivanju ovakvih (zlo)dela. Naprotiv! Pričalo se da i viđeniji ljudi zalaze kod bestidnica koje svoje usluge naplaćuju od pet do dvanaest groša. Poređenja radi, 1836. godine za jedan groš moglo je da se kupi deset jaja ili litar rakije. Znalo se da na Dorćolu borave nagizdane i doterane „javne ženske”, koje traže višu cenu. U čaršijskim pričama ime Vuka Stefanovića Karadžića pominjalo se uz izvesnu Katu koja je, uprkos privlačnom izgledu, prozvana „Šugavom”. Dobijeni nadimak ne čudi s obzirom da se kupanje sapunom i vodom slabo primenjivalo. Bolesti od šuge do polno prenosivih postale su sve učestalije, a lečenja su se vršila narodnim melemima, kađenjem i vradžbinama.

I okupljanja trgovaca i špekulanata u Savamali dobila su pratnju „lakih ženskinja” željnih brze zarade. U tom kraju ostalo je zapamćeno ubistvo koje su izvršili Turci, kad su hteli da uhapse jednog od svojih „zabludelih sinova”. Tokom pucnjave hitac je pogodio milosnicu koja se pojavila na kućnom pragu. Ožalošćene komšije podigle su spomenik: nesrećni događaj opisan je figurama boga rata Marsa i boginje ljubavi Venere, a izveden je u reljefu. Ovo obeležje kasnije je srušeno.

Godine 1860. gradonačelnik Nikola Hristić doneo je naredbu da se nakon jedanaest časova uveče zabranjuje hodanje ulicom bez fenjera, što je označavalo i vreme zatvaranja kafana, „fajront”. Potreba da se „čuva svetinja porodičnog ognjišta” razmatrala se i u vrhu države. U Kaznenom zakonu Kneževine Srbije iz iste godine, u članu 365, predviđena je kazna zatvora od deset do trideset dana za „ženske koje javno blud kao zanat provode i podvodačice”. U slučaju zaraze drugog lica, plaćala se i cena lečenja, „vidarina”.

Međutim, kada je u narednim godinama došlo do industrijalizacije i raslojavanja društva, sve se promenilo! Mnogo devojaka počelo je da dolazi iz sela u grad, s namerom da rade kao konobarice ili služavke, a neke od njih završavale su u kao „javne ženske”. Da bi se prebrojale i sprečilo širenje polnih bolesti, krajem 1871. godine dozvoljeno je otvaranje javnih kuća.

Kad stignu Bečlijke

Najveći broj vrata s takozvanim crvenim fenjerom nalazio se na Dorćolu, u gornjem delu Dušanove i Vidinskoj ulici (kasnije Džordža Vašingtona). Izdvajali su se vlasnici: Marija Lordovica, koja je „gotovo svu generaciju Beograđana propustila kroz svoju radnju”, Branislav Drugi sa ženom „Buvinicom”, Đoka Sofijanac (šest godina živeo u Sofiji). Stanovnici Dorćola stalno su se bunili: tražili su da se kupleraji isele iz kraja zbog sablažnjavanja javnosti i bučnih terevenki koje su trajale do jutarnjih časova. Međutim, sve do Prvog svetskog rata ništa se nije promenilo. U isto vreme i bludnice su imale primedbe: tvrdile su da ih podvodači ne isplaćuju, odgovaraju od lekarskih pregleda, iskorišćavaju. Pričale su kako je u inostranim bordelima bolje, jer pored dnevnog boravka i soba imaju oficirske i „ekstra” salone. O tome su svedočile njihove koleginice, koje su iz Beča dolazile na dvonedeljno gostovanje u Beograd.

Na prelazu iz 19. u 20. vek uveden je sanitetsko-policijski nadzor za žene koje bludniče. One su morale same da se prijave, a dozvoljavano im je da se izjasne kao sobarice, kuvarice i kasirke zainteresovane za redovne preglede. Zbog slabog odziva predstavnicima vlasti preporučeno je nadgledanje dama koje se uveče zabavljaju u muškom društvu ili na ulici rečima i znacima privlače mušterije. Proveravane su i kirajdžike koje izdaju sobe sumnjivim licima. Osobe stavljene pod nadzor vođene su u povorci na preglede, dok su im prolaznici, mahom deca i žene, dobacivali pogrdne reči.

Dobijale su i zabrane izlaska na javna mesta (pozorište, igranke, parkovi), boravka na ulici posle zalaska Sunca, primanja maloletnih šegrta i đaka, stajanja na otvorenim prozorima ili vratima, hodanja gradom u „neobično bezobraznom odelu”, vožnje u otvorenim kolima. Za prekršaj pravila izricana im je kazna do dvadeset dana zatvora ili do sto dvadeset dinara, a za ponovljeno delo određivan je prinudni rad! Mušterije nisu odgovarale.

Početkom 20. veka mnogi lekari izučavali su ovu pojavu, a zaključke su objavili u knjigama. Svi do jednog zalagali su se za zabranu javnih kuća! Doktor Miljković je 1901. godine napisao „Belo roblje”, gde je ukazao na „trgovinu ljudskim mesom”. Naveo je da u gradu od šezdeset hiljada stanovnika postoji deset kupleraja i sto dvadeset „javnih ženskih”. Kroz nekoliko godina doktor Kujundžić objavio je „Prostituciju u Beogradu”, dok je Cvetkov izneo mišljenje da samo socijalizam može da reši taj problem, jer ne gleda sve kroz zaradu. Doktor Savićević, koji je vršio nadzor u bordelima, napravio je portret prosečne „javne ženske”. U istoimenoj knjizi naveo je da ima oko dvadeset godina, da je strankinja ili naša, da boravi dve-tri godine u kafani, da je podvodač iskorišćava i drži poput robinje. („Može da ih cedi i da im sisa i poslednju kap krvi.”) Dodao je da zbog potražnje za „taze espapom” devojka završava na ulici, najčešće bez ušteđevine, ukoliko pre toga sama ne ode radi novog posla ili udaje.

Ženski pokret

Posle Prvog svetskog rata javne kuće zabranjene su na neko vreme, a potom su otvorene kao „nepoželjne, ali neizbežne”. Slika se nije promenila: „javnim ženskama” vlasnici su obračunavali preskupu hranu, smeštaj, pranje rublja, svetlo. Dobijale su četvrtinu zarade koju su trošile na odeću i šminku. Pošto su često zapadale u dugove, nisu mogle da se otrgnu iz ropstva. Iz dana u dan postajale su sve siromašnije, a vlasnici bordela se bogatili! Na kraju su prodavane kao stvari ili životinje u druge javne kuće, što je izraz „friška roba” i potvrđivao. Zabrinjavajući podaci našli su se u dnevniku jednog ženskaroša, na osnovu koga je nastala knjiga:

u delu „Prodavačice tela i tajna prostitucija u Beogradu” iz 1928. godine navedeno je da broj svih kupleraja u Beogradu, uključujući i tajne, iznosi osamdeset! Opisane su i kurtizane „demimontkinje”, koje su održavale veze sa nekoliko imućnih muškaraca u zamenu za novac i skupocene poklone.

Policijski izveštaji s terena svedočili su o pretrpanim „zavodima za ljubav” u kojima su nedostajali red i čistoća. Po petnaest žena spavalo je u većoj prostoriji zvanoj „kasarna”, dok se njih pet ili šest guralo u manjim sobama. Zbog nedostatka mesta neretko su i po dve spavale u istom krevetu.

Zakonom je uređeno da se vlasnik bordela izmesti iz zgrade, obezbede ambulanta i higijenski uslovi. Ali, na taj način teškoće su se produbile! Previdelo se da je veliki broj osoba stizao pod prisilom i da trgovina belim robljem dobija zakonski okvir. Pored toga, mislilo se samo o telu i zarazama, dok je duša zanemarena!

U isto vreme feministkinje su tvrdile da prostitutke kao „žrtve zakona i tela muškaraca” treba spasti. U časopisu „Ženski pokret” zalagale su se za uticanje na svest posrnulih, kako bi se iščupale iz živog blata u koje su upale. Znale su da ista pošast postoji u svim velikim gradovima, što je potvrđivala i knjiga o Londonu „Devičanski danak moderna Vavilona”. Ubrzo su krenule s planom osposobljavanja za poštene zanate. Međutim, pokazalo se da je većina štićenica primljenih u ustanovu lenja, željna brze zarade, sklona alkoholu. Bolji rezultati postignuti su tek uz razgovore s lekarima i pretnje kaznom robije. Nakon niza rasprava zaključeno je da treba sprečiti telesno i duhovno propadanje mladih, nestabilnih i povodljivih devojaka, kao i širenje polnih bolesti. Konačno, 1934. godine javne kuće zabranjene su u Kraljevini Jugoslaviji!

Međutim, ova rabota nastavila se u tajnosti, uporno opstajući kao deo naličja grada.

(Politikin zabavnik)

(Fotografije iz knjige „Prostitucija i društvo” dr Bogoljuba Konstantinovića, izdate u Beogradu 1930. godine)