U Srbiji i dalje ne postoji odgovarajuća preventiva niti postbolnička briga o osobama koje su sklone nasilju i čije psihičko oboljenje može prerasti u agresiju

U skladu s evropskim standarima Ministarstvo zdravlja Srbije treba tokom narednih godina da smanji broj kreveta za po 10 odsto u psihijatrijskim ustanovama i odeljenjima opšte bolnice.U planu je otvaranje psihijatrijskih ambulanti i savetovališta, koji će pacijentima biti potrebni po izlasku iz bolnice.

Međutim, u Srbiji i dalje ne postoji odgovarajuća preventiva niti postbolnička briga o osobama koje su sklone nasilju i čije psihičko oboljenje može prerasti u agresiju. Jednostavno, niko nema nadzor psihijatijskih bolesnika van bolnice pa su oni prepušteni sami sebi.Klinika za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević” sa Domom zdravlja u Paliluli potpisala je protokol o praćenju mentalnih bolesnika kada oni napuste bolnicu, kako ne bi bili prepušteni sami sebi.

Prema objašnjenju dr Slavice Đukić-Dejanović, direktorke “Dr Laze Lazarevića”, pacijenti se otpuštaju tek kada su u solidnom stanju, ali ako ne uzimaju lekove ili nisu pod stalnom kontrolom, bolest će im se opet vratiti i ponovo će postati pacijenti ove klinike. Ona naglašava, napominjujući da tu veliku grešeku pravi i porodica pacijenata, da nije niko izlečen samim tim što je izašao iz bolnice, već da se mora voditi računa da se mentalno zdravlje vraća postepeno i strpljivo.

ludilo-ludacka-kosulja-luda-mentalno-obolela.jpg
Shutterstock 



- Ta borba sa deinstitualizacijom sastoji se u tome da se povežemo s ljudima koji su zaduženi za bezbednost togkraja, jer neki naši pacijenti mogu biti i agresivni. Cilj je da pacijent što kraće bude u bolnici, a što kvalitetnije živi u zajednici. To je moguće postići samo ako svi sarađujemo i radimo za boljitak svakog obolelog – naglasila je Slavica Đukić-Dejanović.

Inače, u mnogim razvijenim zemljama postoji i takozvana komunalna psihijatrija, odnosno sistem u kojem nema velikih bolnica, već je reč o malim ustanovama u koje pacijenti mogu da dođu po završetku lečenja. Jer, smatra se da je tim pacijentima potreban ne samo nadzor, već i podrška porodice i celog društva. Zbog toga se na institucijama koje zbrinjavaju i vode brigu o psihijatrijskim bolesnicima, bez obzira na to da li su oni u bolnicama ili pušteni kućama, ne sme štedeti.

Postbolničko lečenje od životne važnosti

Postbolničko lečenje mora biti obaveza države i nikako ne bi smelo, smatraju psihijatri, biti prepušteno samim bolesnicima ili onima koji s njima žive. U suprotnom, sve će više lečenih psihijatrijskih bolesnika biti na ulici i niko neće znati kada će im, bilo zato što ne uzimaju terapiju ili ne odlaze na redovne kontrole, ponovo “nešto kvrcnuti u glavi”. Kada se to već dogodi, onda je kasno pričati o tome šta je trebalo, a nije učinjeno.