Nisam mogao da kradem jer, verovatno, nisam bio dovoljno spretan, niti sam imao mrežu eventualnih saradnika, a nisam hteo ni da postanem diler, priča Vladimir Tupanjac, četrdesetogodišnji istoričar umetnosti, dugogodišnji urednik vizuelnog programa Centra za kulturnu dekontaminaciju

Vest da je dugogodišnji urednik vizuelnog programa Centra za kulturnu dekontaminaciju Vladimir Tupanjac živ i zdrav i da je pozdravlja iz pravoslavne zajednice za lečenje bolesti zavisnosti pod nazivom „Zemlja živih“ direktorka CZKD Borka Pavićević primila je s pomešanim osećanjima. Bila je duboko dirnuta, ali i vrlo začuđena. Otkud on u religiji, piše srpski magazin NEWSWEEK.

„Bio sam radikalni levičar, marksista“, objasnio je Tupanjac na poslušanju gostoprimca, kad je ekipa Njuzvika stigla na usamljeno imanje u Vilovu kod Čeneja, nadomak Novog Sada. Mnoštvo izložbi koje je upriličio bile su direktna kritika Crkve, između ostalih, instalacija „Meteorska kiša“ Živka Grozdanića, u kojoj (pokojni) patrijarh Pavle leži pod gomilom kamenica, nemoćan da bilo šta učini.

Bilo je tu i mnogo vizuelnih provokacija na temu homoseksualnih odnosa i afirmacija Prajda. Poslednji Tupanjčev zadatak, neispunjen, jer je tad bio duboko ogrezao u heroin, bio je simbolična ironija sudbine. U pitanju je bila tribina na temu kako SPC manipuliše državom putem pitanja sa popisa, odnosno kako zvanično namiče 99 odsto svojih vernika u Srbiji. Zato je i tražio od sveštenika Branka Ćurčina, pokretača i duhovnika zajednice, da mu dozvoli da se ne krsti pred ikonama i ne čita molitve, kad je ovde došao da se leči. „Nisam hteo da odstupim od svojih ubeđenja“, kaže, iako je sad, takoreći, monah. Pravoslavac od pete do glave, od jednostavne plastične obuće, do misli u koje je uronjen.

Ne ostavljaj za kasnije

Četrdesetogodišnji istoričar umetnosti, nekad i saradnik Soros fondacije, nikad nije bio „klasičan“ narkoman. S heroinom je počeo kasno, u 33 godini, prilično „mator“, a dovoljno „naivan“ da poveruje da hors može da se uzima vikendaški. Važno je da odmah sve potrošiš, da ne ostavljaš za kasnije, tako mu je govorio taj „prijatelj“. Poguban savet, ispostavilo se kad je već bio „debelo“ navučen. Dop, međutim, nikad nije injektirao.

„Ne moraš da budeš intravenski zavisnik pa da budeš ozbiljan zavisnik“, ne kaže žargonski „džanki“, budući da ni njegov rečnik nije bio ulični, gde su vokabular stvarali drugi štićenici „Zemlje živih“. Nije ni krao, niti imao problema sa zakonom, što je deo biografije većine ostalih. Imao je pristojnu platu, a kad je to prestalo da podmiruje troškove nekoliko grama heroina dnevno, prodao je sve vrednosti iz kuće. Poslednje što je otuđio bile su knjige, koje mu više ništa nisu značile, kao ni bilo šta drugo.

„Počeo sam iz dosade“, i ovim priznanjem spada u svega pet odsto zavisnika po statistici koju izlaže otac Branko. Gro supkulturalne grupe potiče iz razorenih porodica, dok ostalih pet do 10 odsto „otpada“ na prezaštićenu decu, obično tinejdžere koji su i ostali u tom emotivnom uzrastu. Sve njih karakteriše neispunjena težnja za pripadnošću, ali i žudnja za sve većim nadražajima. Za sve više veštački lučenog endorfina, hormona sreće. Ovde u Vilovu uče ih kako da se raduju malim stvarima, sitnicama koje nekad nisu ni primećivali, ili su im bile isprazne, piše Newsweek.

„Imam brata, s njim nikad nisam bio blizak, potcenjivao sam sad shvatam“, priznaje bez teškoća, jer uveliko grabi dugim putem oslobađanja od sujete, od tog ogromnog, nadobudnog „ja“. Tupanjac troši 24. mesec boravka u zajednici od 30, koliko traje program reanimacije, rehabilitacije i resocijalizacije. „Ako ti treba neko vreme da negde odeš, sigurno ti je potrebno toliko da se odatle vratiš“, jednostavna je računica oca Branka. Međutim, pošto je ovde sve intenzivno, i vreme se sažima, pa su te dve i po godine kao povratak spejs-šatlom iz narkomanije, alkoholizma, kockanja...

Razgolićavanje

Srž svake zavisnosti je ista, što objašnjava širok dijapazon (bivših) problema štićenika. Ima ih i vrlo mladih, gotovo golobradih, što su se „zezali“ sa amfetaminima, ima i kaluđera, sveštenika, odlutalih u društveno prihvatljiviji porok pića, ima i onih što su žar igre ruleta ili pokera potpaljivali kokainom. Ima i rimokatolika. Ovde su svi jednaki, ogoljeni od bivših statusa, zvanja, obrazovanja, materijalnog bogatstva. Ovde su svi narkomani, kako ih njihov duhovnik u šali oslovljava. Jedino merilo hijerarhije je vreme provedeno u zajednici, a vreme je i jedino što se ulaže. I jedino je ono nepovratno, naglašava sveštenik, dodajući da su se baš s vremenom najviše bahatili.

Zbog tog osnovnog načela razgolićavanja pred bogom što oslobađa gordosti, a vodi skromnosti i poniznosti, Tupanjcu teško pada da bude u centru pažnje medija. Međutim, na to pristaje bez zadrške, jer je poslušanje drugo pravilo zajednice. Poslušnost starijem po stažu, zatim „anđelu čuvaru“ -za pridošlicu zaduženom štićeniku, pa vaspitaču, zatim ocu Branku, i na kraju vladici zagrebačko-ljubljanskom Porfiriju, nekad igumanu manastira Kovilj, pod čijim je okriljem „Zemlja živih“, sve to stvara čvrst lanac komandi. Poredak zasnovan na odlukama radne grupe, a bez stalnog prisustva sveštenika, omogućava da veliko domaćinstvo funkcioniše bez greške, ali je, pre svega, terapeutsko oruđe. Još jedan način da se to „ja“ sreže na pravu meru.

Pogled iz spoljnjeg sveta, gde „ja“ neupitno dominira, sugeriše da je tretman možda previše radikalan. Međutim, manipulacije kojima su svi bili skloni, bez izuzetka svedoče do koje mere ego može da se izvitoperi i sve podredi vlastitim potrebama. „Vladimir je poslednjih meseci bio nesnošljiv, uvek je kasnio, mnogo lagao, „muljao“, ugrožavao Centar neodgovornošću“, sećaju se Tupanjčeve bivše kolege. A on im danas zamera, u meri doziranoj brzinom oporavka, što su ga tako dugo tolerisali.


„Jedan korak me je delio od ambisa. Nisam mogao da kradem jer, verovatno, nisam bio dovoljno spretan, niti sam imao mrežu eventualnih saradnika, a nisam hteo ni da postanem diler“, objašnjava kako je i gde zastao. U potpunom ništavilu, bez smisla života. Ništa što je radila okolina, a CZKD su baš bili uporni, nije moglo da ga prene. Budući da je „snifao“, ni „zlatni metak“ ili tzv. over nisu bili rešenje. Takvog, kao krpu, našli su ga roditelji u poslednjem pokušaju spasavanja. Predložili su mu lečenje u „Zemlji živih“, sticajem okolnosti, u blizini svog imanja, i on je pristao. I tu se Tupanjac razlikuje, jer je većina pitomaca prošlo razne klinike za odvikavanje, od privatnih, preko državnih, do ugrađivanja inplanta u inostranstvu, i „skidanja“ blokatorima. I na koncu došli na to mesto bratstva i jednakosti.

Rutina

Svoju različitost Vladimir je visoko cenio, nesvestan da je taština prva među porocima. Stoga je tražio ono s početka teksta, da ne čita molitve i ne krsti se pred ikonom. Sveštenik se složio. „Prošlo je nekoliko dana, ostalima je smetalo što se izdvajam, branio sam se da mi je otac Branko tako dozvolio. Međutim, kad su ga o tome pitali preko telefona, opovrgao je. Osećao sam se kao da me je „navukao na foru“, seća se Tupanjac ozlojeđenosti. Onda se molitva sama uvukla u njegov dnevni ritam. Ultralevičar je mic po mic postajao vernik usled dejstva reči koje je neko, nekad davno, i u drugoj nevolji oblikovao. Molitve su važan deo terapije, tvrdi s novim uverenjem, dodajući da se sa tim ciljem ovde ama baš sve čini.


„I ovo je deo lečenja“, kaže presvlačeći obuću iz kućne u poljsku, pre no što će nas provesti imanjem. Ormarić dograđen na spoljašnji zid bivše salaške škole pun je cipela 25 muškaraca, a „sazuj-obuj“ princip čini segment terapeutske rutine. Kao i ustajanje rano izjutra, nameštanje kreveta, set od pet obroka, učešće u crkvenim ritualima, svakojake dužnosti na imanju, rutina je i obavezno kucanje na vratima brojnih prostorija kuće. U nju spada i logoterapija ili „lečenje smislom“, po čemu je „Zemlja živih“ jedinstvena zajednica za odvikavanje.

Po metodu psihijatra Viktora Frankla, u egzaktnim terminima, štićenici jedni drugima ukazuju na greške, dok onaj koji je „na tapetu“ ćuti i sluša. Na osnovu rečenog, svako dobija zadatak javnih uvida u okoštale vidove ponašanja. „Meni najčešće ‘zapadne’ da navodim kad sam se pravio pametan“, smeška se Tupanjac sa distancom nekog ko je načinio korak više. Najteže je da sebi priznaš ko si i šta si, sve drugo je lakše, naglašava, doživljavajući samokritiku kao lek. Drugi vid moralnog napredovanja proizilazi iz Jevanđelja: iz večeri u veče izdvaja se stih koji treba da se promisli i primeni u svakodnevici.


Sloboda

Seosko imanje nije ograđeno žicom, niti ima čuvara, svako je slobodan da ode kad hoće, ali s blagoslovom tek kad završi proces. Ako neko istupi samovoljno, nema povratka, pravilo je koje se ponekad krši, pa među štićenicima ima i povratnika. To imanje, praktično u bestragiji, poligon je radne terapije i raspolaže raznim poljoprivrednim pogonima. Što uobičajenim, što neobičnim -baštom, kokošinjcem, svinjcem, obradivom zemljom, plastenikom, basenima za uzgoj glisti. „Stara, dođi“, Tupanjac vabi ogromnu krmaču čiji je brojni nakot, sedmi po redu, razmigoljen po susednom objektu. Ona dolazi, naviknuta na nežnosti. Dvorište je uredno, ulepšano sadnicama optočenim kamenjem, među njima se šepuri jedan ćuran.


Štićenici se smenjuju na dužnostima, u njih spada i čišćenje, priprema i raspremanje kupatila, mešenje hleba, kuvanje, čitanje psaltira tokom obeda... Neispunjenje obaveza povlači epitimiju, drugde bi rekli kaznu, a ovde vaspitnu meru. Isto sledi i kad se neko ogluši o red, kad se, recimo, mimo obroka, maši za frižider. Za takvog nekoliko dana nema užine.

„Rutina te isprvo ubija, prosto ne možeš da zamisliš da ti tako jednolično prođu dve i po godine. Hrabre te oni koji su to prošli i njihovo strpljenje za sve budalaštine i hirove na koje si ti, u početku, spreman“, Vladimir tumači kako u praksi izgleda ova kura bez lekara, samo pod vođstvom sebi sličnih, s istim iskustvom pada, ali čvršćim u podizanju iz blata. Zavisnici zavisnike najbolje razumeju i najdelotvornije podstiču. Kad sa iskrenom radošću ispravlja svoj karakter, uvek se usredsređujući na mane. Vrline su još daleko, iako nama spolja deluje da ih je prepun. Međutim, njemu su uzori sad podvižnici čijih je životopisa puna biblioteka. Svetovne literature tu gotovo i da nema, par od listanja izanđalih Politikinih zabavnika i Nacionalnih geografija.


Nema ni televizije, a vreme se ne sme skratiti ni pušenjem. Pod zabranom su i mobilni telefoni, nakit, „sve što čoveka razgrađuje“, kako definiše otac Branko. Nema ni psovki, povišenog tona, grubih reči, ali nema ni žena. Potonje možda i najteže podnose, ali i to uče da shvataju drugačije nego ranije. Kao potrebu za lepotom i bliskošću, a ne zadovoljavanje nagona. Ovde nema ni individualnih sportova, kompeticija u tom smislu nije poželjna jer su predugo bili individualci, vrlo skloni „prljavoj“ igri. Zato se često igra fudbal, kad svako priznaje svoj „faul“.

Sve navedeno bi ličilo na robijanje da nije tih srećnih lica. „Kažu da od ovog što poprimiš u zajednici, u izolaciji, zadržiš najviše 10 odsto u spoljašnjem svetu“, podatak je koji plaši. Zato, ma kako u početku izgledao dug rehabilitacioni period, pri kraju se skraćuje zebnjom šta posle, kad sledi prava borba povratka u društvo. „Važno je da ne zaboraviš da sagneš glavu“, novi je način kako se Tupanjac i svi ostali odnose prema autoritetima, pa stoga i bolji recept pronalaženja svog mesta.


Besplatno lečenje

Poslušanje gostoprimca je mnogo drugačije od vođenja kroz izložbu, iako isprva tako ne deluje. Tupanjac pokazuje prostoriju u kojoj se kaširaju ikone, gde zimi štićenici češće borave. Serijske kopije predstava svetaca se bitno razlikuju od radova moderne umetnosti, ali im kustos prilazi sa više poštovanja nego, nekad, autorskim delima. Obilazak podrazumeva i da zavirimo u spavaonicu, ali ništa više, jer je tu „jedan brat leži bolestan“. Ne drhti od virusa, već od apstinencijalne krize, „navučen je na lekove“. „Fizička kriza traje kratko, i nije ništa prema psihičkoj zavisnosti“, objašnjava Tupanjac s manje teksta no što bi ikad pre činio. Poziva nas i u trpezariju, ujedno i crkvu, da večeramo u skladu sa pravoslavnim tipikom. Vreme je posta, pa nam se navodno žuri, nismo naviknuti na taj režim.

Da je period mrsa, na meniju bi bili i mesni proizvodi, neka kokica ili potomak Stare. Po tome se razlikuju od monaha, ali i najveći isposnici imaju više dodira sa spoljašnjim svetom. Žitelji „Zemlje živih“ nemaju pravo na porodične posete, dok kući odlaze samo sporadično, kad zasluže stažom, tj. po blagoslovu oca Branka.

Kao deo terapije, sveštenik ih postrojava da pred predstavnicima medija izdeklamuju šta ih je dovelo dovde. Po starešinstvu, u kratkim crta, svedoče o decenijama posrnuća u čitavu lepezu zavisnosti, o kriminalnim posledicama toga, o raznim merama prethodnog lečenja. U predstavljanje spada i ispovedanje karakternih slabosti, pa javno priznaju sebičluk, lenjost, naprasnu narav, razmaženost, a većina njih, upravo gordost. Terapiju u vidu dublje samoanalize ostavljaju za kasnije, kad ostanu u krugu zajednice. Na ovaj način, rutina postaje vrlo intenzivna kategorija.

Pravo je čudo što bivši zavisnici sa koječim na duši žive u tolikom skladu, uz sva iskušenja zajedničkog života. „Da sastaviš i 30 sveštenika, oni bi se posvađali, a kad je u pitanju 30 narkomana, to je atomska bomba“, otac Branko na svoj duhoviti način ilustruje rizike. „Mi ne verujemo u boga, mi znamo da on postoji, mi smo pravi dokaz“, njegov zaključak odnosi se kako na psihološki aspekt tako i na fizičku egzistenciju programa. Nije lako nahraniti 120 ljudi dnevno, obezbediti im sve drugo što potrebuju, a što pada na teret manastira Kovilj. Jer ovaj program je za štićenike besplatan. Jedini ulog je, kao što rekosmo, vreme.

Peto polugodište

Iz desetogodišnje prakse „Zemlje živih“, vrlo je malo onih od koji se vrate zavisnosti, to znaju, jer su s većinom u kontaktu. Nekima otac Branko ili drugi sveštenici pomognu da ostanu pri Crkvi, ili postanu vaspitači u jednom od pet muških kampova. Osim oglednog Vilova, pod okriljem Kovilja su i zajednice u Bačkom Petrovom Selu, Slankamenovačkim Vinogradima, Krčedinu, Brajkovcu, Lazarevcu i Aleksincu, od čega i jedna ženska kuća. Trenutno je na lečenju 120 zavisnika i sve ih, nakon manjih iskušenja u izolaciji, čekaju veća, ona napolju, gde ih iščekuju i žene, deca, ali i vrebaju dugovi, i oni kojima duguju.

Tupanjac nema tog bremena, ali ni te nade. Njega čeka povratak roditeljima, od kojih je davno otišao, pa sad razmišlja o zasnivanju vlastite porodice. Želeo bi i da profesionalno doprinese zajednici, organizacijom izložbi drugačijih sadržaja, možda kakvim filmom. Međutim, taj trenutak je još daleko, pred njim je više od šest meseci svođenja unutrašnjih računa, čitavo peto polugodište ove posebne škole života. Lečenja duše, gde se tretiraju uzroci bolesti, a ne posledice.

Već predugo remetimo rutinu domaćina, narušavamo mir zajednice. Ali ne možemo da se odupremo lekcijama koje su i nama nasušno potrebne. Zapitkujemo još ponešto, dok se spušta veče, a onda se razilazimo po paralelnim svetovima. Za nama ostaje tmurna bačka ravnica, s malom iskricom u vilovskoj zajednici i plamenom u grudima.

Dragan NIkoletić/Newsweek