SEĆATE LI SE DEČAKA KOJI JE TRAKTOROM DOVEZAO PORODICU 1995: Danas je otac, srećan i uspešan čovek!

Sjetim se da sam nekada živio u kući koja nije imala tekuću vodu, da su moji orali konjima. Sada kada mi nešto nije po volji shvatim da sam razmažen - kaže Dragan Mioković

Dokazano je da je predsednik Hrvatske Franjo Tuđman dao zeleno svetlo za pokretanje vojne operacije “Oluja” zbog koje je iz svojih domova proterano 280.000 ljudi, dok je oko 2.000 njih izgubilo život! Mnogi se i danas vode kao nestali, a samo su hteli da ostanu živi! Ipak jedna slika ostaće zauvek upamćena, a to je ona na kojoj dečak vozi traktor u izbegličkoj koloni i svojoj porodici spasava život, ovo je priča o junaku - Draganu Miokoviću!

Dvesta osamdeset hiljada ljudi u jednoj koloni. Rame uz rame muškarci i žene, stari i mladi, sirotinja i bogati. Iznad Knina grme granate, oko puta odzvanjaju pesma i psovke hrvatskih vojnika. Kilometar po kilometar puta izbegličke kolone osvaja i stari traktor, za čijim je volanom Dragan Mioković (12) - Počela je “Oluja”.

Mnoge tužne priče će ovih dana biti ispričane, mnoge će suze ponovo biti prolivene, ali ovaj zločin nikada neće biti zaboravljen, a posebno herojski čin jednog dečaka od 12 godina, koji je morao da vozi traktor u izbegličkoj koloni od Republike Kninske Krajine do Srbije kako bi spasio goli život, svojoj porodici.

I dok su njegovi vršnjaci u svetu, pa i Srbiji gledali crtane filmove, igrali fudbal, košarku i sanjali da postanu novi Maradona, Van Basten ili Kićanović, Slavnić, ovaj junak je imao mnogo drugačiji život. Hteo ili ne, morao je da sa samo 12 godina sedne za volan traktora i krene iz sela u okolini Gračaca u svoju borbu za život ni ne sluteći da će ga ona proslaviti i odvesti pravo u legendu.

Ne mari Dragan za slavom, sve bih dao da do svega toga nije moralo doći, a kako kaže rane su tu, ali on gleda napred, radi da bi svojoj ćerki obezbedio normalan život i to mu je jedino bitno!

Dragan ipak kaže da “Oluju” ne pamti kao užas i da je sve to za njega danas “daleka uspomena”.
Sa majkom i mlađim bratom Duškom tog 4. avgusta 1995. napustio je svoj dom “dok akcija ne prođe”. Sa nešto osnovnih stvari, iz sela u okolini Gračaca, uputili su se negde na sigurno, ni ne sluteći da se nikad neće vratiti u zavičaj. Danas svi žive u Beogradu.
Junak priče je uspešan mladi čovek, srećan oženjen, i ima preslatku devojčicu Hanu.

Dragan danas radi u firmi koja se bavi izradom video igara, a uspešan je u kreiranju specijalnih efekata za filmove i reklame, ali to uglavnom radi preko interneta. Do sada je sarađivao sa brojnim američkim kompanijama. U rodnoj Hrvatskoj, prvi put od “Oluje”, bio je pre nekoliko godina, kako bi izvadio dokumenta.
- Čudno mi je sada tamo. Velebit je ostao isti, i to me podseća mnogo na detinjstvo, ali livade i puteljci su se promenili i sve mi sada izgleda manje. Imao sam osećaj ko da sam u snu. Nije mi bilo realno – poverio nam se Dragan.
Kaže da je zadnji put traktor vozio 1995. godine.

- Prodali smo ga. Trebale su nam pare - kaže on.
- Sjetim se da sam nekada živio u kući koja nije imala tekuću vodu, da su moji orali konjima, da smo sjeno kosili ručno na plus 40 stepeni i to je tada bilo normalno. Sada kada mi nešto nije po volji shvatim da sam razmažen - kaže Dragan.