Na dedu je imao neukrotivu i neobuzdanu narav koja ga dovodi u mnoge neprilike. Bio je u neprijateljstvu s Nikolom Pašićem, Dragutinom Dimitrijevićem Apisom

Životni put princa Đorđa Karađorđevića, najstarijeg sina kralja Petra Prvog i Zorke, ćerke crnogorskog kralja Nikole Prvog različito je opisivan i tumačen.

Pristalice njegovog brata, kralja Aleksandra, smatrale su da je zbog, blago rečeno, "preke naravi" sa razlogom smešten 1925. godine u azil za umobolne.

Kritičari vladavine prvog jugoslovenskog kralja smatrali su pak da je Đorđe, u narodu prozvan kraljević Đorđe, žrtva spletki i apsolutističke vladavine njegovog brata, koji je nasledio presto pošto je Đorđe, okrivljen za smrt svog posilnog, abdicirao.

I jedni i drugi su, međutim, priznavali Đorđu Karađorđeviću patriotizam i ličnu hrabrost koja je ponekad zaličila i na onu mitsku njegovog "prezimenjaka" Marka ili srpskog vožda po kome je dobio ime.

Na dedu je imao neukrotivu i neobuzdanu narav. Često je išao na Adu u ribarenje sa svojim profesorom matematike i velikim prijateljem Mikom Alasom. Đorđeva preka narav dovodi ga u mnoge neprilike. Bio je u neprijateljstvu s Nikolom Pašićem, Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i oficirom Petrom Živkovićem. Za razliku od njega, Petrov mlađi sin Aleksandar imao je mnogo više diplomatskog duha i taktike i bio je Pašićev miljenik.

Princ Đorđe je išao u vojnu školu u carskoj Rusiji, u Kadetski korpus cara Aleksandra II. Često je tada od svojih drugova kadeta skrivao svoje plemićko poreklo, tj. da mu je deda crnogorski knjaz Nikola, čije su dve ćerke (Đorđeve tetke) bile udate u Rusiji za ruske plemiće.

Njegovo školovanje prekinuo je Majski prevrat 1903. kada je u Srbiji ubijen kralj Aleksandar Obrenović i njegova žena kraljica Draga. Odlučeno je da novi kralj bude knez Petar Karađorđević, koji je tada živeo u Ženevi. Od 1903. Đorđe je imao titulu prestolonaslednika, kao najstariji kraljev sin.

Jedan događaj bio je preloman za Đorđev život - ubistvo njegovog posilnog Stevana Kolakovića. U napadu besa prestolonaslednik ga je premlatio. Stevan je imao teške povrede po glavi i trbuhu. Svi udarci su bili, po mišljenju lekara, naneti udarcima noge. Od zadobijenih povreda sluga je posle nekoliko dana umro. Sahranjen je dan ranije nego što je rečeno njegovim rođacima i prijateljima.

Režimska štampa je pokušala da zataška zločin nazivajući ga "tajanstveno ubistvo", ali su srpski socijaldemokrati preko Radničkih novina započeli upornu kampanju, zahtevajući da se zločin kazni.

Ovaj događaj je izazvao veliku buru u srpskoj, a naročito u austrougarskoj štampi, pa je zbog svega toga Đorđe ponudio abdikaciju 27. marta 1909. godine. Novi prestolonaslednik postao je mlađi brat Aleksandar, koji tada dolazi iz Petrograda.

Od te abdikacije Đorđe je samo princ, ne i prestolonaslednik, a pošto je kraljev sin naziva se kraljević Đorđe.
Princ Đorđe je učestvovao u oba balkanska i u Prvom svetskom ratu. Teško je ranjen u bici na Mačkovom Kamenu kod Krupnja septembra 1914.

Posle smrti kralja Petra 1921, vlast je i zvanično preuzeo njegov mlađi sin, kralj Aleksandar. Netrpeljivost između Đorđa i Aleksandra tada je sve više rasla. Princ Đorđe je uhapšen 1925. godine i godinama je boravio u zatvoru, montirani su lekarski izveštaji da je neuračunljiv itd. Posle ubistva kralja Aleksandra 1934. u Marselju, princ Đorđe se ponadao da će biti pušten na slobodu. Međutim, knez namesnik Pavle i kraljica Marija nisu imali želju da ga oslobode i on je u zatvoru dočekao i Drugi svetski rat. Oslobodili su ga Nemci, znajući za veliku nepravdu koja mu je naneta.

Posle Drugog svetskog rata nova komunistička vlast sve članove dinastije Karađorđević (koji su bili u izgnanstvu) proglasila je državnim neprijateljima, oduzela im državljanstvo i konfiskovala imovinu. Jedino je princ Đorđe ostao u Beogradu i živeo mirno u slobodi kao penzioner. Čini se da je komunistička vlast imala više razumevanja za njega od rođenog brata. U poznim godinama oženio se Radmilom Radonjić. Nisu imali dece.

Umro je u Beogradu, u dubokoj starosti, 17. oktobra 1972. Sahranjen je u zadužbini svoga oca, crkvi sv. Đorđa na Oplencu kod Topole. Pored njega je sahranjena i njegova žena Radmila.

HEROJSTVO PRINCA ĐORĐA

Francuski novinar, ratni dopisnik pariskog Žurnala, Anri Barbi opisao je u knjizi "Sa srpskom vojskom" kako je princ Đorđe, ličnim herojstvom i žrtvovanjem, preokrenuo tok jedne borbe. Evo tog teksta koji je datiran na 21. septembar 1914. godine:

Stigavši u zoru iz Valjeva princ Đorđe je na konju obišao front bitke privučen žestinom borbe na Mačkovom Kamenu i oko te pozicije.

Iznenada je, sa brda sa kojeg je osmatrao i gde se zaustavio, video kako se srpske linije povijaju. Neprijatelj je već stigao gotovo do visine artiljerijskih baterija. Situacija je izgledala beznadežno.

Za to vreme, rezervni bataljon se nije pomerao, a bio je sakriven u nekom prevoju terena.
Princ Đorđe nije oklevao nijednu sekundu. Podbovši konja, jurnuo je u galopu i stigao ispred tog bataljona.

– Šta v ... – vi ovde? – podviknuo je on.

– Mi smo u rezervi.

– "Švabe" samo što nam ne uzmu topove a vi ovde sedite prekrštenih ruku!

– Nemamo naređenje.

– Gde je zapovednik?

– Ubijen!

– Za mnom ... Ja ću vam biti zapovednik.

Bataljon je oklevao da prati ovog oficira kojeg većina nije prepoznala. Princ Đorđe je onda izvukao sablju:
"Vojnici!", viknuo je – "ja sam princ Đorđe, stariji sin vašeg Kralja! Neka hrabri pođu za mnom!" ...

I dalje na konju, on se bacio prema neprijatelju. Bataljon, svi kao jedan, krenuo je trčeći za njim.

Princ Đorđe na konju bio je izvanredna meta i neprijateljski meci bili su usmereni na njega. Za to vreme, trupe koje su videle kako njihova rezerva juri, prestaju da se povlače i, ojačane, ponovo kpećy na neprijatelja koji, sa svoje strane, okleva a potom počinje da se povlači.

Oslobođena artiljerija ponovo otvara vatru i uskoro je izgubljeni teren povraćen.
U poslednjem času, pošto je zahvaljujući svojoj energičnoj intervenciji vratio pobedu u srpske redove, jedno zrno pogađa i baca iz sedla princa Đorđa.

Trče prema njemu, ali on razuverava one oko sebe koji su se uplašili:

"Ne bojte se ništa", kaže im on, "oni mene ne mogu da ubiju! A zatim ... mi smo im uzeli Mačkov Kamen! ... Nek "crknem", ono nije ništa! ... Živela Srbija!" ...

Zahvaljujući neverovatnoj sreći, zrno koje ga je pogodilo u slabinu zaobišlo je kičmeni stub, ne oštećujući nijedan osnovni organ.

(RTS/Wikipedia)