1 Kočina krajina

Kad je u januaru 1788. godine Austrija ušla u rat s Turskom, Koča Anđelković se istakao hrabrošću i odlučnošću. Sa jednom četom zauzeo je Požarevac

U želji da zaštiti svoje interese na Balkanu, Austrija je u 18. veku razvila živu propagandnu i špijunsku delatnost u Srbiji. U zimu 1787. godine od Srba koji su pred Turcima bežali preko Save i Dunava Austrijanci su organizovali posebne dobrovoljačke čete - “frajkore”, i za njih organizovali vojničku obuku.

Glavni zapovednik srpskog frajkora bio je aktivni austrijski major Mihailo Mihaljević, a jedan od uglednijih komandanata bio je Radič Petrović, trgovac i avanturista. U njegovoj četi bili su, između ostalih, mladi Karađorđe Petrović i Koča Anđelković iz Panjevca kod Jagodine.

Terao Turke do Smedereva

Pre Austro-turskog rata 1788. godine bio je jedan od najuglednijih trgovaca stokom, i taj ga je posao povezivao sa srpskim trgovcima u Austriji. Koča je s bratom Petrom u julu 1787. godine zbog turskog terora s porodicom prebegao u Kovin u Banatu, gde je dobio praznu kuću i zemlju. Bio je u tročlanom narodnom izaslanstvu koje je te godine išlo u Beč caru Josifu II da ga moli da srpski narod izbavi iz ropstva pod Turcima.

Kad je u januaru 1788. Austrija ušla u rat sa Turskom, Koča se istakao hrabrošću i odlučnošću. Komandujući jednom četom, vratio se u u Srbiju i zauzeo Požarevac. Posle tog uspeha oterao je Turke i iz Hasan-pašine Palanke, danas Smederevske Palanke, Batočine i Bagrdana. To mu je donelo ugled i slavu, pa su mu prilazili novi borci i ubrzo je njegova četa postala nekoliko puta brojnija. Jedno vreme imao je čak pet stotina boraca. Oblast koju je oslobodio nazvana je Kočina krajina, a on je nastavio pohod, čak je zauzeo i Kragujevac. Posle toga imao je uz sebe 3.000 boraca.

Ali Turcima je snabdevanje Beograda bilo veoma važno i oni su preduzeli jaku ofanzivu da deblokiraju put moravskom dolinom.

Zamerali mu na gramzivosti

Potom je, nedovoljno pomagan od austrijske vojske, morao je uzmaknuti pred nadmoćnijom turskom snagom. Srpske čete, ostavljene bez ikakve podrške Austrijanaca, za čiji su račun inače ratovale, nisu mogle da zadrže nalet Turaka koje je predvodio vođa beogradskih janičara, surovi Deli Ahmet.

Sredinom aprila 1788. uspeo je Deli Ahmet da razbije Koču i da ga natera na povlačenje sve do Požarevca.

Odatle se preko Dunava vratio u Kovin. Tu je u njegovoj četi došlo do razdora: borci su mu zamerali na samovolji i prebacivali mu da je gramziv, da plen ne deli ravnopravno.

Iz Kovina se u kraj oko Jagodine vratio s manjim brojem boraca, ali su Turci sada bili jači i on nije mogao da ponovi ranije vojničke uspehe.

Izvesno vreme štitio je odstupnicu stanovništvu koje je ispred Turaka bežalo ka Dunavu i dalje u Banat, a onda je i sam prešao na banatsku stranu. Oduzeto mu je pravo da samostalno komanduje i uključen je kao oficir u četu drugog komandanta.

Izdale ga kukavice

Turska ofanziva nastavljena je i u Banatu, a u njoj je 1791. godine nastradao i Koča Anđelković. On je branio rudarsko mesto Brzasku, pa je, piše Vladimir Ćorović, “izdajom i kukavičlukom nekih vlaških odreda bio opkoljen i zarobljen”. Koču i njegove saborce Turci su nabili na kolac u Tekiji, na srpskoj strani Dunava.


2. Ticanova buna

Na pregovorima su pobunjenici pristali da polože oružje - svi osim nekadašnjeg graničara Teodora Avramovića Ticana

Prvi srpski ustanak probudio je nacionalna osećanja ne samo Srba koji su bili pod viševekovnim turskim ropstvom nego i njihovih sunarodnika preko Dunava i Save, na tlu austrijskog carstva. I u njima se probudila želja za slobodom. Tako se desilo da su 3. aprila 1807. Sremci digli bunu protiv plemstva, odgovornog za njihov život u bezmernom siromaštvu.

Najveći deo tadašnjeg Srema bio je bio svojina kneževa Odeskalkija. Oni su živeli u Rimu, a vođenje imanjima poveravali su upraviteljima, koji su cedili kmetove.

Diglo se 15.000 seljaka

Ustanak je pokrenuo seoski knez u Vognju Teodor Avramović, koji je pozvao seljake iz Buđanovaca, Brestača, Subotišta, Dobrinaca, Sibača, Petrovca, Bešenova i drugih mesta da “odmah sutra pošalju u Voganj izaslanike i druge ljude pod oružjem”. Sve u svemu, diglo se 15.000 seljaka iz 45 sela. Pošto je Voganju u ravnici i nepodesan za odbranu, pobunjenici su se odmetnuli na Frušku goru, u Vrdnik. Odatle su diplomatski poručili da oni priznaju carsku vlast, ali da se bore protiv bezdušnih spahija. Usledili su napadi na spahijske magacine i imanja, pa su austrijske vojne vlasti zamolile mitropolita Stefana Stratimirovića (1790-1836) da posreduje.

Posledice trajale četvrt veka

Na pregovorima u manastiru Ravanica u Vrdniku Stratimirović je seljacima preneo ponudu Beča: opšte pomilovanje, osnivanje posebne komisije za seljačke žalbe i ostavljanje na uživanje već zauzete zemlje - ako odmah polože oružje. Pobunjenici su pristali - svi osim nekadašnjeg graničara Teodora Avramovića Ticana, rodom iz sela Jazak, i njegove čete.

On je napustio Vrdnik i otišao dublje na posed kneževa Odeskalkija. Tu je 9. aprila, posle žestoke bitke s carskim vojnicima, uhvaćen i zatvoren u Irigu. Razvalivši rešetke na prozoru pobegao je iz zatvora, ali su ga stigli na Savi, odakle je pokušao da se prebaci u Srbiju. Osuđen je na smrt mučenjem na točku i čerečenjem.

Buna je, međutim, sticajem okolnosti ostavila posledice na Vrdnik koje će trajati narednih 25 godina. Kad je mitropolit Startimirović posle pregovora odlazio iz Vrdnika, pobunjeničke straže na izlasku iz sela hicima u vazduh javile su da je prošao. Mitropolit je, međutim, pomislio da su pucali na njega. Prek kakav je bio, došavši u Karlovce, bacio je anatemu, odnosno isključio Vrdnik iz crkvene zajednice. To je značilo da nijedno svešteno lice ne sme nogom da kroči u Vrdnik, a kamoli da obavi neki verski obred ili administrativnu dužnost.

U strahu od vampira

Jedan hroničar beleži: “Kako su godine prolazile, selo je postalo potpuno odsečeno od ostatka civilizovanog sveta, pa je napuštalo i njegove običaje. Nekrštena deca nisu išla u školu, brakovi nisu sklapani, niti pokojnici sahranjivani, kuće su postajale zapuštene i oronule, jer bačeno prokletstvo povlačilo je i određene ekonomske posledice... Čim bi palo veče, meštani su se zavlačili u trošne domove, štiteći se raznim bajalicama protiv zla koje bi mogli da im nanesu vampiri i vukodlaci.”

Tek 1832. godine mitropolit je poslao sveštenika u Vrdnik.

EPILOG

Pobegao je iz zatvora, ali su ga stigli na Savi. Osuđen je na smrt mučenjem na točku i čerečenjem

3. Hadži Prodanova buna

Zajedno s Turcima, Miloš je ugušio bunu, uz veći otpor samo u kragujevačkoj nahiji

Posle sloma Prvog srpskog ustanka 1813. godine, bilo je samo pitanje vremena kada će se potlačeni narod opet dići, jer su Turci nastavili da sprovode teror nesmanjenom žestinom.U jesen 1814. požeški upravitelj Latif-aga sklonio se s pratnjom od kuge u manastir Trnava u Dragačevu. Na dan 16. septembra, kad su Latif-aga i vojvoda iz Prvog srpskog ustanka Hadži Prodan Gligorijević bili nekim poslom u Karanovcu, današnjem Kraljevu, u manastiru su sukobili Latif-agini ljudi i Srbi, koje su predvodili Hadži Prodanov brat i iguman Trnave Pajsije. Oni su zarobili Turke i među sobom podelili njihove stvari. Saznavši za ovo, Hadži Prodan se odmah odmetne i počne da skuplja vojsku u požeškoj, kragujevačkoj i jagodinskoj nahiji, s namerom da digne opšti ustanak.

Glasnik za Miloša

Istovremeno, pošalje glasnika Milošu Obrenoviću, pozivajući ga da se stavi na čelo ustanika, “sa onako istom vlašću kakvu je Kara-Ðorđe imao u prošastom”.

Miloš ga, međutim, odbije. Italijan Bartolomeo Kuniber, Milošev lekar, ovako je to opisao: “Vreme i okolnosti behu rđavo izabrani; zima se približavaše; bejaše oskudica u hrani, oružju i novcu, a kuga još bešnjaše. Bilo se bojati da Srbi, u radu na poslovima oko tvrđave beogradske, ne budu zadržani kao taoci, ili da ne plate životom za bunu svojih sunarodnika... Mesta koja su trebala služiti za utočišta, kao u Prvom ustanku, ženama i deci, ne behu još nimalo pripremljena; ostaviti svoje porodice po selima značilo je predati ih u ropstvo i ostaviti ih na milost i nemilost surovom neprijatelju; skloniti ih po skrivenim mestima (zbegovima) u dubini šuma značilo je osuditi ih da pomru od zime na oštrom vremenu... Odmerivši sve ove okolnosti, Miloš jasno uvide da buna koja se spremala buknuti ne može imati dobroga ishoda, i da bi se narod, kad bi je hteo potpomoći, izložio nedoglednim nesrećama i očiglednoj propasti. On, dakle, poruči Hadži Prodanu i ostalim ustanicima da se maknu toga preduzeća.”

Oproštaj pobunjenicima

I ne samo da im je to poručio, nego je ponudio je veziru Sulejman-paši svoju pomoć za gušenje bune, u zamenu za obećanje da će biti oprošteno svakome učesniku bune koji se preda, izuzev Hadži Prodanu i njegovoj braći. Zajedno s Turcima, Miloš je ugušio bunu, uz veći otpor samo u kragujevačkoj nahiji. Ustanici su kod Knića izvojevali pobedu, ali su se potom razišli kućama, a Hadži Prodan je prebegao u Austriju, pa je buna tako propala.

Sulejman-paša, međutim, nije održao reč. Iz jagodinske i kragujevačke nahije pokupljeno je oko 300 istaknutih ljudi i u okovima sprovedeno u Beograd, gde su pogubljeni, a jedan od izazivača ustanka, iguman Pajsije, nabijen je na kolac. Pobunjeni krajevi, a zatim i Beograd, postali su velika kasapnica Srba. Vuk Karadžić i Sima Milutinović opširno i sa mnogo detalja izneli su u svojim spisima brojne zločine i masovna stradanja srpskog stanovništva s kraja 1814. i početkom 1815. godine. Sve ovo dovelo je do Drugog srpskog ustanka, koji je u aprilu podigao Miloš Obrenović.

Hadži Prodan je iz Austrije pobegao u Vlašku, a odatle u Grčku, gde je 1821. učestvovao u ratu protiv Turaka. Umro je četiri godine kasnije.

PROPAST

Ustanici su kod Knića izvojevali pobedu, ali se potom razišli kućama, a Hadži Prodan je prebegao u Austriju, pa je buna tako propala

4. Vučićeva buna

Do sukoba je došlo kad ga je sultan postavio za tutora knezu Mihailu. Vučić beži u Tursku, ali po povratku diže bunu

Pola godine pošto mu je proglašenjem Ustava ograničena vlast, Miloš Obrenović 1. juna 1839. godine odrekao se kneževskog dostojanstva, a dva dana potom napustio je Srbiju. Na prestolu ga je formalno nasledio njegov teško bolesni sin Milan, za koga jedan izveštaj kaže da je “malo utekao od idiota”, ali je stvarnu vlast vršilo namesništvo koje su činili Jevrem Obrenović, Toma Vučić i Avram Petronijević. Knez Milan je umro posle nepune četiri nedelje i sada je bio red na Miloševog mlađeg sina Mihaila da vlada. Njemu je bilo tek šesnaest godina i nalazio se sa ocem u Vlaškoj. Miloš se jedno vreme kolebao da ga uputi u Srbiju, pa je Mihailo došao u Beograd tek početkom 1840. godine.

Nemiri Mihailovih pristalica

U Srbiji su tada jačale pristalice povratka Karađorđevića na presto, a mržnja koju su narod i neki velikaši osećali prema Milošu prenela se i na mladog kneza. S druge strane, i Mihailo je, mlad i ćudljiv, izazivao netrpeljivost. Do sukoba je došlo kad mu je sultan Vučića i Petronijevića imenovao za tutore. Pristalice Obrenovića, uz podršku vladara, tada su izazvali nemire kako bi “mladog kneza spasili iz tutorskih kandži”, pa su Vučić, Petronijević i dosta njihovih pristalica morali da napuste svoje položaje, a zatim i da beže iz Srbije u Tursku. Vratili su se 1842. godine zahvaljujući zalaganju sultana, i odmah podigli bunu.

Toma Vučić Perišić bio je u to vreme jedan od najuglednijih Srba, jedini koji je po uticaju u narodu mogao da se meri s Milošem. On je 31. avgusta 1842. iz Pančeva prešao Smederevo, gde su ga dočekale naoružane pristalice. Istog dana knez Mihailo je Vučića proglasio odmetnikom i ucenio njegovu glavu na veliku sumu novca.

Mihailo, njegov stric Jevrem i majka Ljubica tada su odlučili da svi zajedno, na čelu beogradskog garnizona od 500 vojnika, odmah, u zoru 1. septembra pođu u Kragujevac, gde se nalazila artiljerija. Napredovali su sporo jer su sačekivali da im sa raznih strana pristupi pojačanje i jer su usput kažnjavali Vučićeve pristalice. Njihove odsečene glave po kneževom naređenju isticane su na motkama duž puta.

Svestan da će pobediti onaj ko preuzme topove, Vučić je požurio iz Smedereva. U Kragujevac je stigao 3. septembra i vojska mu je odmah predala artiljeriju i municiju. Tada je uz sebe imao 5.000 naoružanih ljudi. Dan kasnije stigao je i Mihailo sa 15.000 vojnika.

Panika zbog granata

Do okršaja je došlo na Metinom brdu. Prve ispaljene granate, iako preko glava vojnika, unele su paniku u Mihailove redove, pa je on morao da se povuče. S prikupljenim ostacima vojske, Mihailo je i 5. i 6. septembra pokušao da se suprotstavi Vučiću, ali je oba puta artiljerija imala odlučujuću ulogu.

Uveče 6. septembra knez Mihailo Obrenović vratio se u svoj konak u Topčider i iste noći prešao u Zemun. Toma Vučić 7. septembra stigao je u Beograd i odmah formirao privremenu vladu, koja je 14. septembra 1842. na presto dovela Karađorđevog sina Aleksandra,Kad se Miloš Obrenović 1859. vratio na vlast, prvo je naredio da uhapse i otruju Vučića.

Pola godine pošto mu je proglašenjem Ustava ograničena vlast, Miloš Obrenović 1. juna 1839. godine odrekao se kneževskog dostojanstva, a dva dana potom napustio je Srbiju. Na prestolu ga je formalno nasledio njegov teško bolesni sin Milan, za koga jedan izveštaj kaže da je “malo utekao od idiota”, ali je stvarnu vlast vršilo namesništvo koje su činili Jevrem Obrenović, Toma Vučić i Avram Petronijević. Knez Milan je umro posle nepune četiri nedelje i sada je bio red na Miloševog mlađeg sina Mihaila da vlada. Njemu je bilo tek šesnaest godina i nalazio se sa ocem u Vlaškoj. Miloš se jedno vreme kolebao da ga uputi u Srbiju, pa je Mihailo došao u Beograd tek početkom 1840. godine.

Nemiri Mihailovih pristalica

U Srbiji su tada jačale pristalice povratka Karađorđevića na presto, a mržnja koju su narod i neki velikaši osećali prema Milošu prenela se i na mladog kneza. S druge strane, i Mihailo je, mlad i ćudljiv, izazivao netrpeljivost. Do sukoba je došlo kad mu je sultan Vučića i Petronijevića imenovao za tutore. Pristalice Obrenovića, uz podršku vladara, tada su izazvali nemire kako bi “mladog kneza spasili iz tutorskih kandži”, pa su Vučić, Petronijević i dosta njihovih pristalica morali da napuste svoje položaje, a zatim i da beže iz Srbije u Tursku. Vratili su se 1842. godine zahvaljujući zalaganju sultana, i odmah podigli bunu.

Toma Vučić Perišić bio je u to vreme jedan od najuglednijih Srba, jedini koji je po uticaju u narodu mogao da se meri s Milošem. On je 31. avgusta 1842. iz Pančeva prešao Smederevo, gde su ga dočekale naoružane pristalice. Istog dana knez Mihailo je Vučića proglasio odmetnikom i ucenio njegovu glavu na veliku sumu novca.

Mihailo, njegov stric Jevrem i majka Ljubica tada su odlučili da svi zajedno, na čelu beogradskog garnizona od 500 vojnika, odmah, u zoru 1. septembra pođu u Kragujevac, gde se nalazila artiljerija. Napredovali su sporo jer su sačekivali da im sa raznih strana pristupi pojačanje i jer su usput kažnjavali Vučićeve pristalice. Njihove odsečene glave po kneževom naređenju isticane su na motkama duž puta.

Svestan da će pobediti onaj ko preuzme topove, Vučić je požurio iz Smedereva. U Kragujevac je stigao 3. septembra i vojska mu je odmah predala artiljeriju i municiju. Tada je uz sebe imao 5.000 naoružanih ljudi. Dan kasnije stigao je i Mihailo sa 15.000 vojnika.

Panika zbog granata

Do okršaja je došlo na Metinom brdu. Prve ispaljene granate, iako preko glava vojnika, unele su paniku u Mihailove redove, pa je on morao da se povuče. S prikupljenim ostacima vojske, Mihailo je i 5. i 6. septembra pokušao da se suprotstavi Vučiću, ali je oba puta artiljerija imala odlučujuću ulogu.

Uveče 6. septembra knez Mihailo Obrenović vratio se u svoj konak u Topčider i iste noći prešao u Zemun. Toma Vučić 7. septembra stigao je u Beograd i odmah formirao privremenu vladu, koja je 14. septembra 1842. na presto dovela Karađorđevog sina Aleksandra,

Kad se Miloš Obrenović 1859. vratio na vlast, prvo je naredio da uhapse i otruju Vučića.

TRON

Vučić je odmah formirao privremenu vladu, koja je 14. septembra 1842. godine na presto dovela Karađorđevog sina Aleksandra

5. Timočka buna

Uplašen od naraslog narodnog nezadovoljstva, Milan je izdao naredbu o vraćanju oružja u magacine

Na izborima za Narodnu skupštinu radikali Nikole Pašića 7. septembra 1883. godine ubedljivo su pobedili. Ali kralj Milan nije hteo da im poveri formiranje vlade, već je mandat dao Nikoli Hristiću, koji je važio za čoveka gvozdene ruke. Hristić je izašao pred poslanike, iz jednog džepa izvadio govor kojim je otvorio zasedanje, a zatim iz drugog papir s kojeg je pročitao da je skupština raspuštena.

Naoružani narod

Nezadovoljstvo u narodu zbog ovakvog kršenja izborne volje bilo je ogromno. A onda je usledila nesrećna Milanova inicijativa da se od naroda pokupe puške. Odbrana Srbije tada se zasnivala na “naoružanom narodu” - svaki je odrastao muškarac od države dobijao oružje koje je nosio krećući u rat. Uplašen od naraslog narodnog nezadovoljstva, posebno u Timočkoj Krajini, Milan je izdao naredbu u o vraćanju tog oružja u magacine. Za njeno sprovođenje zadužio je redovnu vojsku i sejmene, ozloglašenu konjičku žandarmeriju.

Svedok ovih zbivanja, učitelj Tihomir Marinković, objavio je u Politici 1927. svoja sećanja na te burne dane.

“Komisija za razoružanje radila je prvo u Boljevcu, pa je prizivala jednog po jednog i tražila da položi oružje. Ljudi su izjavljivali da ne daju puške. Ovaj otpor komisija je protumačila da je po nagovoru nas, Boljevčana, pa je odlučila da ide iz sela u selo, da razoružava. Kad je videla da ovako narod ne daje oružje, odlučila je da izabere jedno, najpopularnije selo, pa da u njega dovede vojsku, pa pomoću vojske silom da ga razoruža, a druga sela, kad to čuju, lako će se razoružati.

Izabrala je Krivi Vir. I u njega dovela je eskadron konjice, pa pošto je videla da će doći do borbe, svakako ne uzdajući se u vojsku, dovela je i jedno odeljenje užasno omrznutih sejmena. Dolazak sejmena ozlojedio je Krivovirce. Dokle je komisija tražila od naroda oružje, on je od nje tražio odlazak sejmena iz sela. Komisija se povukla i zatvorila u kavanu, a seljaci su pretili da će navući seno, pa zapaliti i kavanu i sejmene. O tome su izvešteni pop Marinko i boljevački radikali. Oni su odlučili da pop Marinko sa seljacima iz Lukova i Jablanice siđe u Krivi Vir, pobije sejmene i oficire, a vojsku razoruža. Ali pre nego je pop Marinko krenuo iz Boljevca, Lukovo i Jablanica bili su se i bez njega sjurili u Krivi Vir i pred njihovom navalom, vojska i sejmeni morali su izbeći.

Tako je počela Timočka buna.”

Petodnevna operacija

Milan je poslao generala Tihomilja Nikolića da uguši bunu. Vojska pod njegovom komandom na narod je krenula topovima i dalekometnim puškama, pred kojima su pobunjenici sa svojim “jednometkama” bili nemoćni. Operacija je trajala samo pet dana - od 26. oktobra do 1. novembra, kad je vojska ušla u Knjaževac i Aleksinac.

Pobunjenici, uhvaćeni sa oružjem, ubijani su na licu mesta tako što bi im dželati prvo pucali u noge, pa u ruke i u trup i najzad bi ih ubijali kuršumom u glavu!

Radikalski prvaci izvedeni su pred preki sud. Nad njima je izvršena 21 smrtna osuda, a 734 čoveka kažnjena su robijom i zatvorom.

Nikola Pašić pobegao je u Bugarsku. Pomilovan je nakon Milanovog odlaska sa vlasti 1889. godine.

MUČENJE

Pobunjenici, uhvaćeni sa oružjem, ubijani su na licu mesta tako što bi im dželati prvo pucali u noge, pa u ruke i u trup i najzad bi ih ubijali kuršumom u glavu

6. Toplički ustanak

Teror je dostigao vrhunac tokom 1916. godine, kada su Bugari otpočeli regrutaciju muškog stanovništva

Posle povlačenja srpske vojske preko Albanije u Prvom svetskom ratu, Srbija je okupirana i podeljena između Austrougarske i Bugarske. Ovi drugi sprovodili su potpunu bugarizaciju stanovništva: srpske škole su zatvarane, a srpski jezik zabranjivan; prezimena stanovništvu su menjana tako što je brisano “ić” i dodavano “ov”... Teror je dostigao vrhunac tokom 1916, kada su Bugari otpočeli regrutaciju muškog stanovništva starosti od 18 do 50 godina kako bi ih uputili u bugarsku vojsku. Neki Srbi su se, da bi izbegli regrutaciju, odmetali u šume, pa su tako stvoreni odredi dobrovoljaca pod komandom predratnih komita.

Otpor okupatoru

Među ovim komandantima isticao se Kosta Vojinović Kosovac, rezervni potporučnik srpske vojske, koji se zbog rane nije povukao preko Albanije. On je već u leto 1916. sa Urošem Kostićem Rudincem na Kopaoniku osnovao Ibarsko-kopaonički odred. Nezavisno od njih, svoje grupe imali su i braća Milinko i Toško Vlahović, Jovan Radović i još neki... Sazrevala je ideja o otporu okupatoru.

Plan o otporu na okupiranim teritorijama imala je i srpska Vrhovna komanda. Krajem septembra 1916. avionom je sa Solunskog fronta u selo Mehane kod Kuršumlije upućen poručnik Kosta Milovanović Pećanac. Njegov zadatak bio je da stvori organizaciju otpora koja će stupiti u borbu u neprijateljskom zaleđu tek kad Srbi i i saveznici probiju Solunski front i stignu do Skoplja.

Kosta Vojinović, Rudinac i ostale komitske vođe, međutim, nisu htele da čekaju. Na sastanku održanom u okolini Leskovca 21. februara 1917. oni su doneli odluku da ustanak počne odmah. Pećanac im se priklonio, verovatno da bi sačuva primat prvog čoveka pokreta, pa je zajedno sa Kostom Vojinovićem uputio proglas narodu da se digne na oružje.

Pažnja saveznika

Prva borba vođena je u selu Mačkovac kod Kuršumlije 26. februara 1917. godine. Istog dana oslobođena je i Kuršumlija. Ustanici su brzo stvorili slobodnu teritoriju od Kopaonika preko Jastrepca, Jablanice, Ðunisa, Južne Morave sve do Lebana i Leskovca. Osim Kuršumlije, oslobođeni su i Blace, Prokuplje, Ribare, Ribarska Banja, Lebane...

Toplički ustanak privukao je veliku pažnju javnosti u zemljama saveznicama Srbije, čija je štampa sa oduševljenjem pisala o “Topličkoj slobodnoj republici”. S razlogom, jer je ova buna bila jedini organizovani pokret otpora na teritoriji pod okupacijom Centralnih sila.

Ustaničke snage brojile su 13.500 naoružanih ljudi, dok su Bugarska i Austrougarska imale između 35.000 i 40.000 vojnika.

Kostu izdali saborci

Pošto je izostala očekivana pomoć sa Solunskog fronta, one su relativno lako ugušile ustanak do 25. marta 1917. godine. Odmah zatim sprovedena je odmazda nad civilnim stanovništvom. Zločini Bugara i Austrougara bili su okrutniji od turskih: streljano je, zaklano ili obešeno oko 20.000 civila, najviše žena i dece.

Kosta Vojinović je u decembru 1917. ranjen i izvršio je samoubistvo da ne bi pao Bugarima živ u ruke. Veruje se da ga je izdao neki od saboraca. Kosta Pećanac je u Drugom svetskom ratu bio četnički vojvoda i saradnik Nemaca, a 1944. je ubijen po naređenju Draže Mihailovića.

POKOLJ

Zločini Bugara i Austrougara bili su okrutniji od turskih: streljano je, zaklano ili obešeno oko 20.000 civila, najviše žena i dece

7. Pobuna Albanaca

Vođa pobune bio je Šaban Poluža, seljak iz Drenice i član zloglasne “Redžimente Kosova”

U Drugom svetskom ratu jedan manji deo Kosova, jugoistočno od Gnjilana, uzeli su Bugari; sever Kosova Nemci su pripojili Srbiji, a najveću deo su Italijani priključili Albaniji, koju su takođe okupirali. Italijani formiraju jedinice balista, albanskih kvislinga, koje vrše krvavi progon Srba, naročito kolonista koje je kralj Aleksandar naselio između posle Prvog svetskog rata. Mnogi od njih su ubijeni, imovina im je opljačkana, a kuće spaljene.

„Okupacija“ Kosova

Na početku rata Albanci nisu išli u partizane, pa su kosovski partizanski odredi uglavnom bili sastavljeni od Srba i Crnogoraca. Prvi albanski partizanski odredi formirani su krajem 1942. A u januara 1944. održana je Bujanska konferencija, na kojoj je Narodnooslobodilački odbor Kosova - organ partizanske vlasti! - doneo odluku o priključenju Kosova NR Albaniji. Do ovoga, međutim, nije došlo jer su Srbi i Crnogorci u komunističkom rukovodstvu Jugoslavije oštro usprotivili, pa su nakon povlačenja Nemaca u novembru 1944. na Kosovo ušli jugoslovenski partizani. Samo desetak dana kasnije izbija masovna pobuna onih Albanaca koji su to doživeli kao ponovnu “okupaciju” Kosova.

Dve sedmice posle oslobođenja Uroševca od Nemaca, balisti su 2. decembra 1944. godine napali ovaj grad. Partizani su ih oterali posle nekoliko sati, ali samo u toj borbi poginulo je 56 i ranjeno oko 100 boraca NOVJ. Na meti su se našli i drugi gradovi, pa je tako 22. i 23. decembra bilo napadnuto Gnjilane...

Klopka u Srbiji

Vođa pobune Albanaca na Kosovu bio je Šaban Poluža. Ovaj imućan seljak iz Drenice u toku rata bio je u zloglasnoj balističkoj “Redžimenti Kosova”, ali je posle rata iskoristio opštu amnestiju. Prišao je partizanima i vrlo brzo postao komandant brigade NOVJ. Ali kad je njegova brigada, zajedno sa drugim partizanskim jedinicama, upućena na Sremski front, on se 23. januara 1945. u Podujevu obratio mobilisanim Albancima i pozvao ih da ne idu za Srbiju “gde im se priprema klopka”, nego da se vrate u Drenicu i bore protiv novih vlasti.

Već 25. januara imao je prvi sukob s jedinicama NOVJ na planini Čičevici kod Vučitrna. Njegov prvi pomoćnik bio je Mehmed Gradica, takođe iz Drenice, žandarm iz vremena stare Jugoslavije. Procenjuje se da su albanske pobunjeničke grupe, u kojima je bilo i dosta bivših pripadnika SS divizije “Skenderbeg”, ukupno imale oko 34.000 boraca.

Zbog pobune u Drenici Tito je 8. februara 1945. godine na Kosovu i Metohiji zaveo vojnu upravu, a za njenog komandanta postavljen je pukovnik Savo Drljević. Tada se sa 39.000 boraca, svrstanih u petnaest brigada NOVJ, krenulo u gušenje pobune.

Obračun u Drenici

Borbe su bile žestoke, s brojnim gubicima na obe strane, da bi 21. februara balističko rukovodstvo sa Polužom na čelu bilo opkoljeno u selu Trstenik u Drenici. Njihov otpor trajao je 24 časa. Šaban Poluža je ubijen, a Mehmed Gradica preminuo je od rana.

Ova borba smatra se krajem pobune Albanaca, ali su povremene borbe sa ostacima razbijanih balista trajale još nekoliko narednih godina, sve do oktobra 1951. godine, kada je likvidirana poslednja njihova grupa.

BALISTI

Borbe sa ostacima balista trajale su još nekoliko narednih godina, sve do oktobra 1951.