Kralj Petar II Karađorđević: Svadbeno veselje u vreme smrti

I pristalice i protivnici monarhije u Srbiji kralju Petru II Karađorđeviću zameraju su što se oženio dok je Srbija bila u ratu, a Srbi ginuli.

„Postoje brakovi iz ljubavi ili iz računa“, pisao je Kosta St. Pavlović, šef kabineta predsednika vlade u izbeglištvu Slobodana Jovanovića, „a ima i razumnih brakova iz državnih interesa. Ovaj brak nije bio iz računa - princeza nije ništa donela u miraz. Nije bio ni iz državnih interesa: svi predstavnici jugoslovenske države bili su protiv njega. Taj brak je bio proizvod zaljubljenosti mladog kralja Petra i intrigarenja Aleksandrine majke Aspazije“.

Aleksandra je začeta u vanbračnoj vezi grčkog kralja Aleksandra i jedne građanke. Tri meseca kasnije kralj je umro od posledica ugriza svog majmuna ljubimca, a na samrti je građanku priznao za svoju zakonitu ženu. Petar je imao 19 godina kad je upoznao dve i po godine stariju grčku princezu.

Njegovoj nameri da se u proleće 1944. godine oženi usprotivili su se predsednik vlade Slobodan Jovanović i ministar inostranih poslova Momčilo Ninčić, koji je kazao da narod „nikad neće oprostiti Petru ženidbu usred rata“.

Kraljica majka Marija toliko je bila ljuta da nije ni došla na svadbu pod izgovorom da ima zubobolju. Slobodan Jovanović, ne odobravajući ženidbu, podneo je ostavku na mesto predsednika vlade, a o svadbi je rekao da je to „iznošenje pečenja na svadbenu trpezu pripremljenu za daću srpskim rodoljubima“.

Draža Mihailović, kome je kralj poslao telegram o svojoj nameri, odgovorio mu je: „Što se tiče samog venčanja, moje je mišljenje da se ono, makar i skromno i bez svečanosti, ne bi smelo obaviti dok narod, koji sada tako šta ne očekuje, ne bude od moje strane na to pripremljen...“

Svadbu u vreme rata podržavao je samo Čerčil. Kao prvo, obrazlagao je svoj stav, običaj ženidbe u ratu sastavni je deo tradicije u svim evropskim vojskama. Drugo, tako se daje prilika kralju da produži dinastiju. I, na kraju krajeva, objasnio je da „i najponizniji ljudski stvor ima pravo da da efekta svom instinktu“. Vrlo brzo, međutim, Čerčil će kralju ispostaviti račun za svoju podršku: nateraće ga da se odrekne Draže Mihailovića i četnika kako bi Engleska mogla da ostvari svoje političke ciljeve s Titom.

O samoj svadbi Miloš Crnjanski, tada činovnik vlade u Londonu, zabeležio je: „Venčanje je dakle obavljeno u ambasadi Jugoslavije, u vreme dok se Evropa gušila u krvi i užasu i cela Jugoslavija nalazila na groblju“. Mladoženja se venčao u uniformi avijatičara, koja nije bila ni po srpskim ni po engleskim propisima, a mlada je nosila pozajmljenu venčanicu. Petar je, kaže Crnjanski, mnogo pio, „stalno se cerekao i ništa nije razumeo“. Prilikom fotografisanja za zvaničnu, dvorsku fotografiju Petru je potureno jastuče - bio je tri centimetra niži od buduće supruge.

Godinu dana posle svadbe rodio im se sin Aleksandar. Brak je formalno trajao devet godina, mada je Petar ranije otišao u SAD, a Aleksandra ostala u Evropi. Kad joj je saopštio nameru da se razvede, Aleksandra je pokušala samoubistvo. Umrla je u Engleskoj 1993. godine.