7 nepravedno zaboravljenih Srba

Pojedine ličnosti zadužile su srpsku kneževinu i kraljevinu, ali posle smrti izbrisane su iz sećanja

1. Ðorđe M. Pavlović

Pravnik, ekonomista, sudija, ministar i diplomata, imao je tako uglađene manire da je pred njim ustajao i sklanjao se ceo Beograd

„Oni koji ga pamte iz vremena pre 1914. setiće ga se uvek u fijakeru, u nekoj skupocenoj bundi, odevenog po poslednjoj modi, jer se retko i mogao sresti peške ili u nekom ‚banalnom okviru‘. Čim bi se pojavio, sve je pred njim ustajalo, uklanjalo se i sklanjalo, jer je Beograd imao samo jednog gospodina Ðoku Pavlovića“, piše u „Siluetama starog Beograda“ Milan Jovanović Stojimirović.

Najviše ordenje

Ovaj neopravdano zaboravljeni pravnik i ekonomista rođen je 1838. u Smederevu, a 1850. preselio se u Beograd kod brata, kir Jevte Pavlovića, koji se obogatio u knjižarskom poslu.

Zahvaljujući bratu, Ðoka je otišao na studije u Pariz i tamo 1862. diplomirao prava. Ali, osim diplome, tu je primio manire velikog gospodina, koji su ga krasili do kraja života. Zbog toga, kao i izvanrednog umeća muziciranja na violini - takođe stečenog u Francuskoj - nakon povratka u Beograd bio je često i rado pozivan na dvor kod kneza Mihaila.

Uporedo sa uspehom u društvenom životu, tekla je i njegova poslovna karijera: sa 33 godine osnovao je Smederevsku kreditnu banku i bio njen uspešan direktor, a 1884. postao je ministar finansija. Srbiju je na tom mestu zadužio uvođenjem progresivnog oporezivanja, odnosno većih poreskih nameta za bogatije. Uz ovo, zaključio je veoma povoljan državni zajam, pa podneo ostavku, izjavivši da je „umoran“. Kralj Milan ga je, usvajajući njegovu ostavku, odlikovao Takovskim krstom.

Ðoka Pavlović je pre i posle toga bio još i ministar pravde i ministar spoljnih poslova, predsednik najvišeg suda, profesor Velike škole, pisac udžbenika „Hipotekarno pravo“, predsednik Narodne skupštine u dva mandata i izaslanik Kraljevine Srbije u Rimu. Državnu službu napustio je 1892.

Uvažavano mišljenje

Pisao je pravne rasprave za francuske stručne časopise, lečio se po stranim banjama, čitao strane novine... i u Beogradu uživao ugled vrhovnog arbitra - od mode do toga da je, kako piše Jovanović Stojimirović, „uvažavan njegov sud da li je neko sposoban za ovaj ili onaj državni položaj, za ovu ili onu sumu kredita kod Narodne banke, ili uopšte za ulazak u visoko društvo i ostanak u njemu“.

Brat mu je umro 1898. i celokupno veliko imanje zaveštao u dobrotvorne svrhe, s tim da Ðoka, dok je živ, koristi sve prihode po svom nahođenju. Stari gospodin živeo je u palati u Knez Mihailovoj, odbijajući provodadžike. Budući bogat i nepotkupljiv, uživao je veliko poverenje i kralja Petra I Karađorđevića. Umro je 1921. u Beogradu.

2. Milan Jovanović Stojimirović

Novinar i diplomata, posle rata ostao bez građanskih prava i posvetio se pisanju portreta znamenitih Beograđana

Priču o Ðoki Pavloviću, kao i o drugim ličnostima o kojima pišemo ovom prilikom, sačuvao je od zaborava Milan Jovanović Stojimirović, i sam neopravdano skrajnut iz sećanja.

Sin opančara

Rođen je 1898. u Smederevu, u porodici opančara i domaćice. Rano je ostao bez oca, pa je staranje o njemu preuzeo ujak, čuveni beogradski neuropsihijatar dr Dušan Stojimirović. Milan će kasnije, iz zahvalnosti, njegovo prezime dodati očevom.

Po završetku Pravnog fakulteta posvetio se novinarstvu, jedno vreme radio je u Politici, a bio je i direktor državne novinske agencije Avala. Kao novinar, ataše za štampu u ambasadama u Bernu i u Berlinu, službovao je i u Ministarstvu inostranih poslova.

Posle okupacije Srbije u Drugom svetskom ratu, od jula do oktobra 1941, bio je glavni urednik dnevnog lista Obnova, a zatim, sve do jeseni 1944, direktor Državnog arhiva u Beogradu. Prethodni direktor je sa ženom i dve ćerke izbačen s posla i iz stana... Zajedno sa predsednikom kvislinške vlade Milanom Nedićem, na kraju rata pred partizanima je pobegao u Austriju, gde se predao saveznicima, ali oni su ga izručili Beogradu.

Zbog saradnje s okupatorom osuđen je na 15 godina zatvora s prinudnim radom i deset godina gubitka građanskih i političkih prava po izdržanoj kazni. Konfiskovana mu je gotovo celokupna imovina u Beogradu i Smederevu. Posle sedam i po godina Stojimirović je izašao iz zatvora u Sremskoj Mitrovici. Od tada pa do smrti 1966. svakih petnaest dana objavljivao je u magazinu Duga po jedan tekst o znamenitim ljudima iz 19. i s početka 20. veka. Kasnije su svi oni sabrani i objavljeni pod naslovom „Siluete starog Beograda“. Prvi takav portret, međutim, napisao je još u mladosti: zahvaljujući ujaku koji je bio upravnik duševne bolnice u Beogradu, Jovanović Stojimirović upoznao je Petra Kočića, koji je tu bio na lečenju, i tu i umro. Taj tekst objavljen je u Srpskom književnom glasniku.

Prevodilac i antikvar

Poznavalac mnogih oblasti kulture, velikog književnog obrazovanja i izuzetno radoznalog duha, Stojimirović je prikupljao građu za Leksikografski zavod i sa engleskog jezika preveo romane „Ja, Klaudije“ Roberta Grejvsa i „Tauer“ Vilijama Ensvorta.

Pre rata jedini je u Smederevu skupljao retke knjige, slike i druge umetničke predmete, i tu je kolekciju testamentom ostavio smederevskom Muzeju. Rukopise i prepisku zaveštao je Matici srpskoj.

3. Pavle Marinković

Novinar, diplomata i ministar koji je lako menjao strane i stavove, 1920. kao ministar vera obnovio Pećku patrijaršiju i izabrao prvog patrijarha

Samo devet meseci posle Politike, koja je danas najstariji dnevni list na Balkanu, 1. septembra 1904. pokrenuta je i Pravda. Uz Vreme, ovo su bila tri vodeća lista u Srbiji, a ugašena su po dolasku okupacione nemačke vojske 1941.

Paja Bunda

Pokretač i vlasnik Pravde bio je Pavle Marinković, pravnik, publicista, kraljevski diplomata i ministar... i živopisna ličnost.

Njegov otac bio je ministar i pisac, a brat Vojislav je doktorirao i bio čak i predsednik vlade. Pavle, rođen 1866, bio je problematično dete. Družio se s uličarima, bio napast za devojčice, a maturski ispit morao je da polaže u Nišu jer u Beogradu nije mogao „da prođe“. Otišao je u Pariz na studije, i otud se vratio kao pravnik, ali i kao kicoš, diktator mode i učitelj otmenog ponašanja. Milan Jovanović Stojimirović piše: „Nosio je monokl i galske brkove, žakete u boji, bele kamašne, cilindar i bundu, zbog čega su ga svi zvali Paja Bunda“.

Odmah po povratku uključio se u politički život, pokretanjem jednog lista i pisanjem političkih rasprava.

Zahvaljujući pre svega očevom uticaju, ušao je u diplomatiju i službovao prvo u Rusiji, pa u Grčkoj. Dok je bio u Atini, na svoju ruku je jednoj grčkoj princezi obećao brak s kraljem Aleksandrom Obrenovićem, pa je dobio otkaz. Marinković je, međutim, tada počeo da se izdaje za žrtvu političkog progona i prešao u opoziciju!

Majski prevrat

Kad je kralj Aleksandar Obrenović objavio svoju ženidbu s Dragom Mašin, Marinković, koji je bio njen drug iz detinjstva, postao je ministar. Iz vlade je ispao jer se udvarao ženi jednog svog ministarskog kolege, a potom učestvovao u jednom dvoboju s revolverima u kojem je ranjen slučajni posmatrač... Da bi se dokopao vlasti, kraljici Dragi je saopštio da hoće da se oženi njenom mentalno ograničenom sestrom, pa mu je isposlovala mesto poslanika u Sofiji. Taj brak i ostale planove osujetio je Majski prevrat, u kojem su Aleksandar i Draga ubijeni. Stradao bi i on da u noći atentata slučajno nije bio izvan Beograda.

Već naredne godine Nikola Pašić mu tajno daje novac da pokrene Pravdu, u kojem će za njegov račun napadati oficire zaverenike. List je vrlo brzo dostigao visok tiraž i uticaj, a Pašić je Marinkovića 1914. imenovao za poslanika u Bukureštu. Posle Prvog svetskog rata Pavle Marinković je ministar rudarstva, pa prosvete, a 1920, kao ministar vera, obnavlja Pećku patrijaršiju i bira prvog patrijarha...

Potom se povukao u penziju, i umro 1925. godine u Vrnjačkoj Banji.

4. Giga Geršić

Čuvenog pravnika, osnivača Radikalne stranke i ministra ljubav prema kartama sprečila da ostavi istorijski trag

„On je bio jedan od najsuptilnijih mozgova svoje sredine i svoje epohe, ali imao je i slabosti. Zbog toga, valjda, i nije igrao velike istorijske uloge, koje bi mu pripale da nije bio boem, a naročito ‚čovek na svoju ruku‘...“, beleži Milan Jovanović Stojimirović o Gigi Geršiću.

Gligorije Geršić rođen je 1842. godine u banatskoj Beloj Crkvi, a prava je studirao u Beču i Budimpešti. Sa samo 24 godine bio je profesor rimskog prava na beogradskoj Velikoj školi, potonjem Univerzitetu. Govorio je nekoliko stranih jezika, bio visokoobrazovan i sjajan besednik, pravi majstor reči, pisac i kozer. Brzo je reagovao i zbunjivao sagovornike i time izazivao smeh kod prisutnih.

Od zaverenika do ministra

S Nikolom Pašićem i Perom Todorovićem osnovao je Radikalnu stranku i kao član njenog Glavnog odbora izveden pred preki sud 1883, posle Timočke bune. Samo pet godina kasnije igra ključnu ulogu u pisanju novog ustava i postaje ministar pravde, čuven po svojim zakonskim inicijativama.

Giga Geršić je najviše vremena provodio u kafani. Uvek je kasnio. Na predavanja u Velikoj školi dolazio je pri kraju ili posle časa i stalno se izvinjavao slušaocima. Jurili su ga svi. Studenti da im potpiše indeks, šnajderi da proba odelo... Pušenje i lepe žene bili su mu strast. Nije bio veliki ljubitelj kapljice, ali zato je karte obožavao. Partneri su mu bili svi koji su voleli da igraju: kafedžije, trgovci, književnici, brice...

Jedna njegova partija trajala od sedam uveče do osam sati sledećeg jutra. Tada se jedan od saigrača, mlad čovek, izvinio i rekao da mora da ide jer u devet sati ima ispit.

„Kod koga, mladiću?“, pitao je Geršić.

„Kod vas, profesore!“

Geršića ga je ispitao tu u kafani, a onda su nastavili partiju. Student se zvao Mijat Mijatović, kasnije advokat i prvi srpski pevač narodnih pesama koji je snimio ploču.

„U redovnim prilikama“, piše Jovanović Stojimirović, „političari ga nisu mnogo cenili niti tražili njegovo društvo, ali kad god bi dolazilo do neke velike političke krize odmah se apelovalo na Geršića!“

Tikvice s kiselim mlekom

Bio je ćudljiv i veoma tvrdoglav. Prilikom jedne posete dvoru kralj Aleksandar Obrenović ga je zadržavao na ručku, ali Giga Geršić je poziv - odbio! Rekao je kralju da mu tog dana kod kuće spremaju punjene tikvice s kiselim mlekom. Kralj je, međutim, navaljivao, pa su se na kraju dogovorili da dvorska kola s jednim žandarmom Geršiću donesu tikvice od kuće kako bi ručao u dvoru. Umro je 1918. i sahranjen s novim špilom karta.

5. Milovan Milovanović

Zapadni političari hvalili su beogradskog diplomatu kao državnika najboljeg kova, ali pravo priznanje u Srbiji nikad nije stekao

Ako ni u jednom drugom, a ono u slučaju Milovana Milovanovića dokazala se poslovica da „niko nije prorok u svom selu“.

Pohvale sa strane

Italijanski kralj izjavio je da Milovanović, tada poslanik u Rimu, „inteligencijom premaša sve ambasadore“, Žorž Klemanso, francuski predsednik vlade, rekao je: „Ja ne znam evropskog državnika njegovog kova“, dok je u Srbiji za života bio osporavan, a posle smrti vrlo brzo zaboravljen.

Rođen je u Beogradu 1863. Otac, stari obrenovićevac, sudija i ministar, poslao ga je na školovanje u Pariz. Po povratku u Beograd - imao je tada 25 godina - odmah je postavljen za profesora na Pravnom fakultetu, a kralj Milan imenovao ga je za sekretara Ustavnog odbora, zaduženog da pripremi novi ustav Kraljevine Srbije.

Između kralja Milana i mladog pravnika rodilo se prijateljstvo, jer su i jedan i drugi voleli karte, dobru kuhinju i žene. Milovanović se upustio u strasnu vezu s glumicom Velom Nigrinovom, ali kad je došlo vreme da se ženi, sklopio je brak sa unukom Jovana Marinovića. Godine 1903, u vreme smene dinastija, zatekao se u Rimu. Zbog ubistva Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, Engleska je prekinula diplomatske odnose sa Srbijom i uvela joj neku vrstu sankcija. Samo zahvaljujući Milovanovićevim vezama i umeću, engleski dvor je ublažio svoj kruti stav prema novom kralju Petru Karađorđeviću.

Aneksiona kriza

Upustio se u otvoren sukob sa svemogućim Nikolom Pašićem i prihvatio mesto ministra inostranih poslova. Na tom položaju ga je 1908. godine zatekla kriza, nastala kad je Austrija pripojila Bosnu i Hercegovinu. Srbija je proključala od besa, a Beč je mobilisao armije dovoljne da je pregaze... Ocena jednog hroničara je da je „Milovanović tada dao celog sebe i ušao u diplomatsku istoriju Evrope, potpuno dorastao svojoj ulozi“.

Smatra se da je Milovan Milovanović, kao predsednik vlade, odigrao i ključnu ulogu u sklapanju saveza s Bugarskom 1912. godine. Taj savez omogućio je Srbiji pobedu nad Turskom u Prvom balkanskom ratu... Nekoliko meseci pre početka tog rata Milovanović je umro. Niko se nije usudio da mu ospori pravničko znanje, političku veštinu i ličnu hrabrost, ali čaršija mu nije opraštala samouverenost, tvrdeći da nema čvrsta politička ubeđenja i da je spreman na svakakve kompromise zarad uspeha.

6. Ljubomir Kaljević

Bogati naslednik svu imovinu koju je imao stavio je u službu političke opozicije. U 33. godini postao je ministar, u 34. premijer

Za Ljubomira Kaljevića Milan Jovanović Stojimirović je napisao da je bio „čist od svake zamerke da ni živ ni mrtav nikad nije gubio poštovanje čak ni najvećih svojih protivnika“.

Evropejac

Rođen 1841. u porodici veoma bogatog Užičanina, stekao je u inostranstvu visoko obrazovanje i shvatanja „otvorenog Evropejca“. Kaljević je imao 25 godina kad je nasledio očevo bogatstvo - pored imanja u unutrašnjosti, imao je u Beogradu hektare na Dedinju i kuću pored Slavije - i sve što je posedovao stavio je u službu političke opozicije, prvo knezu Mihailu, pa zatim i kralju Milanu. U srpskoj prestonici zvali su ga „onaj gospodičić što arči očevu imovinu“... Pažnju je privlačio i svojom lepotom: visok, smeđ, s krupnim plavim očima, uvek elegantan, predstavljao je jedinstvenu pojavu.

Dosledan u svojim političkim uverenjima, postao je ministar finansija u svojoj 33. godini, a već u 34. i predsednik vlade. Na tom mestu odbio je da primeni represalije prema socijalistima Svetozara Markovića, učesnicima protesta „Crveno barjače“ u Kragujevcu.

Smatrajući da Srbija nije spremna za rat s Turcima, Kaljević je podneo ostavku, a na čelo vlade došao je Jovan Ristić, jedan od najmoćnijih političara u to doba. Po njegovom nalogu, policija je isfabrikovala dokaze o Kaljevićevoj zaveri protiv kralja, s namerom da bude osuđen na smrt i streljan, kao što je to već urađeno s nekim političarima. Vladika Mojsije Veresić obavestio ga je u poslednji čas, pa je Kaljević s porodicom prebegao u Zemun. Imanje mu je konfiskovano. U inostranstvu je živeo od pomoći prijatelja, a kad je Srbija zatražila da bude proteran iz Beča kao „prevratnik“, austrijska vlada odbila je to sa obrazloženjem da je Kaljević „otmen gospodin koji se kreće u najboljem društvu“...

Povratak

Kad je kralj Milan 1881. smenio Jovana Ristića, Kaljević je pozvan da se vrati u Srbiju. On, međutim, razočaran Milanovom neprincipijelnošću, odbija da se bavi unutrašnjom politikom. Službovao je kao poslanik Srbije u Bukureštu i Atini, a zatim je ušao u Državni savet.

U političku arenu vratio se samo jednom - u prvoj vladi pod Karađorđevićima, posle smene dinastija 1903. preuzeo je portfelj inostranih poslova. Zadatak mu je bio da u svetu ublaži nezadovoljstvo zbog surovog ubistva kraljevskog para.

Potom se vratio knjigama i uskom krugu prijatelja, da odatle „s filozofskim mirom posmatra otimanje svojih savremenika o vlast“. Umro je 1907. godine.

7. Milenko Vesnić

Dečak kome su Turci ubili oca i proterali ga iz sela kraj Sjenice potpisao je mirovni ugovor 1913, čime je Turska izgubila posede na Balkanu

Kad je Milenko Vesnić 1913. u Londonu u ime Srbije potpisao mirovni ugovor zbog kojeg je Turska izgubila sve posede na Balkanu, izvršena je nebeska pravda. Rođenom 1863. u jednom selu kod Sjenice, Turci su mu, kad je imao četiri godine, ubili oca, a njega s majkom i ostalom decom proterali u Srbiju...

Inadžija

Budući pravnik, diplomata i državnik, u Beogradu se izdržavao i školovao služeći po kućama. Zahvaljujući inteligenciji i marljivosti, bio je odličan đak, pa je brzo počeo da zarađuje dajući časove lošim đacima. Vesnić je preko ovih svojih „đaka“ ušao i u bolje kuće, odnosno u uticajne krugove u društvu. Bežeći od siromaštva, još u mladim godinama počeo je da se lepo odeva i imao je gotovo bolesnu sujetu, koja će ga pratiti do kraja života.

Odbio je da svoju političku budućnost veže za naprednjake ili liberale, dve uticajne snage, već se priklonio radikalima, koji su bili u opoziciji. Ispostavilo se da je nekadašnje siroče s Peštera izabralo dobar put: kad se iz Minhena vratio kao doktor prava, radikali, koji su u međuvremenu došli na vlast, poslali su ga u diplomatiju u Carigrad. Međutim, kad je, umesto da bude imenovan za poslanika, raspoređen na nižu dužnost otpravnika poslova, podneo je ostavku.

Predaje pravo na Velikoj školi, piše stručne rasprave i udžbenike, i odbija ministarske položaje kad nije zadovoljan sastavom vlade. Zajedno s Nikolom Pašićem i još nekim radikalima, kralj Milan poslao ga je u zatvor zbog „antidržavne delatnosti“.

Neprihvaćen

Posle Majskog prevrata i smene dinastija, Karađorđevići ga šalju u Pariz, gde s prekidima, tokom kojih je bio ministar i predsednik vlade, službuje od 1904. do smrti 1921, dajući ogroman doprinos političkoj borbi Srbije u Prvom svetskom ratu.

Kao ministar pravde humanizovao je prilike u srpskim zatvorima, kao ministar inostranih poslova zastupao je Srbiju na mirovnim pregovorima posle balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. Vesnić se u Parizu oženio američkom milionerkom i s njom došao u Beograd 1920. godine, prihvativši da vodi vladu. Beograđani nisu mogli da se naviknu da ga viđaju na ulici dok šeta pekinezere svoje žene, ni da mu oproste što u kući drži livrejisanu poslugu i stalno puši kubanske cigare... Na glasanju za članstvo u SANU nije izabran iako je to zasluživao. Vratio se u Pariz i umro u svom klubu tokom partije pokera. Sahranjen je u Beogradu.