Turke su ostali da sačekaju braća Nedić sa svojim hajducima. Ukupno ih je bilo 303

Zašto se ratovalo

✖ Karađorđevi ustanici na početku 1804, u proleće, imali su značajne vojne uspehe, pa su za nekoliko meseci oslobodili dobar deo Beogradskog pašaluka, a veće gradove držali su pod opsadom. Između ostalog, vojska koju je vodio Jakov Nenadović opkolila je Šabac. Turcima u ovom gradu pošli su u pomoć sunarodnici iz Bosne, predvođeni zvorničkim Ali-pašom Vidajićem i Nožin-agom Imamovićem. Ustanici su se okupili kod manastira Čokešina da im preseku put.

Uoči bitke

✖ Na Čokešini su se našle jedinice kojima su komandovali harambaša Ðorđe Ćurčija, braća Gligorije i Dimitrije Nedić i Jakov Nenadović sa manjim snagama jer je glavninu ostavio u opsadi Šapca.

Tu je do izražaja došla srpska nesloga. Prvo su se oko mesta gde treba sačekati Turke posvađali Ćurčija i Nenadović. Ćurčija je predlagao da se ustanici povuku u planinu i tamo pruže otpor. Jakov je bio za zatvaranje u manastirske zidine i sačekivanje Turaka na busije. Radoš Ljušić piše da je Ćurčija „bez ozbiljna razloga ljut na Jakova, odbio predlog svog komandanta izgovarajući se da on nije ‚drvo vrbovina‘ koje se može podmladiti posle seče, i napustio ih je sa družinom od oko trista hajduka“. Jakova nisu poslušali ni Nedići, za koje Vuk Karadžić kaže da su bili pijani, pa je i on, uvidevši da tvrdokorne i pripite hajduke, do tada njemu potčinjene, ne može da ubedi, napustio Čokešinu.

Turke su ostali da sačekaju braća Nedić sa svojim hajducima. Ukupno ih je bilo 303, pa je istoričar Leopold Ranke ovu bitku nazvao „srpskim Termopilima“.


Kako je tekla borba

✖ Brojno nadmoćni Turci nadirali su u talasima na Srbe, grupisane na ogolelom brdašcetu Lipovica, gde nisu imali nikakav zaklon. Nedići nisu stigli da iskopaju rovove i njihovi ljudi ginuli su hrabro sve do kasnih popodnevnih časova, kad im je ponestalo baruta.

Vuk Karadžić je ovako opisao boj: „Crn zagušljiv barutni dim sleteo je između boraca. Ostrvljeni Turci naleću na hajduke, ali ih oni vraćaju složnim plotunima. Zašareni se polje mrtvim Turcima, ali i Srba je sve manje. Oni vide da se neće moći održati, pa reše da krenu u poslednji juriš. Ali nestaje im i džebane, sve ređe seva plamen iz hajdučkih pušaka. A od Drine pišti turska hordija. Bošnjacima dolazi pomoć od Janje. Oni se u Čokešini kao pobesneli risovi baciše na hajduke i ustanike.“

Ranjena braća, prebijenih nogu, sa desetak svojih preživelih boraca, povukli su se do Lipovačkog potoka i tu su pružili poslednji otpor. Ostalo je zabeleženo da su Gligorije i Dimitrije sedeli naslonjeni jedan o drugog leđima i pucali... Boj na Čokešini preživelo je samo nekoliko ranjenih Srba, koji su se pritajili među poginulima.


Šta je bilo posle

✖ Posle bitke, Turci su opljačkali i spalili manastir i povukli se u Lešnicu. Izbegli iguman manastira Hadži Konstantin, Gligorijeva i Dimitrijeva majka Neda i neki meštani posle pet dana izašli su na bojište. Iskasapljena tela sahranili su na mestu pogibije, a ranjenike odneli do ruševina manastira. Nijedan, međutim, nije preživeo rane. Pokopani su uz manastir, gde se danas nalazi spomenik čokešinskim junacima. Prema natpisima sa nadgrobnih spomenika, zapaža se da su u ovom boju učestvovali mladi ljudi, uglavnom dvadesetogodišnjaci.

Posledice

✖ Braća Nedić i njihovi hajduci uspeli su da na Čokešini onemoguće tursku vojsku da pomogne Turcima u opsednutom Šapcu.

Sutra: Juriši ih nisu oterali iz rova