Malo ljudi uspelo je da pređe preko mosta. Neki su se podavili, a većina je zarobljena

Zašto se ratovalo

Posle pobede Srba na Ceru, Rusija je, želeći da olakša položaj svojim armijama koje su bile pod pritiskom Austrougarske, tražila da srpska vojska pređe u ofanzivu. Iako srpska vojska nije bila spremna za ofanzivu, Prva armija je upućena preko Save u Donji Srem, a Timočka divizija iz armije Stepe Stepanovića trebalo je da neprijatelju odvrati pažnju od nje prelaskom Save nizvodno od Sremske Mitrovice, kod mesta Čevrntija.

Uoči bitke

Sve je od samog početka išlo loše. Zapovest o prelasku komandantu Timočke divizije generalu Vladimiru Kondiću saopštena je 5. septembra ujutru. Delovi montažnog mosta koji je trebalo postaviti preko Save prevoženi su volovskim kolima, ali je stoka bila obolela od šapa i kretala se vrlo sporo. Divizija je od mesta prelaza bila udaljena 40 km, pa je to rastojanje prešla skoro trčeći, po velikoj vrućini.

Tek pred zoru 6. septembra jedinice su se okupile kod Čevrntije, iako je trebalo da forsiranje reke otpočnu u ponoć... Do jutra je teren preko Save gađan topovima, a onda je počelo prebacivanje vojnika. Do podneva je prebačen deo jedinica, a onda je to obustavljeno da bi se postavio most.


Kako je tekla borba

Izgradnja mosta tekla je sporo jer su delovi bili stari, a zatim se još ispostavilo da su proračuni bili loši i da nedostaje delova za 55 metara. Odlučeno je da se na tom delu pobodu stubovi u dno i tako most završi. Za to vreme, austrougarska vojska napala je prebačene srpske jedinice, pa su se naši ranjenici povlačili ka mestu gde je još građen most. Čekali su njegov završetak, pa da se evakuišu.

Pred sumrak, kada je most već bio pri kraju, ovom se mestu u galopu i oblaku prašine približavala jedna naša artiljerijska zaprega. Neki oficir pomislio je da je to neprijateljska konjica i naredio paljbu. Ubrzo je pucnjava obustavljena, ali je lakše ranjenike kod mosta uhvatila panika. Pojurili su u čamac, ali ih je bilo toliko da se on prevrnuo. Vika davljenika unela je dodatnu pometnju, pa su ostali nagrnuli na nedovršen most i oštetili ga.

Austrougarskim trupama je u međuvremenu vozom stiglo jako pojačanje, pa su potisnuli srpske snage na sremskoj strani Save. Zbog nezavršenog mosta, nije bilo moguće dopremiti im municiju, pa su i one morale da se povuku ka Čevrntiji. Nezavršen most nije izdržao njihov teret i srušio se. Hronike beleže: „Malo ljudi uspelo je da pređe preko mosta ili se spase plivanjem: neki su se podavili, a većina je zarobljena. Za to vreme srpske jedinice na desnoj obali Save nisu smele da dejstvuju, da ne bi pobili svoje.“

Šta je bilo posle

U izveštaju Vrhovnoj komandi vojvoda Stepa Stepanović za neuspeh operacije svu krivicu je svalio na generala Vladimira Kondića. On je razrešen dužnosti i izveden pred vojni sud za oficire. Tokom suđenja ćutao je i svu odgovornost preuzeo na sebe. Sud ga je proglasio krivim i osudio na godinu zatvora, ali je posle rata na obnovljenom procesu rehabilitovan. Tada je Stepa Stepanović već bio penzionisan... Među vojnim stručnjacima ostalo je uverenje da krivicu snose i najviši vojni i politički krugovi, sve do samog vojvode Stepe.

Posledice

Timočka divizija prvog poziva forsiranjem Save omogućila je srpskoj Prvoj armiji da brzo i bezbedno uđe u Zemun i nedelju dana uspešno napreduje ka Fruškoj gori. Austrougarska je zbog toga zadržala pet divizija, umesto da ih pošalje na ruski front.

Sutra Kolubarska bitka

SPASAVANJE ZASTAVE

Kad se pontonski most preko Save srušio, komandant 13. puka „Hajduk-Veljko“ Timočke divizije Dragutin Ristić uzeo je pukovsku zastavu i dao je sanitetskom majoru dr Milivoju Petroviću, praunuku Hajduk-Veljka, odnosno njegovog mlađeg brata vojvode Milutina Petrovića. Major je obmotao zastavu oko tela i plivajući preneo je na drugu obalu Save. Zastava je danas u Vojnom muzeju u Beogradu.