SRPSKA BEDA: Priča o ponosnom penzioneru zbog koje ćete zaplakati!

Beda od koje zastaje knedla u grlu nas okružuje svuda, a često je možemo videti u prodavnicama gde pazare penzioneri...

"Odem juče u prodavnicu. Ispred mene, neki starac od preko 80 godina. Dva paradajza, tikvica, kilo brašna, kilo šećera i poneka sitnica. Ništa luksuzno, ništa previše vredno ili samo za sladokusce.
Kasirka sve izračuna, račun oko 1200 dinara.

Starac izvrne ceo novčanik, sa sve par metalnih novčića. Kasirka prebroji i dođe na skoro 1000 dinara. Nije dovoljno. Pita starca da li da nešto ostavi sa strane, dok on donese ostatak novca, ili da odbije nešto sa računa. On joj kaže da ne ostavlja ništa, jer on i baba ionako više nemaju novca kod kuće, nego neka skine nešto. Odguruje rukom, nesigurno, ona dva paradajza i tikvicu i pita šta još od svojih skromnih potreba da ostavi.

Ja dajem kasirki 200 dinara i kažem da vrati gospodinu u kesu njegove namirnice. Starac još prebira po džepovima, u nadi da će naći neki zagubljeni dinar. Vraća pogled i kaže „Nemam stvarno ništa više u džepu, uzmite nešto od toga što sam hteo da kupim“.

Kasirka mu kaže da sam ja dodao onoliko koliko je nedostajalo. Starac me pogleda, zbunjeno, a onda obori pogled i kaže:

„A šta ja sad da radim?“

„Ništa“, ja mu odgovaram, „Uzmite Vaš bakaluk i idite kući, sve je u redu.“

„Ali, meni se ovo nije nikada desilo“, kaže starac, i dalje zbunjen. „Stvarno ne znam šta da radim?“ i gleda zbunjeno u kasirku.

„Pa eto, ima još dobrih ljudi“, kaže kasirka, a i ona obara pogled.

„Dajte mi makar Vaš broj telefona i adresu, pa ću Vam doneti 200 dinara, kad budem imao“, kaže deda.

„Taman posla, sve ste Vi to odradili i zaradili još pre mnogo godina„, pokušavam da uz osmeh razbijem njegovu muku.

„Ali meni se stvarno ovo nije nikada desilo, da mi neko toliko pomogne…“, kaže starac i počinje da se trese i plače u svojoj bedi, kao da sam mu dao grumen zlata, a ne zgužvanu novčanicu.

Kasirka mu pakuje ostatak stvari u kese, a i njoj je teško. Ona radi verovatno za 25 ili 30.000 i zna sigurno i sama šta znači nemati.

„Dođite makar na kafu, ja moram da Vam se odužim“, jeca starac.

„Ne morate Vi ništa, osim da se smirite i odete kući, spremite ručak i odmarate“, pokušavam da ga uz osmeh nekako smirim.

Pruža mi ruku, „Kako se Vi zovete?“.

„Marko“, odgovaram.

„Ja sam Milan i pamtiću Vas dok sam živ.“

Pa jeb*m ti ja i tu zemlju i tu vlast i vlasti koje su ljude, starce koji su preko leđa preturili i onaj veliki rat i čitav život, dovele do toga da se, ne samo zaplaču za 200 dinara, nego da tih je*enih 200 dinara uopšte nemaju."