Kralj Milutin za kaznu oslepio sina

Da bi mogao da se oženi i po četvrti put, odnosno da se venča sa Simonidom i tako zapečati politički savez sa Vizantijom, kralj Milutin primenio je sledeću logiku: kad se ženio Anom, ćerkom bugarskog cara, što mu je bio treći brak, njegova prva žena Jelena bila je još živa - taj brak je, dakle, bio protivzakonit, pa se ne računa. Jelena je u međuvremenu umrla, pa se on imao smatrati slobodnim udovcem.

Najveće posledice ovakve Milutinove pravničke vratolomije pretrpeo je njegov i Anin sin Stefan, koji će kasnije u istoriji Srba biti upamćen kao Stefan Dečanski. Jer, poništavanjem braka sa Anom, on je postao “nezakonit” i, sledstveno tome, izgubio pravo na nasleđivanje prestola.

Istorija beleži da je u Zeti, gde se obreo kao očev namesnik, oko Stefana počela da se okuplja vlastela nezadovoljna Milutinovim okretanjem Vizantiji. Ne zna se tačno kada ni kojim povodom je izbila buna protiv kralja Milutina, koju je predvodio njegov - sada nezakoniti - sin Stefan. Ali hroničar tog vremena Danilo beleži da je kralj poveo jaku vojsku pred kojom se Stefan sa svojim jedinicama povukao iza reke Bojane. Milutin je svom sinu uputio pismo:

“Čedo moje milo i srdačno, zovem te, i ne odazivaš mi se. U žalosti mojoj izgleda mi da si blizu mene, no pružam ruku, i ne nalazim te. Mnoge suze čine mi slepoću, i ljutim bolom cepa mi se srce zbog tvoga razlučenja i deli me plamenovima od mnogog uzdisanja. Zar to beše čedo moje, čemu se ne nadah od tebe? No dođi, dragi sine moj, da se uteši starost moja.”

Danilo beleži da je Stefan, dirnut, otišao ocu i molio za oproštenje, ali da “u Milutina, kad ga se dočepao, nije bilo milosti“.

Stefana, “čedo moje“, odmah je okovao i poslao u Skoplje da ga oslepe, kako bi ga jednom zauvek isključio iz borbe za vlast. Slepi ljudi, naime, prema srednjovekovnim shvatanjima, nisu bili sposobni za upravljanje državom.

Milutinov plan osujetili su Stefanovi ljudi, koji su potkupili dželata, pa ga ovaj nije oslepio, to jest nije mu spalio zenice već samo izranjavio oči. Bojeći se oca, Stefan je to krio za čitava njegova života i stalno nosio zavoj. Odmotao je oči tek kad mu je sa potpunom sigurnošću potvrđena vest da je Milutin umro...

I osakaćenog Stefana, njegovu ženu i sinove Dušana i Dušica Milutin je poslao tastu, vizantijskom caru.

Car se sažalio na Stefana, kome je baš tada umro mlađi sin Dušic, pa - kako beleže istoričari - „sa svoje strane nije činio ništa što bi otežavalo sudbinu izgnanika i zatočenika“.

Tako je Stefan, kad je došlo vreme, mogao da se upusti u borbu sa polubratom Konstantinom oko Milutinove krune.

A što se Milutinove političke ostavštine tiče, Vladimir Ćorović ovako je ocenjuje: “Milutin se ne može oglasiti za velikog samo zbog njegovih oskudnih moralnih osobina; inače, posle Nemanje to je svakako najkrupnija politička ličnost Srbije kroz ceo XIII vek, odnosno ličnost koja je za Srbiju državnički najviše učinila.“