Srbija pristaje da bajazitu šalje vojsku kojom će zapovedati Stefan i Vuk, a Lazareva najmlađa ćerka Olivera odlazi u harem

Neposredno posle Kosovskog boja Srbija je primila na sebe vazalske obaveze prema Turskoj. Priznala je vrhovnu vlast turskog sultana, pristala da mu za sledeće ratove šalje vojsku kojom će zapovedati Lazarevi sinovi Stefan i Vuk, dok je Lazareva najmlađa ćerka Olivera otišla u sultanov harem.

A sedam godina kasnije, 1396. kod Nikopolja, tvrđave na Dunavu u današnjoj Bugarskoj, odigrala se velika bitka. Na jednoj strani bili su Turci i srpski vazali predvođeni Stefanom Lazarevićem, a na drugoj vojske evropskog saveza.

Pobedili su Turci, a odlučujuću ulogu u tome imali su sultanovi vazalni oklopnici pod vođstvom Stefana Lazarevića, sina kneza Lazara.

O Stefanovoj ulozi u bici na Nikopolju Vil Djurant u monumentalnom delu „Istorija civilizacije“ piše:
- Kroz Srbiju je prošla ujedinjena hrišćanska vojska od 60.000 ljudi i opsela turski garnizon u Nikopolju. Kad su francuski vitezovi, razgaljeni vinom i ženama, upozoreni da Bajazit s vojskom iz Azije dolazi da ukloni tu opsadu, oni su obećali da će je uništiti. Sa svoje strane, Bajazit se zakleo da će svog konja privezati za oltar Svetog Petra u Rimu (...) Ugari i Nemci su ipak nekako potisnuli Turke, ali je onda srpski kralj Stefan Lazarević poveo 5.000 hrišćana protiv hrišćanske vojske i za sultana dobio odsudnu bitku kod Nikopolja.

Jedan od onih koji su se tad borili na Nikopolju, Hans Šiltberger u svojoj hronici izričito tvrdi da je Bajazitu, u odsudnom trenutku, kad je već pomišljao na povlačenje, priskočio u pomoć Stefan Lazarević jurišom u sredinu mađarskih snaga. „On je rastrojio Mađare i naterao ih u beg“, kaže Šiltberger.

Posle ovog Bajazitu su bila otvorena vrata za pohod u Evropu, i on se uputio na sever. Pregazio je Ugarsku i došao do današnje Austrije. Od poraza hrišćana na Nikopolju Bugarska je do 1878. (kad i Srbija) bila provincija Otomanskog carstva.

Biografija

- Rođen 1377, a umro 19. jula 1427. godine.
- Stefan Lazarević, poznat i kao Stevan Visoki, bio je sin kneza Lazara. Nakon očeve pogibije u Kosovskom boju, kao maloletan došao je presto i vladao uz pomoć majke Milice.
- Bio je turski, pa ugarski vazal. Zauzvrat, od ugarskog kralja dobio je Mačvu, Beograd (u koji je smestio svoju prestonicu), Golubac, Srebrenicu i druge posede.
- Ratovao je protiv svog zeta Vuka Brankovića i mlađeg brata Vuka Lazarevića, a pošto je slomio otpor vlastele, period mira iskoristio je za snaženje Srbije u političkom, ekonomskom, kulturnom i vojnom pogledu. Kra jem njegove vladavine Srbija je bila jedan od najvećih proizvođača srebra u Evropi. Njegova glavna zadužbina je manastir Manasija, a Beograd je od porušenog pograničnog gradića pretvorio u modernu utvrđenu evropsku prestonicu, proširivši ga gotovo deset puta.
- Bio je veliki pokrovitelj umetnosti i kulture, a i sam je bio pisac. Njegovo najznačajnije delo je „Slovo ljubve“, pesnička poslanica upućena, najverovatnije, njegovom bratu Vuku. Ona važi za jedan od najlepših kraćih književnih sastava u srpskoj literaturi srednjeg veka.
- Preminuo je iznenada 19. jula 1427. godine od posledica srčanog udara, u lovu kod Kragujevca.
- Naučnici se danas spore da li su njegovi posmrtni ostaci u manastiru Koporinu ili u Manasiji.