7 priča o turizmu i letovanjima

I građanska klasa i kraljevi voleli su da posećuju morske i rečne plaže, ali i lekovite banje

Kako je u Srbiji rođen turizam

Beogradska vlast je 26. juna 1844. donela Publikaciju o zabrani kupanja na Savi i Dunavu „bez gaća“, to jest bez kostima

Za mnoge stvari se kod nas ne zna kako su i kad nastale, ali ako je reč o turizmu, onda tu dileme nema: turizam je u Srbiji počeo tačno 26. juna 1844. Tog dana su beogradske vlasti donele Publikaciju o zabrani kupanja na Savi i Dunavu „bez gaća“, to jest kostima.

Sve posle ovog civilizacijskog skoka je „istorija letovanja“, čiji vrlo sažeti pregled dajemo na ovom mestu...

U korak s Evropom

Publikacija je predstavljala skroman, ali hvale vredan pokušaj hvatanja koraka s Evropom, koja je kad je posredi golotinja pored vode daleko bila odmakla.

Na njenim plažama, naime, već su se bile odomaćile „mašine za kupanje“ - kabine za presvlačenje na točkovima, koje su konji vukli do dublje vode. Žene su u vodu ulazile direktno iz kabine, tako da ih niko ne vidi u kupaćem kostimu, koji se, inače, od zimske odeće razlikovao samo po odsustvu krznenih kragni - podjednako su pokrivali telo. Na isti način, iz vode su ulazile u „mašinu“ i vraćale se na obalu.

Što se Beograda tiče, u njemu je neki Karlo Karlovanski 1839. otvorio „prvu fabriku sirćeta“, ali je neslavno propao. Valjda je bilo dovoljno lošeg vina, šta li, tek nesuđeni fabrikant preselio se u Austrougrasku, u Pančevo, i tamo otvorio školu trgovačkih nauka. Ni u ovom poslu nije se obogatio, ali ga preduzetnički duh nije napustio. U maju 1847. vraća se u srpsku prestonicu i na Dunavu podno Kalemegdana otvara „prvo srpsko kupalište i plivalište“.

Naučni pristup

Svom poslu pristupio je naučno: doveo je učitelja plivanja iz Beča i počeo da meri temperaturu vazduha i vode. U jednoj tadašnjoj raspravi o raspodeli sredstava u kulturi (sic!) pominje ga i Ðura Daničić: „Pozorište je samo za zabavu besposlenim i imućnim ljudima, a plivalište je od potrebe i od koristi i za zabavu svakome čoveku.“ Uzaman: plivalište Karla Karlovanskog zatvoreno je zbog gubitaka, ali imalo se rašta osnivati - njegovom vlasniku Beograd duguje prve zapisane meteorološke podatke u svojoj istoriji.

Nove entuzijaste u turističkoj privredi Beograd je morao da čeka šest godina - tek 1853. neki Kosta Lepojević i Dimitrije Danić obavestili su građanstvo da su na Savi otvorili „kupatilo po najnovijem kroju, s ograđenim bazenom za decu i kabinama za odrasle“. Propali su pre jeseni.

Tako je moralo biti, jer još dugo potom Srbi su radije rizikovali davljenje pored neuređenih obala nego da plate ulaz na kupalište, a ta se navika nije čvrsto ukorenila.

Banje, kraljevi i ostali

S razvojem građanskog sloja letovanje ulazi u modu, a razlog za odlazak u banju nije se posebno ni tražio

Tek s nastajanjem građanskog sloja, između dva svetska rata, letovanje ulazi u modu.

Ako se išlo na more, birao se severni Jadran. Najpopularniji su bili Abacija, današnja Opatija, tada u sastavu Italije, i neka ostrva. Najbogatiji su i onda putovali u Monako, Nicu i druga mondenska letovališta.

Lekovitost voda

Na more se išlo u zimu ili u kasnu jesen, kad je vreme bilo sunčano i prijatno za šetnju, ali i za kupanje, a leta su se provodila u banjama.

Priču o srpskim banjama započinje knjaz Miloš dovođenjem barona Zigmunda Herdera, načelnika Saksonskih rudokopa, koji je 1835. godine analizirao i potvrdio lekovitost brestovačke vode, a kasnije i drugih banjskih voda.

I drugi naši kneževi i kraljevi voleli su banje: Draga Mašin se u Ribarskoj banji lečila od neplodnosti, a u ovom odmaralištu podno Jastrepca često je boravio i kralj Petar I Karađorđević. Tu je 1913. i potpisao deklaraciju o prisajedinjenju Kosova i Metohije matici Srbiji. Danas posetioce na to podseća spomen-ploča na početku stepenica - gazišta trostruko nižih od uobičajenih, napravljenih za starog kralja.

U godinama i kostobolan, kralj Petar često je boravio po banjama, pa je zato u istoriji zabeležen i kao inicijator prvog srpskog zakona o banjama. U jednoj od njih, Vranjskoj, zatekao ga je Prvi svetski rat. Njegov sin kralj Aleksandar sazidao je u banji Koviljači velelepni Kur-salon, zdanje za zabavu bogataša, u kojem se nalazila i prva kockarnica na Balkanu, u kojoj je kralj imao svoj lični kockarski sto. Aleksandrov sin Petar II, bežeći iz Beograda 6. aprila 1941, nakon večere kod gradonačelnika Zvornika, vratio se u Koviljaču, i u Kur-salonu potpisao akt o opštoj mobilizaciji.

Srpski Baden-Baden

U nadahnutom tekstu jedan hroničar piše: „U mnoštvu manje ili više poznatih banja, najslavnija je bila Vrnjačka banja, srpski Baden-Baden. U Vrnjce se odlazilo kao na hodočašće, posle iscrpnih priprema svake vrste: šila se nova garderoba prema modelima ‚iz žurnala‘, beležila su se imena hotela i restorana s najboljom uslugom, sa smrtnom ozbiljnošću se diskutovalo da li je bolje piti vodu sa izvora Snežnik ili onu sa Slatine. Razlog za odlazak u banju nije se posebno ni tražio i najmanja gorušica koja se ponovi tri puta u godini zasluživala je lečenje u Vrnjačkoj banji, za slabunjave adolescente bez apetita nije bilo drugog izbora osim Bukovičke banje, Jošanička je bila nezamenjiva za ovo, Selters za ono...“
Nudizam na savi

Izbeglice iz Rusije volele su da se kupaju bez odeće, ali je to zasmetalo javnosti u Šapcu, pa je traženo da im se to zabrani

Većina je, kao i danas, ostajala kod kuće, da leta provodi na obalama domaćih reka. Možda zvuči paradoksalno, ali „vo vremja ono“ gradovi su bili upućeniji na svoje reke nego danas. I reke su umele da im uzvrate ljubav, pa su Zemunci uživali na Lidu, Novosađani na Štrandu, Šapčani na Dudara-Badu... U Beogradu je i na Savi i na Dunavu bilo mnogo plaža, a najčuvenija je bila kod „Šest topola“ u blizini današnjeg Sajma.

Kostimi i golotinja

U knjizi „A ondak je letio jeroplan nad Beogradom“ Aleksandar Deroko opisuje i kostime za kupanje:
„Muškarci su imali poprečno štraftaste trikoe zakopčane spreda dugmićima, s kratkim rukavčićima na mišicama, s nogavicama često do kolena. Jedino baš sasvim dečurlija imala su gaćice, a ako neko nije imao svoje, mogao ih je dobiti i na kasi kupatila, a za svaki slučaj, da ih posle ne bi odneo, pozadi je crnom masnom bojom krupno bilo ispisano: UKRADENO IZ KUPATILA VLAJKA DIMITRIJEVIĆA. Žene i devojke nosile su šešire protiv suvišnog sunca, a kostime od listera ili druge tkane materije, i to iz dva dela, s donjim delom čije su nogavice do ispod kolena. Na nogama su obično bile patike ušnirane pertlama, često preko visokih čarapa.“

Ako zanemarimo one zbog kojih je doneta Publikacija, o nudizmu se može govoriti tek od 1918. Posle Oktobarske revolucije u Srbiji se našlo mnogo izbeglica iz Rusije visokog porekla i obrazovanja. Jednom rečju, emancipovanih. Članovi njihovog udruženja u Šapcu imali su svoje udruženje i svoje „slobodnije“ mesto za kupanje koje se plaćalo jedan dinar. Naravno, nije sve ni u emancipaciji. Uredništvo Šabačkog glasnika je tako 1922. moralo da digne glas: „Žale nam se građani koji idu na kupanje na Savu s familijom da ima vojnika i nekih građana koji se kupaju bez kostima i naročito gledaju da ulaze među ženske. Nama izgleda da ovo oni čine namerno, a znajući vrlo dobro starešine ovdašnjeg vojničkog odreda, mi se nadamo da će to vojnicima zabraniti, a od civilne vlasti tražimo da se postave straže radi održavanja reda i ove i druge koji prave razne nezakonitosti i nerede dostave i oštro kazne.“

Skokovi u uniformi

Plaže su bile omiljeno mesto i za drugačija produciranja. „Bilo je tada“, beleži Deroko, „i skokova s mosta, pa i u vojničkoj uniformi. Taj most je posle u dva svetska rata tri puta rušen, pa ponovo građen. S gornje ivice mosta, sa oko 26 metara visine skakao je tada i Mustafa Golubić, docnije poznati politički borac, koga je Gestapo streljao tokom Drugog svetskog rata.“

Gde ima leta, ima i zime

Savez sokola prvi je propagirao skijanje, ali im je ovaj sport ubrzo preoteo novonastali džet-set

Razvoju turizma u Kraljevini Jugoslaviji znatno je doprineo Savez sokola. Ova predratna masovna organizacija postavila je sebi za cilj da „podiže telesno zdrave, moralno jake i nacionalno svesne državljane“, pa je agresivno propagirala odlazak u prirodu. Između ostalog, organizovala je taborovanja pod šatorima, kako na moru tako i u planinama.

O jednom takvom logorovanju Novosađana na Bledu u leto 1934. snimljen je film „Oj, letni sivi sokole“, koji se potom, uz preporuku Ministarstva prosvete, prikazivao po školama. Interesovanje građanstva, međutim, nije bilo na očekivanom nivou, pa je izveštač lista Oko sokolovo iz Beograda komentarisao: „Steklo se uverenje da naša odrasla publika zapostavlja film ovakve vrste filmovima s tuđinskim obeležjima i erotičnom i avanturističkom sadržinom.“

Izgustirani sportovi

Sokoli su više uspeha imali u praksi nego u marketingu. Njihovom zaslugom u Jugoslaviji se primilo skijanje. Ovaj zimski sport, međutim, ubrzo im je preoteo novostasali džet-set, koji je već bio izgustirao jahanje, kriket, tenis i golf. Skijanje je vrlo brzo postalo pitanje stila.

Industrija opreme bila je u povoju - smučke su pravili stolari, od parenog američkog belog oraha, i mazane su voskom, a cipele su bile obične, zimske, poželjno iz češke fabrike „Bata“, čije će pogone kod nas posle oslobođenja preuzeti „Borovo“.

Poklonici novog sporta ni na snegu nisu odstupali od kodeksa gospodskog odevanja - za muškarce je bio obavezan vuneni džemper sa V-izrezom, u kojem se vidi kravata na beloj košulji.

Prve skakaonice

Žene su nosile i suknje i pantalone, a proizvođači kozmetike odmah su uočili svoju šansu.Prva skijaška skakaonica izgrađena je u Gorskom kotaru - nazvanim tada „hrvatskom Švajcarskom“ , ali je pravi centar zimskog turizma bila Slovenija.

„Dođite, braćo Srbi i Hrvati! Već leti ste osetili kako je dobro kod nas. Ne manje gostoljubivo dočekaćemo i primićemo vas i zimi!“

Ovako je 1933. dr Rudolf Marn, turistički zvaničnik, mamio goste iz Jugoslavije.

Železnice su putnicima do Bleda nudile posebna sniženja, a uz staze i klizalište na prirodno zaleđenom Bledskom jezeru dovoljno bogate skijaše čekala je slovenska, bečka i mađarska kuhinja. U reklamnoj ponudi naglašavano je da se „sve sobe odlično greju, imaju električno svetlo i radio“!

Uveče su u zajedničkim prostorijama organizovani turniri u bridžu i salonski ples uz živu muziku.

Svirao se čarlston...

Čarobni život misica

Talas izbora lepote zahvatio je Jugoslaviju, a misica Italina Lida Kravanja napravila je filmsku karijeru pod imenom Ita Rina

Uoči Drugog svetskog rata Beograd je već bio svet: turističke agencije nudile su aranžmane u Dubrovniku i krstarenja luksuznim brodovima - 1939. hit je bila krstarenje obalama Norveške i Islanda, ali je najpopularnija bila Opatija.

Misice i Ita Rina

Između dva svetska rata i Jugoslaviju je zahvatio talas izbora za mis.

Pobednica prvog izbora za mis Jugoslavije 1926. bila je Štefica Vidačić iz Slavonske Požege, koja se naredne godine takmičila i na izboru za mis Evrope u Berlinu. Ondašnja štampa pratila ju je na svakom koraku i u detaljima nije zaostajala za današnjim tabloidima: pisalo se o njenoj novoj frizuri, o haljinama, o iskustvima s putovanja po gradovima Evrope i o njenoj filmskoj karijeri. Štefica je, naime, prihvatila jednu od brojnih ponuda producenata i otisnula se u glumačke vode pod imenom Štefi Vida.

Ubrzo se udala za jednog bogatog Nemca iz filmskog biznisa, što je novinarima dalo povod da ispredu legendu o samoubistvu jednog njenog obožavaoca. Čak su i njegovo navodno pismo štampali.

Za razliku od Štefice, koja se nije proslavila na filmu, mnogo uspešniju karijeru imala je predstavnica Slovenije na tom prvom izboru za mis. Dvadesetogodišnja Slovenka Italina Lida Kravanja, prema biografiji koju su kasnije sklopili novinari, pobegla je od kuće da bi se takmičila u lepoti. Put ju je odveo u Berlin, gde je uzela umetničko ime Ita Rina, i otisnula se u glamurozan i varljiv svet filma. Posle nekoliko prosečnih ostvarenja, 1929. sa jednim češkim rediteljem snimila je melodramu „Erotikon“, prvi čehoslovački film u kojem se vidi celo nago žensko telo. Tri godine kasnije preselila se u Beograd i tu udala za inženjera Ðorđevića. Prešla je u pravoslavlje i uzela ime Tamara. S filma se povukla 1939, a pred kamere je do kraja života stala samo jednom, i to s Batom Živojinovićem.

Naočare postale hit

Te 1939. najnoviji modni detalj bile su naočare za sunce. „Cajs“ iz Jene modele reklamira sloganom „Protiv blešteće svetlosti“, a Politika piše: „Za vreme leta sve je više onih koji nose razne naočare protiv svetlosti. Nose se celog dana, a često i posle sunčevog zalaska. Ovu pojavu naročito zapažamo kod posetilaca plaža, banja i šetališta, gde je poprimila karakter epidemije.“

Već u septembru te godine Hitler je napao Poljsku i đavo je definitivno odneo šalu!

Letovanja i sve druge zabave odloženi su na neodređeno vreme.
Kako je bikini stigao u Jugoslaviju

Dvodelni kupaći kostimi brzo su postali hit širom sveta, a jadranske plaže videle su ga među prvima u svetu

Samo godinu dana po završetku Drugog svetskog rata izvršena je revolucija na plažama - promovisan je bikini.

Atom i bomba

Prvo je Francuz Žak Hem u leto 1946. kreirao dvodelni kupaći kostim i nazvao ga „atom“ - njegov kostim je bio najmanji na svetu, kao što je atom najmanji deo materije. Samo nekoliko nedelja kasnije njegov Luj Rear izbacio je na tržište gotovo identičan kostim, ali ga je on krstio sa „bikini“, po koralnom ostrvu gde je tih dana, uz veliku medijsku pažnju, testirana atomska bomba. Kao, efekti bikinija biće jednaki onima koje ima eksplozija atomske bombe.

I bio je pravu, mada je stvar mogla da propadne na samom početku: nijedna manekenka nije htela do se slika u Rearovoj kreaciji, pa je morao da unajmi striptizetu za promociju. Narednih godina bikini se i nosi i ne nosi, jednodelni kostimi kakvi se viđaju u filmovima Ester Vilijams i dalje su u trci, sve dok 1953. jedan dizajner nije zaključio da Francuskinje imaju kratke noge, pa donji deo bikinija treba skratiti da bi im vizuelno izdužio figuru. Plažom u Kanu takav bikini prošetala je Brižit Bardo.

Popularnost ovih krpica nisu uspeli da ugroze ni magazini koji su pisali „da prava dama nikad ne bi obukla tako nešto“, ni Vatikan koji je 1964. osudio bikini kao nepristojan i nemoralan.

Te godine su Amerikanci za avio-kompaniju „Pan Am“, koja je tokom Hladnog rata od svih istočnoevropskih zemalja letela jedino u Jugoslaviju, snimili propagandni film o SFRJ. U uvodnom delu prikazani su snimci nekoliko naših plaža i gradova, a spiker je pitao: „Da li su ovo grčka ostrva? Ili je možda Francuska rivijera...“

Plaža Nica

U tekstu koji je čitao narator kaže se da veliki broj turista iz zapadne Evrope „zbog prelepog mora, sjajne hrane, odličnih vina i divnog provoda“ svake godine letuje u Jugoslaviji i ističe da su „jadranske plaže među prvima u svetu videle bikini“!

Ni Beograd nije zaostajao za Jadranom. Najpopularnija gradska plaža bila je Nica, na levoj obali između Brankovog i Starog savskog mosta. Kažu da je tu vikendom znalo da se okupi i do 100.000 Beograđana. Plaža je, inače, imala ljuljaške, ringišpil, kao i kabine za presvlačenje. Devojke su nosile pomenute bikinije, a momci su paradirali u „tarzankama“, sve dok avgusta sedamdesetih godina ova plaža nije izbetonirana. U nadoknadu im je ponuđena upravo završena pruga Beograd-Bar. Malo je onih koji su mislili da su u toj transakciji dobro prošli. Eno ih i dan-danas na Adi.

Kad letuju komunisti, neko mora da se „udavi“

Zbog teksta o letovanju najviših rukovodilaca SFRJ Branko Ćopić je pao u nemilost, a pretilo mu je i hapšenje

Letovanje ume i da presedne.

Godine 1950. pisac Branko Ćopić, zajedno s kolegom Dušanom Kostićem, letovao je u odmaralištu na Jadranu. Slučaj je udesio da odmah do pansiona bude smeštena vila s najvišim rukovodiocima.

Jeretička priča

„Na hladovitoj terasi vile ćuti i dosađuje se omanje društvo: ministar Štef Jovanović, njegova svastika, pomoćnik ministra sa ženom, general Stevo Navala, neka krupna zverka iz krupne ustanove, još jedna neodređena zverka za koju niko posigurno ne zna čime se bavi, nekoliko baba i staraca i, najzad, jedan načelnik personalnog odeljenja koji strogo i sumnjičavo posmatra čemprese, more, čamce i oblačak što se nadvija nad vazdušni prostor vile.“

Tako počinje priča, a u nastavku se Ćopić narugao ovom društvancetu koje se zidom i privilegijama izdvojilo od običnog naroda. Osećaj za pravdu terao ga je da kritikuje drugove komuniste koji su zaboravili ideale zbog kojih su se borili za oslobođenje i izgradnju pravednije zemlje.

Dušan Kostić je tu na plaži pročitao Ćopićev rukopis i odmah ga, pod naslovom „Jeretička priča“, objavio. Oluja se sručila: Milovan Ðilas tražio je da se pisac uhapsi, a dva dana zaredom na dve trećine strane Borbe izlazio je napad na Ćopića koji su pisali on i Moša Pijade. Angažovani su drugi pisci da napadnu Ćopića - prvi se obrušio Skender Kulenović, njegov blizak drug!

Milost Maršala

Pisac je sve ovo teško podnosio. U pismu upućenom Veljku Vlahoviću, komunističkom funkcioneru zaduženom za kulturu, kaže: „Ne da mi đavo mira, pa eto ti. Čist sam pred svojom savešću u odnosu na narod, domovinu i partiju, pa me nije strah ni od čijih zamerki i zato često ‚hodam na glavi‘ računajući da mi to niko neće za zlo uzeti.“ Nad glavom mu je visila robija, a neizvesnost je prekinuo sam Josip Broz Tito, koji je prilikom jednog govora rekao da pisac „čitavo društvo“ prikazuje „kao negativno“ i da takvu satiru „nećemo dozvoliti“. Ipak, kazao je: „Ne treba se bojati da ćemo ga mi zbog toga što je pokušao hapsiti. Ne, njemu treba jodgovoriti...“ Istog tog dana sreo je na ulici jednog svog kolegu i rekao mu, gorko se šaleći: „Ja sam sad najbezbedniji čovek u Jugoslaviji... Kome drugom je Maršal obećao da ga neće hapsiti?“ Za svaki slučaj, na vrata stana zalepio je Titov govor isečen iz novina!