7 priča o štampi u Srbiji

Razvoj medija nije tekao bez problema, pa su urednici često završavali u ćeliji ili na dvobojima

2. “Seksualni nazadnjak” i “nedoučen đak”

Polemike su bile česte u štampi, a autori se nisu libili da napišu da je nekom žena “bludnica čije svako dete ima po četiri-pet otaca”

Analitičari štampe danas su skloni da kažu kako “nikada dosad nivo javne rasprave nije bio ovako nizak”. Pogledajmo kako se u Srbiji pisalo i polemisalo pre sto godina...

Otac tabloida

Krsto Cicvarić je otac svih srpskih tabloida i urednik čije je ime postalo sinonim za “revolveraško novinarstvo”. Posle Prvog svetskog rata počeo je da piše za Beogradski dnevnik. Ovaj list, po sadržaju prvi moderni tabloid na našim prostorima, imao je dve, a vikendom četiri strane. Glavni deo novina bili su uvodnici i komentari urednika na vrhu naslovne strane, u kojima je za napad bio dobar svako ko je značio bilo šta u društvu.

Posebno se bio okomio na Nikolu Pašića i radikale, mada se nije libio napada ni na ostale političare. Pašić je nazivan “lopurdalopurdom”, “ološem”, “zlikovcem” i “najkoruptivnijim čovekom za koga zna istorija Srbije”... Suosnivač Radikalne stranke i predsednik vlade Stojan Protić bio je “najbezobrazniji Srbin”, a za njegovu ženu se bez zazora pisalo da je bila bludnica “čije je svako dete imalo po četiri-pet otaca”...

Kad je bahati Pašićev sin Rade dobio ozbiljne batine u Novom Sadu (što je prikazano i u filmu “Montevideo, bog te video”), Cicvarić je napisao “da se postupak omladine razgnevljene lopovlukom mora razumeti i odobriti”.

Krsto Cicvarić je 1929. prešao u Balkan. Nikola Pašić je tada mrtav, a aktuelne su političke intrige između Srba i Hrvata. Glavna meta mu je sada Vlatko Maček, predsednik Hrvatske seljačke stranke. Za njega se kaže da je “jevrejsko kopile” i postavlja pitanje “što se taj dugonosi uopšte usuđuje da govori”.

Nakaza bez fizionomije

Ni ostali poslenici sedme sile, koje istorija pamti kao veoma zaslužne za srpsku kulturu, nisu u novinama birali reči. Obračunavajući se s Perom Todorovićem jer je “promenio političku stranu”, pisac Janko Veselinović, čiji je roman “Hajduk Stanko” i dan-danas u školskoj lektiri, 1898. godine u Dnevnom listu napisao je: “Pera Todorović je jedna vrlo gadna bolest društvena... U imenu ovoga po nevaljalstvu i pokvarenosti jedinstvenog čoveka za svih 19 vekova sabrani su svi poroci i sva nevaljalstva koja može da izmetne jedan pokvareni naraštaj. Jedan nazadnjak i u umnom i u moralnom i u seksualnom smislu... Može se misliti kako je sramno ponižena i obeščašćena srpska slobodna javna reč kad je vodi ovakva nakaza bez fizionomije.” Todorovića su, inače, u jednoj režiranoj aferi izvodili na sud zbog homoseksualizma.

Drugi su čak u svojim listovima ime i prezime Pere Todorovića pisali malim slovom, a radikalski Odjek za Todorovića, koji se danas smatra ocem moderne srpske štampe, tvrdio je: “Uživa nezasluženo glas novinara, bez ikakve naučne spreme. Postavlja masu ludih pitanja. i budalasto tumači istorijske događaje. Nedoučen đak. Prosto polupismen čovek. Moralna propalica. Neznalica Petar Todorović...”

Naravno, ni on im nije ostajao dužan. Ostala je zapamćena njegova rečenica: “Nema udarca koji ne mogu primiti ni odbiti, kadar sam da se borim sa obe ruke, da udaram i levo i desno, i ko god me udari mučki u leđa - vratiću mu udarac u lice.”

3. Šala, šala, pa vešala

Pojedini brojevi satiričnih listova su zabranjivani i plenjeni, a odgovorni urednici išli su u zatvor. Među njima su bili Zmaj, Domanović i Nušić

Prvi humoristički list u Srbiji, pod nazivom Šaljivac, pojavio se još 1850. godine, otprilike u isto vreme kad su slični listovi počeli da izlaze i u drugim zemljama Evrope.

Zolja i Đavolan

Ubrzo su se pojavili i drugi: Komarac, Zolja, Đavolan, Strela, Šilo... Neki su čitaoce osvajali vicevima i šaljivim pričama, dok su drugi sebi u zadatak stavljali ismevanje nedostataka u društvu i satiričnu kritiku vlasti. Ovi drugi, bez obzira na to koja je stranka u tom trenutku bila na vlasti, delili su iste nevolje: pojedini brojevi bili su im zabranjivani i plenjeni, a odgovorni urednici išli su u zatvor.

Izdavanje humorističkih listova bio je ozbiljan posao, a njime su se bavili i Jovan Jovanović Zmaj, Radoje Domanović, Branislav Nušić, Brana Cvetković i niz drugih... Zahvaljujući njima Zmaj, Starmali, Bič, Stradija i drugi blistavi su deo srpske kulturne tradicije.

Između dva svetska rata u Srbiji je izlazilo čak pedesetak humorističkih listova!

Među njima svakako je najčuveniji Brka, list koji je bez prekida izlazio počev od 1882, pa sve do 1938. godine, pa Gedža, koji je trajao malo kraće, izlazeći s povremenim prekidima od 1892. do 1935. Ostali humoristički listovi nisu bili toliko dugovečni - uspevali su da se održe nekoliko godina, najviše desetak...

Uobičajeni su bili politički komentari kroz dijaloge. Negde su pretresali situaciju kir Dima i kir Sima, drugde Anta i Panta, a u trećem listu Ćira i Spira... Naravno, bilo je i ubojitih epigrama i aforizama, od kojih su neki, nažalost, ostali aktuelni do danas - “Pesma o srpskom vremenu” objavljena u Zmaju 1864. godine glasi: “Još nije vreme! / Još nije vreme! / Još nije vreme! / Sad je dockan!” A u Fenjeru 1878. pisalo je: “U birokratiji ima dosta i pametnih, a dosta i poštenih ljudi; samo oni što su pametni nisu pošteni, a koji su pošteni nisu pametni.” I da navedemo samo još aforizam iz Mirođije 1891. godine: “Našoj budućnosti na putu često stoji samo naša prošlost.”

Na ivici dobrog ukusa

Naravno, bilo je i običnih šala, neretko na ivici dobrog ukusa, a najčešći predmet podsmeha bile su žene: variraju se razne, navodno samo ženske mane - glupost, pomodarstvo, kaćiperstvo - a pored udavača, udatih žena i služavki, komična figura oko koje se vrti zamašan broj šala jeste uvek aktuelna tašta...

Jugoslovensko udruženje novinara 1933. započelo je izgradnju Doma štampe u beogradskoj Resavskoj ulici 28. Finansirana je uglavnom donacijama, a znatnu svotu priložio je i Mihailo Pupin. Ali para je u jednom momentu ponestalo, pa je udruženje uzelo kredit kod banke. A da bi moglo da ga otplaćuje, pokrenulo je humoristički nedeljnik Ošišani jež i istoimeno humorističko pozorište.

Pre izlaska prvog broja 5. januara 1935. sprovedena je dotle neviđena reklama, a štampano je i prodato svih 22.000 primeraka, pa je doštampavan. Poslednji broj odštampan je 6. aprila 1941, ali je Beograd tog dana bombardovan, pa nikad nije stigao do čitalaca.

4. Policijski glasnik: zločin i kazna

List koji je pisao o zločinima, kriminalistici i suđenjima stekao je veliku publiku, pa je licencu izvezao u Bugarsku

Krajem 19. veka štampa u Srbiji doživljava procvat. Osim informativnih i pomenutih humorističkih i satiričnih, osnivaju se i listovi posvećeni pojedinim profesijama: advokatski Branič, Srpski arhiv za celokupno lekarstvo, Privrednik, Poljoprivredni glasnik, a sadržajem i uspehom kod čitalaca izdvojio se Policijski glasnik.

Prevod Dostojevskog

On je sebi stavio u zadatak da čitaoce u Srbiji informiše o svim novostima iz kriminalistike i srodnih disciplina, kao i o zanimljivim slučajevima iz sudske prakse.

Od prvog broja 1897. njegov vlasnik i urednik Naum Dimitrijević uspešno je održavao taj balans između stručnog i zanimljivog, pa je Policijski glasnik vrlo brzo stekao široku čitalačku publiku. Osim policijskih činovnika, po “službenoj dužnosti” čitali su ga, beleži jedna hronika, “maltene svi pismeniji Srbi tog vremena, od kralja do gostiju u palanačkim kafanama”. Interesovanje je bilo toliko da je uredništvo moralo da doštampa prvi i drugi broj. Imao je i pretplatnike iz inostranstva (Austrije, Rumunije i Bugarske). Zanimljivost je svoje vrste da je Policijski glasnik prvi srpski list koji je izvezao licencu u neku drugu zemlju - bugarska policija je po ugledu na njega pokrenula svoj list.

Izlazio je nedeljno i redovno donosio izveštaje sa suđenja ubicama, hajducima, prevarantima, seoskim trovačicama, ali i ozbiljne naučne rasprave. Tako je tekstom “Ludi Guća zaklao ženu” dr Vojislav M. Subotić skrenuo pažnju opštinskim i policijskim vlastima da je neophodno da duševno obolele smeštaju u bolnice pre nego što počine zločin.

Zahvaljujući dobroj prodaji, Policijski glasnik bio je čuven po visokim honorarima za saradnike. Zato su u njemu objavljivali Radoje Domanović, Janko Veselinović, Simo Matavulj, Bora Stanković... Takođe, štampao je i dela stranih pisaca: Tolstoja, Čehova, Edgara Alana Poa, Marka Tvena, Konana Dojla... Prvi prevod na srpski jezik “Zločina i kazne” Fjodora Dostojevskog objavljen je upravo u Policijskom glasniku.

Feljton “Naša deca”

Kad je objavljen feljton policajca Tase Milenkovića “Naša deca”, prvi neuropsihijatar u Srbiji i upravnik duševne bolnice Jovan Danić pisao je: “Ima raznih vrsta dobročinstava koje mogu imućni ljudi da učine. Jedno bi bilo: otkupiti sve brojeve Policijskog glasnika u kojima su izašli članci ‘Naša deca’, pa ih baciti u vatru da izgore.”

Naum Dimitrijević, poznat po nadimcima Skolomerija i Gedža, pre nego što je prešao u novinarstvo bio je policajac. Prvi njegov list bio je Borba, pa Narodni prijatelj, a od 1892. do 1895. izdavao je Gedžu. Po odlasku iz Policijskog glasnika, 1910. godine s Branislavom Nušićem osnovao je Tribunu, koja je izlazila do 1916. godine. Upravo je Tribuna tajnom društvu oficira koji su ubili Obrenoviće “Ujedinjenje ili smrt” nadenula pogrdno ime Crna ruka.

Zbog suprotstavljanja oficirima zaverenicima, Naum Dimitrijević je neposredno uoči Prvog svetskog rata po naređenju komandanta Dunavske divizije otet iz svog automobila. Ispred zgrade divizijskog štaba, major Voja Tankosić ga je tukao “motkom dužom od dva metra i debelom kao čovečja ruka”. Po pisanju beogradske štampe, udario ga je 19 puta, mada se Naum sećao samo prva tri udarca jer se posle onesvestio.

5. Drugačija crna hronika

Novinarima je bilo dozvoljeno da provedu i celu noć s hajdukom Čarugom u njegovoj ćeliji, i to noć pred njegovo vešanje

Ne samo u Policijskom glasniku, izveštaji o krađama i ubistvima bili su čitani u svim listovima. Ali stil crne hronike u velikoj meri razlikovao se od današnjeg. Iako bi se na prvi pogled reklo da je ova rubrika danas cenjenija nego ranije, budući da čini polovinu svih novina - nije tako!

Razbojnici

Između dva svetska rata posvećivano joj je mnogo više pažnje: za tekstove je odvajano više prostora, na ceni je bilo i literarno umeće, a novinari koji će pisati o kriminalu s pažnjom su birani. Ostalo je zabeleženo da je Predrag Milojević, novinar Politike koji je kasnije intervjuisao krunisane glave i diktatore poput Hitlera, proveo poslednju noć pred vešanje u ćeliji s čuvenim hajdukom Čarugom. Docnije je sve to opisao u svom izveštaju, čak i kako mu je vezao kravatu pre nego što je izašao pred dželata!

Politika, kao najugledniji list svog doba, umela je da celu stranu posveti ubistvu iz ljubomore u nekoj periferijskoj kafani: da istraži kakve su prilike bile u porodici ubice, limarskog kalfe, i kako je izgledala sobica ubijene konobarice. Ali ono što pada u oči jeste saosećanje novinara sa žrtvom: ni u jednom redu teksta ne može se naći nešto što bi povredilo njeno ljudsko dostojanstvo.

Uostalom, evo tekstića objavljenog u Politici 9. maja 1935. godine, na dnu devete strane, čiji je naslov bio “Nastojnik koji se ubio zato što nije mogao da trpi da ga kinje”:

“Na kraju Francuske ulice, ispred jedne velike moderne zgrade, iskupilo se juče u podne mnogo sveta: nastojnik te zgrade Čeda Birimac izvršio je samoubistvo. Tri revolverska metka učinila su kraj jednom životu...

Kad nije mogao da se izvuče iz očajnog stanja u kojem se nalazio, Birimac je, bežeći od bede i sirotinje, našao najzad utehu u piću i kocki. I drugi bi, možda, na njegovom mestu to isto učinili.

Nastojnik

Kao nastojnik velike zgrade u Francuskoj ulici broj 38, samoubica je, uživajući poverenje gazde, naplaćivao često kiriju od stanara. Imao je nekad pune džepove novca, a gladovao je jer je novac bio tuđ. Ali pre nekoliko dana ovaj do tada verni sluga nije mogao da odoli iskušenju i uzeo je tuđe. Zaboravio se i potrošio hiljadu i po dinara (Politika je tada koštala jedan dinar. Ta je suma odgovarala otprilike današnjoj svoti od oko 50.000 dinara - prim. Kurira). Za njega ogromna suma koju celog života ne bi mogao da nadoknadi. I nekoliko dana, od straha pred svojom savešću, nije dolazio kući.

Preksinoć je došao pijan. Kad je njegova žena juče rano pošla od kuće, on je još uvek tvrdo spavao. A kad se u podne vratila, ležao je u lokvi krvi, mrtav.

U njihovom stanu, jednoj maloj sobici u podrumu, bez prozora, gore dve sveće nad samoubicom, koji nepomično leži u krevetu. Ispod desne šake stoji mu još revolver. Sva tri metka prošla su kroz srce. Na stolu, kraj sveća, leži jedna cedulja, oproštajno pismo: ‘Ne mogu da trpim da me svet kinji’.

Samoubica je stao i nije dovršio pismo u kome je svakako hteo da za svoju smrt nekoga optuži: svoju sudbinu ili...

Dežurni pisar Trećeg kvarta izvršio je uviđaj.”

6. Pravda i trudna princeza

Zbog pisanja o kolevci u kraljevskoj porodici, Pavle Marinković napadnut je sabljama usred dana

Samo devet meseci posle Politike, koja je danas najstariji dnevni list na Balkanu, pokrenuta je 1. septembra 1904. i Pravda. Uz Vreme, osnovano 1924. godine, ovo su bila tri vodeća lista u Srbiji, a ugašeni su dolaskom okupacione nemačke vojske 1941.

Zamalo bez glave

Pokretač i vlasnik Pravde bio je Pavle Marinković, pravnik, publicista, kraljevski diplomata i ministar i, nadasve, živopisna ličnost.

Zahvaljujući tome što potiče iz uticajne porodice - otac mu je bio ministar, a brat Vojislav, suvlasnik lista, dogurao je posle i do predsednika vlade - Pavle je posle školovanja u inostranstvu ušao u diplomatiju.

Službovao je prvo u Rusiji, pa u Grčkoj. Dok je bio u Atini, na svoju ruku je jednoj grčkoj princezi obećao brak s kraljem Aleksandrom Obrenovićem, pa je dobio otkaz. Marinković je, međutim, tada počeo da se izdaje za žrtvu političkog progona i prešao u opoziciju! S književnicima Jankom Veselinovićem i Branislavom Nušićem pokrenuo je časopis Zvezda.

Bio je drug iz detinjstva Drage Mašin, što mu je pomoglo da postane ministar kad je kralj Aleksandar Obrenović objavio svoju ženidbu s njom. Ali nije dugo ostao u vladi - morao je da podnese ostavku kad se otkrilo da se udvarao ženi jednog svog ministarskog kolege. Skandalima tu nije bio kraj: učestvovao je u jednom dvoboju revolverima u kojem je ranjen slučajni posmatrač, a onda je kraljici Dragi rekao da hoće da se oženi njenom sestrom, koja je zbog blage mentalne ograničenosti ostala neudata. To mu je donelo mesto izaslanika u Sofiji, ali je moglo da ga košta glave: u noći kad su Draga i Aleksandar ubijeni, zaverenici su neuspešno tražili i njega - slučajno se zadesio van Beograda.

Već naredne godine Nikola Pašić mu tajno daje novac da pokrene Pravdu, u kojoj će za njegov račun napadati oficire-zaverenike. Ubrzo se list oteo kontroli i pročuo kao opozicioni. U početku dosta učtivo, a docnije sve bezobzirnije, Pravda je napadala i zaverenike, ali i Pašićevu vladu i kralja Petra lično.

Majmun i kralj

Imala je običaj da ponekad i uz tekst o političkom problemu objavi sličicu majmuna kako čuči s flašom u ruci i tekstom ispod slike: “Šta ćemo sad, vrag mu babi”. To se, kažu, odnosilo na kralja Petra.

A jedna njihova pakost na račun dvora imala je i ozbiljnije posledice. Neko je od dvorskih službenika jednom bio poručio iz inostranstva dečju kolevku i dao adresu da se isporuči dvoru jer je dvor bio oslobođen carine. Pravda je to saznala i objavila “da je dvoru stigla poručena kolevka iz inostranstva”. Ovo je izazvalo pravu buru u javnosti - jer je kraljeva ćerka, princeza Ksenija, bila pred udajom, a Pravda je insinuirala da je, eto, stupila u odnose pre braka.

Dva mlađa oficira lojalna kralju i Karađorđevićima reše se zato da kazne vlasnika Pravde Paju Marinkovića. Oficiri su ga ispred kafane “Kasina” sreli kad je bio u društvu s još jednim poslanikom. Napali su ih sa isukanim sabljama i ovaj Marinkovićev kolega podigao je štap da ih odbrani, ali jedna sablja padne mu na glavu, preseče šešir i rani ga. Bilo je podne, odmah su se okupili radoznalci, a Marinković je iskoristio gužvu i uskočio u fijaker na stanici - i pobegao.

7. Urednik izazvan na dvoboj

Zbog kritika zaverenika, Živojina Veličkovića na duel pištoljima izazvali su Apis, Todor Pavlović i Milan Milovanović Pils

NNekad su glavni urednici novina svoju čast, ali i život, morali da brane i oružjem.

Kraljev prijatelj

Vlasnik lista Opozicija Živojin S. Veličković bio je prijatelj kralja Aleksandra Obrenovića, ubijenog 1903, i on je tom prijateljstvu i dinastičkom uverenju ostao veran i posle Majskog prevrata. Opozicija je bila žestoki kritičar nove dinastije i oficira koji su je doveli na vlast, pa je te 1905, između ostalog, pisala i ovo:

“Zaverenici uzimaju svu vlast u svoje ruke, poseduju sva komandantska mesta u vojsci, vešaju o svoje grudi najveći državni orden stavljajući u pokret ceo policijsko-špijunski aparat. Šašavost ima tu osobinu da je za sve poslove dorasla, pa čak, ako hoćete, da upravlja i samom državom. Ne znajući ništa, ona misli da zna sve. I to je sasvim prirodno. Postavite i najveću budalu za ministra, on se tome neće začuditi, naprotiv. Čudiće se što to nije bilo još ranije...”

Jednom se na meti Opozicije našao i potpukovnik Pavle Jurišić Šturm. U tekstu “Mundir i špijunaža”, aluzijama na njegovo poreklo - kao mladi pruski oficir javio se u srpske dobrovoljce u vreme rata protiv Turaka 1876. godine i ostao u Srbiji - dovedena je u sumnju njegova oficirska čast, pa je na Terazijama napao Veličkovića. Ovaj se odbranio pištoljem koji je ljutitom potpukovniku podmetnuo pod bradu. Ali uskoro su ga snašle veće nevolje.

Upozoren da su oficiri-zaverenici gnevni zbog jednog napada u listu, Veličković je pobegao u Zemun. Ovaj je grad tada bio u sastavu Austrougarske i stoga pružao relativno sigurno utočište, ali, na Veličkovićevu nevolju, poštanske veze sa Srbijom besprekorno su funkcionisale. Tako mu je u Zemunu stigao telegram Dragutina Dimitrijevića Apisa, Todora Pavlovića i Milana Milovanovića Pilca, vođa Majskog prevrata, kojim ga pozivaju na dvoboj. Po krutim i preciznim pravilima, u slučaju da više izazivača traži zadovoljenje, izazvani ima pravo da po svom nahođenju izabere jednog. Veličković je za protivnika izabrao Pilca, ali se stvar pročula, pa je posredovanjem šefa beogradske policije okršaj izbegnut, a vlasnik Opozicije na duže je otputovao iz Srbije, prenevši vlasništvo na vlasnika štamparije.

Pucnjava na Banovom brdu

List je zadržao dotadašnju uređivačku politiku, pa se tako u broju od 13. marta 1905. na njegovoj meti našao preminuli Ilija Čolak-Antić, komandant u srpsko-turskom ratu, vojni izaslanik u Beču i član nekoliko komisija koje su kupovale naoružanje u inostranstvu.

Istog dana popodne, u ime Ilijinog sina Boška Čolak-Antića, dva ozbiljna muškarca u redakciji su odgovornom uredniku Milanu Pavloviću uručila poziv na dvoboj.

Duelanti su se 16. marta 1905. godine u četiri popodne, sa svedocima i lekarima, našli na Banovom brdu. Zauzeli su svoja mesta jedan prema drugom na rastojanju od dvadeset koraka i posle odbrojavanja “jedan, dva, tri” ispalili po jedan metak. Obojica su ostala nepovređena.

Politikin izveštač napisao je: “Od početka do kraja sve je išlo onako kako pravila o dvoboju propisuju i kako rade ljudi koji odista cene svoju čast više nego svoj život.”