OBAVEŠTAJNA IGRA OKO DRAŽE MIHAILOVIĆA: Ova dva Engleza lažima su streljala Čiču

Jedan je Džejms Klugman, zadužen za obaveštajnu delatnost i koordinaciju jugoslovenske sekcije SOE a drugi je Ficroj Meklejn, agent SOE koji je bio raspoređen kod Tita u Vrhovni štab NOVJ koji su svojim igrama doprineli da Mihailović bude streljan

Da budemo precizni, kako je došlo do toga da se podrška saveznika prebaci sa četnika na partizane.

Pre svega, treba napomenuti jednu bitnu stvar: rehabilitacija Mihailovića ne znači da sud sada tvrdi da je on bio nevin, da nije odgovoran za ono što mu se stavljalo na teret, već da nije imao fer suđenje, tačnije, da je njegovo suđenje bilo montirani proces.

Postoje neke istorijske činjenice u vezi sa četnicima koje ne bi trebalo smetnuti sa uma.

Prvo, oni jesu činili zločine, kako protiv Srba neistomišljenika, tako i protiv Hrvata i muslimana. To što su i partizani činili iste takve ideološki motivisane zločine, ne znači da su četnici po tom pitanju nevini već znači da su svi krivi.

Drugo, tokom jednog dela Drugog svetskog rata (sporno je tokom kog dela tačno, tako da nećemo ulaziti u detalje) četnici su bili krajnje neaktivni što se tiče borbe protiv okupatora, dok su neke njihove grupacije bile ili u otvorenoj ili u skrivenoj kolaboraciji kako sa njima tako i sa ustašama (što je neoprostivo) i našim kvislinzima, Nedićem i Ljotićem.

Takozvana legalizacija nekih (ne svih) četničkih jedinica kod italijanskog, a potom i kod nemačkog okupatora, a sve sa ciljem borbe protiv komunista, je istorijska činjenica; može vam se to ponašanje činiti opravdanim ili neopravdanim u datim okolnostima, i iz ove perspektive, ali to ne menja fakte (da li je ili nije Draža za to znao je takođe sporno pitanje, kao i ako je znao, da li je podupirao ili samo prihvatao kao nešto na šta ne može da utiče; nema svrhe iznositi dokaze u prilog i jedne i druge strane, jer svako veruje u ono u šta hoće).

Martovski pregovori s Nemcima

Jednako tome, i partizani su 1943. godine nakon Bitke na Neretvi učestvovali u takozvanim Martovskim pregovorima sa Nemcima kada im je Tito ponudio zajedničku borbu protiv iskrcavanja zapadnih saveznika, ali takođe i naglasio da su njihov glavni neprijatelj četnici.

Da li su partizani tada ponudili Nemcima saradnju za uništenje četnika, ili ne, još je jedno sporno pitanje, ali je očito da su Nemci odbili sve osim kratkotrajnog primirja i razmene zarobljenika, s obzirom da je nedugo potom počela Bitka na Sutjesci.Može se reći da Martovski pregovori partizana i Nemaca imaju svoju direktnu paralelu u pregovorima koje je general Mihailović vodio sa Nemcima 11. novembra 1941. godine; bili su neiskreni, taktični, sa praktično identičnim ciljevima.

Treće, a ovo se nadovezuje na prethodnu tačku, četnička kolaboracija sa Nemcima nikada (barem ne kod ogromne većine) nije bila iskrena već je bila nužnost. Oni nisu bili fašisti kao što su to bile ustaše.

Četnici su se Nemcima i Italijanima okrenuli kada nije bilo drugog izbora, posebno nakon što su Britanci okrenuli ćurak ka Titu, ili kada je bilo potrebno uništiti komuniste koje su četnici gledali kao najveće neprijatelje jer su bili uvereni da će saveznici dobiti rat a da će ga Hitler izgubiti.

Iz tog ugla, verovatno su se plašili da će zemlja otići u socijalizam posle rata, što su želeli da spreče, ali nisu uspeli.

Sve ovo kad se uzme u obzir, dolazi se do čuvene “prodaje” četnika od strane Engleza, posebno od strane Vinstona Čerčila, i pitanja zašto Englezi nisu pomagali četnicima do 1943. godine onoliko koliko su pomagali partizanima nakon toga.

Ko je od Engleza učestvovao u prodaji četnika

Jedan je Džejms Klugman, zadužen za obaveštajnu delatnost i koordinaciju jugoslovenske sekcije SOE (Special Operations Executive), a drugi je Ficroj Meklejn, agent SOE koji je bio raspoređen kod Tita u Vrhovni štab NOVJ.

Problem sa Klugmanom je u tome što je za sve vreme trajanja Drugog svetskog rata bio sovjetski špijun i komunista, što se tek kasnije otkrilo. I to ne jedini. Pokazalo se da su mnogi na ključnim pozicijama bili komunisti i sovjetske “krtice” koje su presudno uticale na to da Čerčil odluči da podrži partizane.

Klugman je od Londona skrivao četničke uspehe, a slao informacije o njihovoj saradnji sa okupatorom kada je uopšte i nije bilo; dešifranti iz Blečli parka su presretali kodirane nemačke poruke koje su to negirale, ali pošto su na putu do Čerčilovog radnog stola prolazile kroz ruke drugih skrivenih komunista poput Kima Filbija, Donalda Meklejna, Džona Kernkrosa i Entonija Blanta, britanski premijer je bio u potpunom mraku o tome šta se dešava u Jugoslaviji.

Klugman se takođe smatra glavnim odgovornim za masivnu sabotažu snabdevanja materijalom snaga generala Mihailovića, čak i u vreme dok je London podržavao JVuO, zbog čega je Dražin štab bio uveren da su Englezi neiskreni u podršci, što je dovelo do toga da načini baš one greške kojima su se Klugman i njemu slični nadali da će načiniti (recimo, legalizacija i uzimanje oružja od Nemaca). Paralelno sa tim, Klugman je glorifikovao Titove partizane, veličao i/ili izmišljao njihove uspehe, preuveličavao njihovu brojnost, skrivao njihove prave namere u smislu izgleda države nakon rata.

U ovome je imao pomoć Ficroja Meklejna, koga je Čerčil 1943. godine poslao u Jugoslaviju za jednim jedinim zadatkom: da sazna pouzdano ko na našim prostorima ubija najviše Nemaca.

O Titu se još 1943. godine gotovo ništa nije znalo; Ficroj Meklejn je recimo bio ubeđen da je u pitanju žena. 6. novembra 1943. godine on šalje u London izveštaj (koji neki britanski istoričari nazivaju “blokbaster-izveštajem“, zbog preuveličavanja holivudskog tipa) u kome je izneo čitav niz neverovatnih podataka za koje se danas sasvim sigurno može reći da su bile laži.

Jedna od tih laži je da su partizani brojali 220.000 ljudi. Ovo je bilo dvostruko više od nemačke procene, a pomisao da su pedantne Švabe kojih se to najviše ticalo napravili toliko grešku je neodrživa. Šta više, to je bilo tri puta više navodnih partizana od procene koju je samo nekoliko meseci ranije dao Viljem Dikin, drugi agent SOE. Čak je i sam Meklejn kasnije napisao da mu je Tito kazao da ima nešto “preko 100.000 partizana”.

Još jedna od neistina Ficroja Meklejna je bila ta da Tito ima 30.000 partizana u Srbiji i Makedoniji, što je bilo preuveličavanje džinovskih razmera; partizana je u tom trenutku u Srbiji bilo verovatno deset puta manje.Britanski agenti i američki piloti su 1944. svuda u Srbiji nailazili na podršku Mihailoviću, dok Meklejn piše kako partizani tamo imaju “punu podršku civilne populacije” i kako je Mihailović “u potpunosti diskreditovan u očima većine ljudi”.

Meklejn, koji nije govorio srpsko-hrvatski i koji je u Jugoslaviji bio samo tri nedelje, nije mogao da govori o javnom mnenju u celoj zemlji. Erik Grinvud, britanski oficir koji je bio u Srbiji tokom rata, nazvao je te reči “očito glupom izjavom”.

Ovaj izveštaj je bio ekstremna verzija kule informacija koje je Jugoslovenska sekcija SOE u Kairu na čelu sa Klugmanom gradila nazad godinu i po dana, ali potpomognut izveštajima Viljema Dikina, koji je partizanima poverovao da su sve jedinice koje na terenu sarađuju sa Nemcima zapravo četnici i da sve što rade rade uz Mihailovićevu saglasnost, kao i sa izveštajima agenata koji su bili među četnicima koji su javljali da postoji zastoj u njihovom anti-nemačkom delovanju (do koga je došlo velikim delom i zbog Klugmanovog sabotiranja snabdevanja četnika) doveo je Čerčila – kome je na umu bila samo pobeda nad Hitlerom – pred svršen čin.

Kako je moguće da su Meklejn i Dikin poverovali u sve ono što su čuli od partizana? Neki tamošnji istoričari ovo objašnjavaju time da britanski oficir i džentlmen ne može da zamisli da ga neko gleda u oči i laže; ova hipoteza je nama, naravno, smešna, jer mi imamo izvesno predubeđenje kada se radi o Englezima.

Sukob u Kairu između dve frakcije

Istina je da u sukobu između dve frakcije SOE u Kairu, oko toga koga podržavati, Dikin pao pod uticaj Klugmana, iako nije bio niti je postao komunista, dok je Meklejn verovatno jednostavno pao pod uticaj samog Tita, čija je harizma i u tom periodu bila ogromna.

Britansko okretanje ka Titu i partizanima velikim je delom proizvod delovanja tajnih ruskih agenata u njihovim obaveštajnim strukturama; premda su četnici radili stvari koje su za svaku osudu, one ne bi bile presudne da je Čerčil imao jasan pregled celokupne situacije, pošto su i partizani radili slične stvari; dalje, najveći greh četnika, kolaboracija, posledica je dobrim delom delovanja baš tih istih ruskih agenata u britanskim strukturama.

Naravno, sa svoje strane je i Draža pravio velike greške koje su na koncu dovele komuniste na vlast, ali o tome nekom drugom prilikom.

(Telegraf)