7 priča o kafanama

Pojedine kultne gostionice obeležile su istoriju moderne Srbije

2. “Čija nije bila, čija biti neće”

I poezija se javila u izboru imena, piše Branislav Nušić. Uz “?”, najoriginalniji lokal nije ni imao naziv već samo ova dva ispisana stiha

Krajem 19. i početkom 20. veka kafane doživljavaju procvat. Prema nekim istraživačima, tada u Beogradu na pedeset stanovnika radi po jedna “ustanova” ovog tipa. Na Pozorišnom trgu, današnjem Trgu republike, bilo je 16 kafana, a u Poenkareovoj ulici, sada Makedonskoj, od 40 kuća - 17 je bilo kafana ili gostionica. Na Terazijama 11, u Skadarliji sedam, na Slaviji devet, u Dubrovačkoj ulici, u donjem delu, 16 kafana i gostionica!

Dva papagaja

Branislav Nušić u jednom svom opsežnom tekstu o kafanama u Beogradu kaže da su prve kafane nosile imena po gazdama zgrade ili po gazdama radnje, i da “drugih imena i nazvanja nije bilo”. Pa nabraja: “Hadži-Maksimova”, “Uroševa”, “Šiškova”, “Hajdukovićeva”, “Panđelova”, “Petka Baštovana”, “Pere Džambasa”, “Žmurkova”, “Alekse Žandara”, “Vitorova pivnica”, “Germanova bašta”...

“Drugi način na koji su prve kafane dobijale naziv”, piše Nušić, “bila je kakva oznaka ili predmet koji se u blizini njihovoj nalazio i uočljivo izdvajao... Tako je dobila ime i kafana kod ‘Dva papagaja’. Tu je, u jednoj maloj kućici, stanovao neki starac koji je imao dva mala zelena papagaja i s njima je zalazio na vašare i crkvene slave, te su izvlačili one ceduljice u kojima je ispisana sudbina. On je kavez sa ovim tičicama držao uvek nad vratima svoje sobice u koju se s ulice ulazilo, te su se deca zbirala i zabavljala gledajući zelene tice. Na taj način oni su postali popularni i čitav kraj se njima označio...”

Srbi iz Vojvodine, koji su, posle 1848. i bune za svoja nacionalna prava, češće počeli da dolaze u Beograd, doneli su sa sobom običaj koji je već bio pustio korene u Evropi da se kafanama smišljaju posebna imena. I to, naravno, “nacionalno svesna”. Beograd je tako imao kafane koje su se zvale “Knez Mihailo prestolonaslednik”, “Srpski kralj”, “Ruski car”, “Grčka kraljica”, “Rumunski kralj”, “Češka kruna” i slične.

Taj “rodoljubivi talas” doneo je i kafane “Obilić”, “Carica Milica”, “Devet Jugovića”, ali i “Takovski ustanak”, “Nezavisna Srbija”, “Topola”, “Balkanski savez” i još dosta sličnih.

Poezija i strana imena

S druge strane, Srbija se okretala Evropi, pa se to odražavalo i na kafanskim firmama. Otuda lokali “Atina”, “Zlatan Prag”, “Odesa”, “Njujork”, “Berlin”, “London”, “Mali Pariz”, “Amerika”, “Transval”, “Britanija “... One kafane koje su u nazivu imale domaće gradove i krajeve, to su dugovale poreklu svojih gazda: “Makedonija”, “Hercegovina”, “Valjevo”, “Borča”, “Kragujevac”, “Užice”... Nezavisno od ovih struja, kaže Nušić, “javila se poezija u izboru imena”: “Lepi izgled”, “Košutica”, “Bela mačka”, “Zeleni venac”, “Poslednji groš”, “Mladi Arapin”, “Lepa Katarina”, “Sablja dimiskija”, “Složna braća”, “Zlatan konj”, “Dve bule”, “Tri lafa”, “Sedam Švaba”... Ova poslednja imala je podrugljiv crtež iznad ulaza: sedmorica Švaba “hrabro” napadaju - jednog zeca! Posle Prvog svetskog rata nastala je prava manija za stranim imenima, naročito u centru Beograda. Tako su nikli “Union”, “Splendid”, “Ekscelzior”, “Luksor”, “Palas”...

Ali svakako je najoriginalniji naziv, uz onaj “?”, imala kafana na čijoj su firmi, umesto naziva, stajali stihovi:„Čija bila nije, čija biti neće“.

3. Blud u kafani

Knjaz Miloš naredio je davljenje prostitutki, ali već 1871. prostitucija je legalizovana, a radnice bordela bile su jednom nedeljno sprovođene do lekara

Nikola Hristić, gradonačelnik Beograda sredinom 19. veka, ograničio je 1860. radno vreme kafana do 11 sati uveče, a kafedžije je obavezao da svako veče upale fenjer pred svojom radnjom.

Manakova kuća greha

Pre njega još, osetivši potrebu da i tu oblast javnog života, vazda povezanu s kafanama, uredi zakonom, knez Miloš Obrenović naredio je da se sve prostitutke podave. U knjaževskom aktu pisalo je crno na belo da se “te nesrećnice dave bacanjem u Savu”. Istu kaznu odrezao je i podvodačicama, takozvanim “pezama”. Dr Vidoje Golubović navodi da su tako stradale mnoge Vlahinje, Grkinje, Ciganke, Jevrejke, Levantinke, kao i da nema podataka da su se Srpkinje (tada!) bavile najstarijim zanatom.

Ovo, naravno, nije sprečilo nered i prostituciju u kafanama. Od davljenja u Savi brzo se odustalo, a prešlo se na novčane globe, bičevanje i izgon iz grada.

Prvi dokumenti o prostituciji u Beogradu potiču iz 19. veka. Za razliku od kafe, koja je došla sa Istoka, prostitutke su nam došle sa suprotne strane, iz Austrije. Prvi kupleraji otvoreni su u Zemunu, u Ribarskoj ulici, a kad je ovaj “zanat” prenet u Beograd, njegove poslenice (i poslenici - bilo je i muških), naselile su se na Dorćolu u Vidinskoj i Ulici Cara Dušana, a zatim i u drugim varoškim kvartovima. Bordela je najviše bilo u Savamali, a današnja galerija “Manakova kuća” bila je jedna od poznatijih kuća greha.

Cena za klasičnu uslugu prostitutke kretala se od pet do 15 groša. Poređenja radi, za jedan groš moglo se kupiti litar rakije, ili deset jaja, ili pile, ili nešto više od kilograma brašna.

Javni rad bluda

Kao i drugde u svetu, polne bolesti bile su dodatak na cenu. Da bi se stalo na put narastajućoj epidemiji tripera, gonoreje i sifilisa, prostitucija je legalizovana. “Ministar vnutrenih dela” krajem 1871. po knjaževini razaslao je akt pod naslovom “Javni rad bluda i bludionica”.

U to vreme su jednom nedeljno zvanične prostitutke bile sprovođene u pratnji pandura na lekarski pregled - vizitaciju, a ta je povorka uveseljavala mušku mladež i skandalizovala njihove majke. Prema nekim statistikama, na kraju 19. veka u Beogradu je bilo 130 zvaničnih prostitutki.

Legalna prostitucija ukinuta je u vreme Šestojanuarske diktature 1929. godine aktom predsednika vlade generala Petra Živkovića, za kojeg se, uzgred rečeno, znalo da je homoseksualac. A kad smo već kod toga, pomenimo da su Turci muške prostitutke zvali adžuvan ili đojlen, odnosno “milosnik”. Za ovakve usluge Srbi su skovali izraz “pantelizam”, po nekom Panteliji Vukadinoviću, koji je nalazio i podvodio mlade muškarce. Nušić u svom spisu o kafanama pominje kafanu ispod Kalemegdana sa savske strane. Prvo se zvala “Deligrad”, docnije “Podrinje”, a zatim “Milojevića kafana”. U svoje doba, kaže, “ta je kafana važila kao najzgodniji sastanak ljubavnih parova. Naši su Beograđani radi takvih sastanaka najradije prelazili u Zemun, ali kad bi ‘ispustili’ lađu, da ne bi gubili vreme, svratili bi kod ‘Podrinja’ i uzimali sobu na dan, a ne bi se ni pun sat bavili u njoj. To je u početku bivalo možda i slučajno, a zatim je to postala redovna stvar, te je kafana stekla taj renome.”

4. Prva bioskopska predstava

U kafanama su zasijale prve sijalice, pojavili se prvi fotografi i prve pokretne slike

Istorija srpskih kafana je istorija modernizacije Srbije. Prvo pivo, doneto 1834. iz Zemuna, točilo se u “Manojlovoj bašti” na Zelenom vencu, a deceniju kasnije u jednoj kafani, Dunanovićevoj, otpočeo je rad i prvi dagerotipista - preteča fotografa - Josif Kapileri. U “Proleću”, kasnije nazvanom “Hamburg”, 1881. zasijala je prva sijalica u Beogradu, a slučaj je udesio da se baš na tom mestu, u Masarikovoj ulici, danas nalazi zgrada “Elektrodistribucije”. Prvi telefon u Srbiji zazvonio je dve godine kasnije, takođe u beogradskoj kafani - u “Tri lista duvana”, dok je prvi sajam knjiga održan 1893. u “Kolarcu”, kafani koja se nalazila na današnjem Trgu republike.

Kraljevska ulaznica

A samo šest meseci nakon što su braća Limijer u Francuskoj priredila prvu bioskopsku predstavu na svetu, jedan njihov agent na proputovanju iz Beča u Carigrad zadržao se u Beogradu i 25. maja 1896. prikazao Srbima “žive slike”. Prvo u jednom privatnom stanu, a potom u kafani “Zlatni krst”.

O ovome su već narednog dana pisale “Male novine” Pere Todorovića: “Kinematograf. Od danas će u gostionici kod ‘Zlatnog krsta’ na Terazijama g. Ogist i Luj Limijer iz Liona (Francuske) prikazivati najveći i skoro neverovatni uspeh u fotografiji. To je takozvano oživljeno fotografisanje pomoću kinematografa. Tu će se moći videti snimci stvorova i predmeta u najrazličitijim kretanjima, videće se pokret kako dete igra; pokreti koje čini železnički voz kad ide, i to je sve tako živo predstavljeno da se čini kao da gledate stvarnost a ne fotografije. Beograđani ne treba da propuste ovu priliku da vide ovaj doista najveći uspeh, a ulazna je cena za osobu jedan dinar. Početak je svakog dana u četiri sati popodne i traje do devet uveče, a nedeljom i praznikom ima prikazivanja i prepodne.” U kafanu “Zlatni krst” zbog filma je došao i kralj Aleksandar Obrenović s majkom Natalijom, koji su ulaznicu platili kraljevski - 300 francuskih franaka!

Prvi zvučni film

U martu naredne godine jedan drugi Francuz, Andre Kar, duže od mesec dana držao je bioskop u kafani “Hajduk Veljko” i tom prilikom na filmskoj traci zabeležio nekoliko prizora iz Beograda. Ranu istoriju filma u Beogradu, međutim, najviše je obeležio “Bulevar”, kafana koju je držao Đorđe Pašona. Braća Janja i Đorđe Pašona, Cincari, u Beograd su došli iz Makedonije. Znali su da prave likere i druga žestoka pića, pa su zajednički otvorili radnju za njihovu proizvodnju i stekli pozamašan imetak. Docnije su se podelili, pa je Janja nastavio da vodi likerdžijski posao, a Đorđe je podigao gostionicu “Bulevar” na uglu Makedonske i Ulice Braće Jugovića. Tu je danas bioskop “Balkan”.

U “Bulevaru” su filmovi prikazivani od 1899, kad su tu gostovala dva putujuća bioskopa - jedan je samo reklamiran kao “sinematograf”, dok je drugi nosio naziv “amerikanski bioskop”. Tokom 1907. i 1908. tu je radio stalni bioskop izvesnog Pavla Tice, a 1909. u “Bulevaru” počinje s radom prva opera u Beogradu. U kafani koja se od tada naziva “Opera” prikazan je 1910. hronomegafon - ozvučeni film francuske firme “Gomon”.

5. Kako su ćevapčići osvojili Beograd

Leskovčanin koji je držao kafanu “Rajić” na današnjem Studentskom trgu prvi je počeo da pravi i prodaje ćevapčiće u svom ugostiteljskom objektu

Iako islam zabranjuje alkohol, janičari su u kafanama u Beogradu koje su oni držali uz kafu služili i vino. A u Savamali i okolnim ulicama u kafanama je već 1826. bilo alkoholnih pića.

Jeftina kuhinja

Gde je pića, tu je i pijanaca, pa je knez Miloš 1838, uz zabranu igranja karata, pijančenja i larmanja u mehanama i kafanama, morao da donese i zabranu služenja pića pijanim gostima.

Samo tri decenije kasnije kafane će postati mesta gde se jede.

Tako se na uglu Knez Mihailove i Vuka Karadžića, kod Akademije nauka, nalazila nekad kafana “Rusija”, ali je pod tim imenom niko nije znao. Ona se, kaže Nušić, “zvala po gazdi ‘Jamandija’ i bila je znamenita sa svoje neobično jeftine kujne, tako da se tu hranila sva sirotinja univerzitetska, kao i mladi trgovački pomoćnici iz čaršije”.

Najčešće su ovakve kafane, namenjene siromašnijoj klijenteli, na jelovniku imale narodna jela: papazjaniju, čorbast pasulj sa suvim svinjskim rebrima, klot gulaš i svinjski i pileći pilav...

Obavezan inventar većih kafana činili su klasični kasapski panjevi, na kojima se sekirom čerečilo pečeno prase i jagnje, velike i pocrnele tepsije, u kojima su se krčkali škembići, i čađavi tiganji, u kojima su se, u crnoj masti, na ulici, pržile mekike...

Branislavu Nušiću dugujemo i pouzdane podatke o tome kako su ćevapčići ušli u beogradske kafane.

Tamo gde se danas nalazi park na Studentskom trgu nekada je bila Velika pijaca, a oko nje su bile načičkane kafane.

Između ostalog, i “Rajić”, lokal u prizemlju nekakve kućerine, koji se dičio velikom limenom tablom na kojoj je dosta verno bio namalan Tanasko Rajić pored topa.

Unosan posao

Kafana “Rajić” nije se u početku razlikovala od drugih. U nju su navraćali kupci umorni od šetnje iza tezgi i prodavci kad im dodija stajanje pored robe.

Ali šezdesetih godina 19. veka njihov gazda, Leskovčanin, počeo je da pravi i prodaje ćevapčiće. Odmah su naišli na lep prijem, a “Rajić” je izašao na dobar glas. Ubrzo su oko pijace nikle i druge ćevabdžinice. A koliko je to bio unosan posao i koliko je potražnja za ćevapčićima bila velika, svedoči i podatak da je izvesni Živko Ćevabdžija posao toliko razvio da je od ćevapčića nazidao crkvu u svome rodnom mestu!

Ovaj specijalitet od mlevenog mesa zadržao je popularnost do današanjih dana. Vratimo se Nušiću i njegovom spisu nastalom tridesetih godina prošlog veka:

“Gore od Maribora, gde je nekad bilo meze samo mala crvena rotkvica, pa sve dole do Đevđelije, gde je carovala kao meze pastrma od kozetine; i otud od Jadrana, gde su gospodarile kao meze masline i sušene sarage, pa sve do timočkih strana, gde se kačkavalj mezetio uz svako piće - zagospodarili su danas ćevapčići i postali narodno meze podjednako drago svim Srbima, Hrvatima i Slovencima.

I kao što se nekada govorilo: ‘Gde je slava, tu je i Srbin’, tako bi se danas slobodno moglo reći: ‘Gde su ćevapčići, tu su Jugosloveni!’”

6. Stranci u dimu

Gosti iz drugih zemalja često su veoma različito videli kafane, pa dok su jednima bile odlično mesto za skupljanje informacija, drugi su ih videli kao mesto s morbidnim jelima

Kad je u junu Beograd pohodila svetska pop diva Ledi Gaga, sve naše novine smatrale su da je važno da objave da je odbila da proba ćevapčiće!

Slavni gosti

Istini za volju, po onoj staroj da nije vest kad pas ujede čoveka nego čovek psa, ovo i jeste bilo za objavljivanje. Jer svi prestonički gosti pre nje smatrali su da treba da se oduševe ćevapčićima. Od Žozefine Beker, preko Ričarda Bartona i Elizabet Tejlor, do Pirsa Brosnana, svi oni odlazili su u Skadarliju, gde su im nuđeni proja, sir, ćevapčići i domaća rakija. I svima je na kraju bilo postavljeno isto pitanje: “Da li da vam se dopadaju srpske kafane?”

Stranci, međutim, kad se udalje od domaćina, imaju malo drugačiju sliku o kafanama kroz koje su ih vodili.

Obaveštajci za stolovima

Zahvaljujući knjizi “Na granicama Orijenta” Sanje Lazarević Radak, možemo da citiramo zapis Dejvida Futmana, britanskog diplomate, koji je neposredno pre stupanja na dužnost u Srbiji bio službenik špijunske MI6:

“Koja čaša više sasvim je dovoljna da se ovi Balkanci raspričaju, a u tim dugim, naizgled besmislenim razgovorima krije se obilje korisnih političkih informacija.

Putnik sa malo više radoznalosti, ako se potrudi da ostane trezan u pijanom balkanskom ambijentu, mogao bi da sazna mnogo toga: koliko Srbi vole ili mrze Engleze, koliko i šta duguju Rusiji i Rusija njima, šta komunisti misle o monarhistima i obrnuto, poštuju li se kralj i otadžbina, da li se o njima pričaju vicevi, jesu li studenti revolucionarni element srpskog društva, ili je to samo još jedan mit... Saznaće i kakav je standard stanovništva i hoće li uskoro početi novi rat, da li će neko od vladara biti ubijen, ili je to samo predrasuda o Balkancima da su im politička ubistva hobi.

Ležerni, svakodnevni ambijent srpske kafane u stvari je mesto na kojem se vode ozbiljne i žestoke političke polemike i, da u tom ambijentu nema alkohola, kafana bi u pogledu ozbiljnosti rasprava o stvarnom stanju zemlje i odlukama od kojih zavisi njena budućnost bila daleko ozbiljnija institucija od srpskog parlamenta.”

Prasiće poistovetio sa bebama

A britanski novinar i prevodilac Lavet Filding Edvards u svom putopisu iz 1939. pisao je da je bio zapanjen “morbidnim jelima izvrsnog ukusa”, kakvi su škembići i pečeno prase, “koje deluje kao beba na ražnju”, ali i iznenađen što je u kafanama bilo hrane “po svačijem ukusu i za svačiji džep”.

Srbi u kafanu dolaze svakodnevno, beleži američki novinar Dadli Hitkot.

Skoro svaki Srbin može sebi da priušti jutarnju kafu ili rakiju, kaže on, i dodaje da se rakijom “na rubu Evrope obično otvaraju oči”. Sretao je, kaže, “mlade Srbe, studente sa šalovima i šeširima koji su pušili lule i pili pivo. Naišao bi i na ponekog oficira sa suprugom i na ruske emigrante. Konobari su neprekidno odnosili prazne i donosili pune čaše vina i piva.

U atmosferi koja je gušila duvanskim dimom lica se nisu mogla razaznati. Sve što se čulo bili su povici konobarima, poneki artikulisani zvuk i neprekidni smeh”.

7. Da li kafane nestaju

Razni ljudi pišu da kafane nestaju, i to već skoro ceo vek, ali se one i večito vraćaju. Na ovaj ili onaj način

Svakako najprecizniji - i najprilježniji! - hroničar beogradskih kafana bio je Bogdan Tirnanić.

Kolenice i batine

Evo kako je on pisao: “Celonoćne kafane bile su pedesetih godina smeštene prvo oko pijace Zeleni venac (‘Triglav’, ‘Lovćen’, ‘Kragujevac’) i među njima je najveću slavu uživala ‘Majevica’ na uglu ulica Balkanske i Narodnog fronta. Danas je tu nekakva krojačka radionica i malo ko zna za nekad slavni lokal s bubnjarom i garantovanim batinama na jelovniku. Batine nisu bile uobičajene u ‘Taboru’ na Kalenićevoj pijaci, kafani koja je posle rušenja (druga polovina šezdesetih) postala moneta za potkusurivanje u svakoj beogradskoj operaciji ‘nostalgija’; valjda je tome uzrok to što je ona, više nego drugi slični bircuzi, bila stecište kafanskih muzikanata koji su, stižući pred jutro sa šihte, donosili nešto od duha prave boemije iz tada već prohujalih vremena. Ili je to bio samo folklor, koji su stvarali i potpirivali poznati novinari, takozvani ‘slobodni reporteri’, večni putopisci na tragu sopstvene (kafanske) svakidašnjice. Tek kad je ‘Majevica’ zatvorena a ‘Tabor’ srušen, dolazi velika epoha ‘Zmajka’. Dotični Zmajko bio je ugostitelj posebnog kova - mogao je da radi samo noću.

U prvo vreme ‘Šansa’ je primala jedva desetak gostiju i prodavala najviše par barenih kolenica za noć, no ,kako se stvar pročula, posao je polako počeo da se širi i danas je ‘Poslednja’ ogroman, ‘svetski’ lokal, u kome postoji neiscrpan broj mogućnosti da izgubite glavu i pored stalnog prisustva odreda milicije. Jedina vam je uteha što se to obično događa drugima...”

Slavni gosti

Otkad postoje kafane, od tada traju i žalopojke “da kafane više nisu ono što su nekad bile”!

Zatvaranje jedne od njih, zbog lošeg poslovanja, ili odlaska gazde na robiju, povod je novinarima da se raspišu kako, eto, “nestaje čitav jedan svet”.

Tu skoro, mladi novinar NIN-a Marko Lovrić piše: “Nije čudno što je skorojevićki srpski kapitalizam upropastio kultne kafane kao što je upropastio i ‘kultne fabrike’. Čudno je što niko na to nije reagovao. Ali tamo gde se niko ne buni što se ne dime fabrički dimnjaci teško da će se buniti što se više ne dimi neki roštilj.”

Stara priča

Nema u ovim redovima ničeg što bilo koji pošten čovek ne bi potpisao. Ali kvaka je u tome da je ovo stara priča. Pre osamdeset godina u istu žicu udarao je i Nušić: “Dok su mondenski etablismani sa egzotičnim imenima ‘Ekscelzior’, ‘Palas’, ‘Luksor’ i ‘Splendid’ suzbili iz centra naše prestonice naše stare kafanice kod ‘Žmurka’, ‘Mecovalije’ i ‘Dardanela’, mi smo se, stari Beograđani, i mirili s onim što novi život i novo doba mora sobom doneti. Brisali su se tragovi jedan po jedan; rušila se jedna po jedna kafana u kojoj smo mladost proveli, a često možda i mladost sahranili i mi smo pobožno skidali kapu i šaptali rezignirano za pokojnikom kojega su kraj nas proneli: Bog da joj dušu prosti!”

Ovim se gore hoće reći da kafane večito nestaju - i da se večito vraćaju. Na ovaj ili onaj način.