7 priča o dželatima

Ljudi koji su sprovodili smrtnu kaznu najčešće su bili marginalci čiji se dodir smatrao nečasnim

2. Parada u Novom Sadu

Prva odluka gradske uprave 1748. bila je da se zaposli dželat i pred kućom velikog sudije izgradi gubilište

Godine 1748. bogati građani Novog Sada sakupljaju 80.000 tadašnjih rajnskih forinti i šalju svog predstavnika u carski grad Vijenu, odnosno Beč. Pošto su dali pare kome treba, mole za prijem kod carice Marije Terezije, koja na dan 1. februara 1748. proglašava Novi Sad „slobodnim kraljevskim gradom“ s „plemićkim statusom“, što je tada značilo da je grad dobio znatnu političku i ekonomsku samoupravu. Do pre deset godina u spomen na ovaj datum najuglednija gradska nagrada nosila je naziv Februarska...

Ključ grada

Zanimljivo je da je prva odluka koju je donela gradska uprava kad je stekla ovaj status bila da se zaposli dželat i da se pred kućom velikog sudije izgradi - gubilište. Posao je okončan za pola godine i već 31. jula te 1748 zgrada s vešalima i drugom opremom za smaknuća i druge kazne sakaćenja bila je gotova.

Pisac i filozof Vasa Stajić beleži: „Najpre su se pred kućom sudije iskupili svi članovi Unutrašnjeg i Spoljašnjeg senata, izabranog građanstva i mnogi građani, trgovci i zanatlije. Pred Gradskom kućom postrojila se satnija dobro naoružanih građana pešaka, pod komandom gradskog kapetana i vođstvom poručnika, barjaktara i stražmeštera. A onda je povorka krenula izvan grada: napred su išle drvodelje noseći sekiru okićenu zelenim grančicama, a za njima zidari, pa bravari, stolari, kovači, kolari i ostale zanatlije sa obeležjima svojih struka, a za njima trgovci i odred naoružanih peljaka, pod novom gradskom zastavom. Za njima se polako kretahu sudija i magistratlije na kolima, članovi Spoljašnjeg senata na konjima, a izabrano građanstvo pešice. Na kraju je opet bilo osam do deset naoružanih pešaka. Izašavši uz zvuke truba i bubnjeva na mesto određeno za gubilište, zvaničnici su onde otkrili zgradu pod zaštitom naoružanih ljudi, a onda su je svi, vođeni sudijom i drugim zvaničnicima po dostojanstvu, triput obišli, dotakavši je rukom. Potom su se razmakli ukrug oko nje, pa je stražmešter triput pozvao dželata. Kad se ovaj pojavio, sudija je, izvukavši mač iz korica, održao kratak govor i predao dželatu ključ od zgrade...“

Prvo pogubljenje

U to vreme u austrijskoj carevini, kao i u većem delu Evrope, sudovi su smrtne kazne izricali ne samo za ubistvo i izdaju već i za teža razbojništva, ali i neke manje prestupe. Prva smrtna kazna u Novom Sadu izrečena je kalfi Gligoriju Stojkoviću, osuđenom za potkradanje svojih majstora, i on je obešen.

3. Umiranje u Srbiji

Ustanici su smrtnu kaznu sprovodili vešanjem, streljanjem ili točkom na mestu gde je počinjeno krivično delo

Tako je bilo u uređenoj državi. A u ustaničkoj Srbiji, piše Ivan Janković, doktor prava, advokat i uporni borac za ukidanje smrtne kazne u knjizi „Na belom hlebu - Smrtna kazna u Srbiji 1804-2002“, pogubljenja nisu bila opterećena formalnostima. Osuđeni je „izvođen na mesto gde je učinio krivično delo i tu je o kakvo drvo obešen“. Vlast je ubijala još i streljanjem i kolom, odnosno točkom.

Lomljenje kolom

„Kolo ili točak bilo je skoro univerzalno sredstvo za egzekuciju u srednjovekovnoj Evropi, a sreće se i u tadašnjoj Turskoj i Rusiji. Osuđenik se, licem nagore i raširenih nogu i ruku, vezuje za podmetnute oblice ili drvenu rešetku, koja leži na zemlji. Dželat uzima u ruke običan kolski točak, zamahuje njime i lomi osuđenikove udove. Polomljeno osuđenikovo telo, sada neprirodno savitljivo, zatim se vezuje za taj isti točak tako da noge i ruke prate njegovu spoljnu ivicu. To je lomljenje točkom.“

Jednom uredbom iz 1825. bilo je propisano da ubice budu pogubljene na isti način na koji su oni ubili svoju žrtvu - udarcima sekirom, obramicom ili bilo kojim predmetom, davljenjem ili bilo kako. Tela pogubljenih su po pravilu izlagana na točku, podignutom na visok direk kraj puta ili na drugom prometnom mestu, i tu su ostajala ili onoliko koliko je presudom određeno - nedelju dana, mesec, ili dok se ne raspadnu - a ovo se smatralo dodatnom kaznom. Posao dželata često su obavljali „momci“, odnosno lične sluge velikaša...

Što se streljanja tiče, Janković kaže da u Srbiji do sredine 19. veka nije postojala procedura. Broj ljudi u streljačkom stroju nije bio izričito propisan, pa je o tome odlučivala policija. Ako ih je bilo malo, dešavalo se da moraju da pucaju opet, ali su i u Beogradu, gde ih je u stroju bilo šestorica, „po dva i više puta ponovljeni plotuni bili pravilo pre nego izuzetak.“

Završiće taj na Karaburmi

Pogubljenja su bila javna - izvršenju smrtne kazne nad atentatorima na kneza Mihaila prisustvovalo je deset hiljada ljudi! U većim gradovima, gde je smrtna kazna češće izvršavana, određivano je stalno mesto na periferiji. U Beogradu je do 1903. godine to bila Karaburma, pa se govorilo „Završiće taj na Karaburmi!“ kad bi se povela reč o rđavom čoveku ili lošem đaku.

Vodeći računa o dželatima a ne o žrtvi, piše dalje Ivan Janković, uveden je običaj vezivanja očiju prilikom streljanja - verovalo se da će u suprotnom duša ubijenog, čije je sedište u očima, videti i zapamtiti ko je ubio njeno telo i da će se osvetiti. Iz istog razloga osuđeniku se pred vešanje navlačila kapuljača.

4. Majstor u svim kraljevinama

Alojz Sajfrid bio je dželat za Bosnu u Austrougarskoj monarhiji, a zatim je posao nastavio da radi i u Kraljevini Jugoslaviji

U Kraljevini Jugoslaviji zvanični državni dželati bili su Alojz Sajfrid, Florijan Mauzner i Dragutin Hart.

Smrt atentatora

Sajfrid je bio Austrijanac, rođen 1855. godine u austrijskom gradiću Brun am Gebirge. Dva njegova brata bili su takođe dželati, i to u Beču i Brnu, ali su po pozivu vešali i u manjim mestima širom Austrougarske, uključujući Sloveniju i Hrvatsku, pedantno beleži sajt www.smrtnakazna.rs.

Alojz je 1886. postavljen za privremenog dželata za Bosnu i narednih tridesetak godina, sve do kraja Prvog svetskog rata, njegov će život biti obeležen kukanjem na malu platu. Naime, iako je radio za državu, nije bio svrstan ni u jednu činovničku klasu, pa mu mesečna primanja nisu bila periodično povećavana zakonom. Ministarstvo iz Beča zato 1918. preporučuje Sarajevu da se Sajfrid, „koji je - koliko je ovom ministarstvu poznato - inteligentan i vičan stranim jezicima, zaposli kod kuće na pisanju i prevođenju i da se za to odgovarajuće nagradi“.

Iako je 1915. obesio Principove drugove i pomagače Veljka Čubrilovića, Miška Jovanovića i Danila Ilića, 1918. godine preuzimaju ga vlasti novostvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, pa je kao dželat Kraljevine otišao u penziju 1922. Poslednji kog je pogubio bio je Alija Alijagić, atentator na ministra Milorada Draškovića.

Kao penzioner sa stanom u Sarajevu dao je nekoliko intervjua novinarima. Prilježnim reporterima dugujemo neke podatke iz privatnog života ovog dželata: u braku s bivšom krotiteljkom zmija imao je sina koji je studirao tehniku i iz hobija se bavio slikarstvom, dok je sam Sajfrid u slobodno vreme svirao na citri i čak komponovao za ovaj instrument. Ovoj slici dodajmo i sledeće detalje: imao je crveno lice, prošarano modrim žilicama, s mnogo bora i pega, jednom rečju - fizionomiju alkoholičara. I tresle su mu se ruke.

Šinterov smeh

Nasledio ga je Florijan Mauzner, sarajevski šinter, rođen u Varaždinu u porodici šintera. Savremenici ga opisuju kao „čoveka neotesanog i u svemu nezanimljivog“, a novinar jednog lista tvrdi da je „Mauzner čovek bezizrazna lica, koji bi, da nije dželat, bio bakalin“. Uprkos godinama provedenim uz Sajfrida, bio je loš u svom poslu: prilikom jednog pogubljenja u Osijeku osuđenik se na konopcu batrgao čitavih 12 minuta, a novinari koji su izveštavali sa smaknuća zabeležili su da je prisutni lekar uzviknuo: „Vi ne znate da vešate! Sramota! To nije vešanje, nego šinteraj!“ Mauzner se, zapisano je, na ovo „prezrivo smejao“.

Umro je od kapi 1928. godine.

5. Komunistička efikasnost

U vreme Užičke republike streljanja su bila česta, a pogubljenja „narodnih neprijatelja“ obavljana su u naselju Krčagovo

Komunističke vlasti u dželatima nisu oskudevale. Takvo je vreme bilo...

Brutalno ispitivanje

Publicista Slobodan Gavrilović, bivši potpredsednik DS i smenjeni direktor Službenog glasnika, u svojoj knjizi o predratnom komunisti Živojinu Pavloviću navodi ispovest Vidana Micića, prvoborca iz Požege koji je Pavlovića streljao.

Živojin Pavlović je još 1940. pisao o Staljinovim logorima i masovnim ubistvima, pa je u vreme Užičke republike u kasnu jesen 1941. uhapšen, brutalno isleđivan i likvidiran. Micićeva je ispovest potresna u svojoj hladnoći, inače prepuna detalja o ljudima koji su kasnije postali istaknuti funkcioneri socijalističke Jugoslavije, a koje je Pavlovićeva knjiga ujela za srce. Vidan kao one koji su svog partijskog druga Pavlovića uz žestoko batinanje saslušavali pominje Slobodana Penezića Krcuna, Vladimira Dedijera, Peru Stambolića, Rodoljuba Čolakovića i Leku Rankovća. Gavriloviću je 1985. pričao: „Tada sam prvi put video kako to dobro oni rade... Dedijer, sećam se odlično, nosio je neki slamnati šešir, a krupan. Muški ga, što se kaže, tuče. Prebija na mrtvo ime, ali on ništa... On ništa ne priznaje. Onda će Stambolić: ‚Valjda smo i mi nešto naučili od Vujkovića (upravnik logora na Banjici - prim. nov.)!‘ I tada poče da ga šiba volujskom žilom po tabanima... Kad se i on zamori, onda priđe Krcun. I on tuče što bolje može.“

Odelo na pranje

Pogubljenja „narodnih neprijatelja“ u vreme Užičke republike vršena su u naselju Krčagovo: „Bilo ko da ti je rekao kako su streljanja vršena mitraljezima, to nije tačno. Valjda to znam. Više od stotinu egzekucija je bilo i svaki je ubijen isključivo pištoljem u potiljak. Obično smo ih streljali u gaćama i košuljama. Odelo smo vraćali na pranje i u magacin. Mato je privodio jednog po jednog. Onda ja: metak u potiljak, ruka za rame i u jamu. Levu nogu u dupe i otisnem dalje. Nisu se mnogo zatrpavali, već se samo prekriju zemljom, pa sutra opet. Te večeri kad je streljan Žika Ždrebe (Pavlović - prim. nov.) bilo je četiri-pet kamiona. Jedan od te mase, najverovatnije da je to bio on, pokušao je da pobegne. Iz mesta skoči daleko i dade se u beg. Odbegao je bio oko 30 metara kad jedan od stražara opali iz puške i pogodi ga u kičmu. Skljoka se tu, ali je bio pri svesti. Kad smo ga dovukli blizu tranšeje, on kaže: ‚Ubijte me!‘ E, nećeš, sad čekaj... Pa smo njega poslednjeg ubili i bacili u raku.“
6. Dželati sišli s uma

U socijalističkoj Jugoslaviji dželati su bili milicioneri, ali su važna pogubljenja bila dozvoljena samo članovima partije

U socijalističkoj Jugoslaviji - vraćamo se ovde kazivanju Ivana Jankovića - dželati su regrutovani iz redova Narodne milicije, osnovane 1946, u okviru koje je, kao posebna služba, postojala sudska straža. Načelno, svaki milicioner je mogao biti određen za streljački vod ili za rad na vešanju osuđenika, ali su u specijalnim prilikama morali da budu i članstvo u partiji.

Samo za članove

Tako je, kad je posle Drugog svetskog rata trebalo obesiti generala Sombateljija, komandanta mađarske žandarmerije odgovornog za mnoge ratne zločine - iako je za vešanja bio zadužen neki Maričić, ali nepartijac - izvršenje bilo povereno stražaru Paji Jockovu, tridesetogodišnjem paoru rodom iz Rumenke, koji je 1944. prišao partizanima i bio član KP. Jockov je posle nastavio da izvršava smrtne kazne, pa je do penzije 1960. pogubio više od sto osuđenika. Kao penzioner je opsesivno obilazio mesta na kojima je sprovodio egzekucije, a umro je 1970. godine - lud.

Posle Drugog svetskog rata smrtne presude beogradskih sudova izvršavao je Lazar Šaraba, komandant odeljenja Narodne milicije. On je osuđenike primao na revers. Tako je 20. decembra 1947. predsednik Vojnog suda Milonja Stijović u pismu upućenom „Otseku Narodne milicije - drugu Šarabi“ pisao: „Upućujemo vam na izvršenje kazne smrti streljanjem i vešanjem (slede imena osuđenih, među kojima je bio i bivši vojni zapovednik Srbije Dankelman). Kaznu smrti izvršite streljanjem nad licima pod 1-6, a osuđenog pod 7 obesite. Kazne izvršite, a zapisnike o izvršenju za svakog osuđenog dostavite ovom sudu.“

Treći posleratni dželat bio je Milorad Golubović, koji je iz Narodne milicije u penziju otišao s činom kapetana. Kao penzioner, zaljubio se u udatu ženu, mnogo mlađu od sebe kasirku u samoposluzi Mirosandu Satarić. Pošto je Mirosanda odbijala njegova udvaranja, Milorad Golubović je 22. juna 1968. godine, usred dana, na ulici, pucao iz revolvera u nju i ubio je na mestu dok je za ruku držala svoju šestogodišnju devojčicu.

Bez kajanja

Iz zatvora je pisao Ministarstvu pravde: „Ja ako sam u zatvor, ja volim Jugoslaviju... Ja sam bio u partizane u miliciju gde sam rekvidirao 500-1000 neprijatelja.“

Na suđenju nije pokazivao kajanje, bilo je očigledno da je mislio da ima pravo da je ubije. Osuđen je na smrt, ali mu je kazna odmah zamenjena s dvadeset godina zatvora. Ovo ubistvo izazvalo je gnušanje Beograđana, a na inicijativu 47 radnih kolektiva na mestu ubistva na uglu Simine i Višnjićeve ulice postavljena je spomen-ploča, koja je i danas tamo.

7. Uteha u lažnom metku, ćorku

Od 1959. vešanje je ukinuto, a streljanje se obavljalo tako što bi pola streljačkog voda dobilo puške s pravom, a pola s manevarskom municijom

U prvim godinama posle Drugog svetskog rata smrtne kazne su u velikom broju svakodnevno izricane kolaboracionistima i ratnim zločincima, ali i „narodnim neprijateljima“, odnosno svima onima koji su se protivili novom komunističkom režimu.

Učvršćivanje Ozne

U arhivi Vojno-bezbednosne agencije, među Ozninim dokumentima nalazi se i izveštaj partizanske 47. divizije stacionirane u Ćupriji od 15. novembra 1944. U njemu se navodi: „Da bismo ispunili zadatke postavljene od našeg naroda i naše partije, moramo svojski prionuti na rad i postati majstori svoga posla. Jedan od najglavnijih zadataka uopšte danas je uništenje domaće reakcije - izdajnika - njihovo istrebljenje iz samog korena i davanje vlasti narodu. Da bismo uspeli u ovome, moramo pre svega podići i učvrstiti organizaciju - Oznu... Primetio sam i dostavljeno mi je da se streljanje ne vrši kako treba, odnosno da se ne vrši konspirativno.“

Tačnih i pouzdanih podataka nema, ali je od 1944. do 1951. u celoj Jugoslaviji verovatno izrečeno oko 10.000 smrtnih presuda, od kojih je većina izvršena.

Prema zvaničnim statističkim podacima, od 1950. do 1958. u Jugoslaviji je smrtnih presuda bilo 229 (oko 29 godišnje), a u Srbiji 122 (oko 15). Reforma od 1959. bitno je ublažila strogost krivičnog zakonodavstva. Od te do 1991. u Jugoslaviji se izriču dve do tri smrtne kazne godišnje. U Srbiji sudovi su od 1991. do 2002. izrekli 19 smrtnih kazni, od kojih nijedna nije izvršena. Poslednji pogubljeni jeste Johan Drozdek.

Streljanje

Od 1959. vešanje je ukinuto, pa je jedini zakonski način izvršenja smrtne kazne bilo streljanje. Smrtna kazna je izvršavana „bez prisustva javnosti, rano ujutru, po pravilu, van naselja“.

Streljački vod je činilo osam ili više policajaca, od kojih je polovina dobijala puške s bojevom municijom, a polovina s ćorcima. Raspodela pušaka se vršila tako da se ne zna ko ima kakvu municiju, tako da je, bar u teoriji, svaki pojedini policajac mogao da misli da nije baš on ispalio bojev metak. U praksi su, naravno, oni to znali, jer svaki iskusan strelac zna po trzaju puške i dimu da li je ispalio ćorak.

Propis je nalagao, ukoliko bi se nekim slučajem desilo da ceo vod promaši osuđenika, da ga komandir voda usmrti hicem iz svog oružja...

Sledeće subote: 7 knjiga, drama i slika zabranjenih u socijalizmu